Kratko i jasno: Srbija se nalazi na onoj tački kad povratka više nema. I to znaju i Vučić i pobunjeni građani. S jedne strane, Vučić zna da su on i njegova kamarila sopstvenom opstanku žrtvovali i poslednje primese racionalne politike, ne razumevajući da joj upravo to oduzima svaki institucionalni i politički mehanizam samoodbrane – da joj baš odsustvo racija uskraćuje mogućnost opstanka. S druge strane, građanima je u ovih devet meseci postalo kristalno jasno da je nasilje najprecizniji, i izgleda, jedini jezik koji vlast razume. Jer, u nasilju se vide svi njeni meandri, tu ih zatičemo bahate i uplašene, u isti čas. I, da je to, razume se, poslednja linija režimske odbrane.
Otuda Vučićevi SA jurišni odredi u Bačkom Petrovcu, Vrbasu, upadi u zgrade članova zbora Zvezdare, trobojke na zgradama novosadskih Limana i posebno amnestije za one koji su pokušali da likvidiraju studente, govore ne samo o strahu od promena koje neminovno dolaze. Čuvajući promotere nasilja, vlast zapravo čuva i nakaradni sistem, koji funkcioniše u svom punom kapacitetu. Na koncu, ta nespremnost da se imenuju krivci za neprekidnu spiralu nasilja ne govori samo o moralnim defektima vlasti, ona se očituje kao očajnička reciklaža jedne tragično promašene politike.
Otuda bi Vučićevo tumačenje da je za građane „srpska zastava, srpska trobojka poput crvene marame u koridi i da ih ništa ne izaziva i ništa ne mrze toliko kao srpsku trobojku“, bilo komično da nije toliko podmuklo i opasno. Tada bezakonje i ludilo, koje je predsednik legalizovao, počinju jasno da se razdvajaju od normalnosti i prirodno kreću ka suprotnim polovima. To su oni trenuci koje obično zovemo padanjem maski, kada se bezumlje i zlo kondenzuju i pojavljuju u čistoj i jasnoj slici, i još važnije, njenom prepoznavanju.
Danas su to bili huligani koji su divljali na Zvezdari, juče batinaši koji su lomili izloge lokala u Šapcu i Valjevu zato što su vlasnici podržali antirežimske proteste. Ili je nešto ranije, svejedno, to bila slika predsednika koji javnosti pokazuje slike ljudskog tela samlevenog u ćevape.
Uostalom, ako su im zgrade sa namalanim trobojkama toliko lepe i ako zaista toliko vole Srbiju, što ih ne crtaju po sopstvenim zgradama? Vila Jovanke Broz u kojoj nelegalno zadnjicu širi Ana Brnabić bila bi idealna za to, doduše sa malo izmenjenim rasporedom boja. A i porodična kuća Vučića u Jajincima baš bi dobila dodatnu patriotsku dimenziju sa umetnicima pod fantomkama.
Uostalom, ako zaista toliko vole Srbiju zašto trobojke ne malaju i po svojim zgradama? Vila Jovanke Broz u kojoj nelegalno zadnjicu širi Ana Brnabić bila bi idealna za to, a i Vučićeva kuća bi dobila dodatnu patriotsku dimenziju sa umetnicima pod fantomkama
Ovako, prizivajući sukob građana, Vučić pušta da stvari otklizaju toliko daleko da se neće zaustaviti čak ni ako, ne daj Bože, padne nečija glava. Upravo suprotno, samo će se zaoštriti. Šta nam, dakle, ukazuje na ovaj mogući scenario? Najpre, da je Vučić u deluzivnom stanju. Uprkos činjenici da studenti ne traže promenu režima, već samo izbore, on taj zahtev vidi kao omču oko vrata. Verovatno sa dobrim razlogom, Očigledno, režim čak i odmeravanje po meri vlastitog izbornog lopovluka izjednačava sa sopstvenim krajem i zato je poruka da će izbora biti kada nadležne institucije odluče, zapravo depeša da je Vučić spreman za rat.
Ali ono što ova vlast svakako dobro razume i ono što osetljivim senzorima registruje su brojke i slova poslednjih istraživanja, koja ukazuju da se bliži kraj epohe u kojoj se režimska mašinerija konfrontirala sa normalnošću i životom samim. I da će izbore izgubiti kad god oni bili.
Jer, krivulja vlasti gotovo je po pravilu simetrična. Što je grafikon uspona bio vertikalniji, to je grafikon pada okomitiji. A naplata dugova može biti nemilosrdnija.
