Dole je u međuvremenu nikao betonski monstrum koji se kao kancer proširio Beogradom. Andrić bi pogledom najpre potražio svog jedinog prijatelja iz ratnih dana – Stari savski most, i ako bi uopšte mogao da ga vidi, shvatio bi da mu se sprema rušenje. Ta činjenica bi ga uznemirila, jer za njega su mostovi oduvek bili vredniji od kuća, svetiji od hramova. Nikada nije razumeo ljude koji mrze ili ruše mostove. Iz štampe, zatečene na stočiću, saznao bi da je Stari savski most najomraženiji arhitektonski deo beogradskih vlasti. Gradonačelnik Šapić, za koga je Andrić čuo da je bahat i neotesan čovek, zove ga nacističkim i nemačkim mostom, zbog čega namerava da ga sruši i na njegovom mestu podigne neki svoj, stariji i lepši most.
Uznemiren i potresen ovim vestima, Andrić bi u novinama potražio ime vezira kod kog bi trebalo izmoliti ostanak Starog savskog mosta. Pošto je vezirova slika na svakoj stranici beogradskih novina, Andrić bi brzo ustanovio da mu je ime Vučić. Na osnovu onoga što je štampa prenosila, shvatio bi da se radi o nekom lažljivom iksanu s kojim svaki dogovor pada u vodu. Andrić bi ponovo izašao na terasu i zapalio onu jedinu cigaretu za koju se štedeo ceo dan. Uz duge dimove, prisetio bi se mutnog oktobra 1944. kada se nemačka armada ubrzano povlačila. On je i tada posmatrao isti taj most sa svoje terase, njegov metalni luk iznad nosećih stubova, tada jedinu vezu Beograda sa Sremom.
Teško je bezumnom objasniti tajnu mostova, pomislio bi Ivo Andrić pošto bi ugasio cigaretu i nastavio da žmirka prema monstruoznoj Kuli koja svedoči o halapljivosti ljudske fukare
Gledao je nemačke inžinjerce kako ga miniraju. Isto tako, u svanuće 20. oktobra video je jednog čovek u civilu kako se spretno penje do mosta i seče žicu koja je vodila do ležišta sa eksplozivom. Kasnije je čuo da se taj čovek zove Miladin Zarić, učitelj iz Kosjerića, koji je rat proveo na adresi Karađorđeva 69. Čovek koji je voleo mostove, pomislio bi Andrić i zamislio se nad tom formulacijom. Kako bi dvojici hajvana, veziru Vučiću i njegovom sluzi Šapiću, mrziteljima svega vrednog što je čovekova ruka stvorila, uopšte objasnio šta taj most znači?
Začudio bi se vulgarnosti koja je prožela taj novi grad na Savi. Postoje različite bolesti i za svaku se negde nađe leka, ali šta je ovo što je zacarilo Beogradom? Pomislio bi kako mrzitelji mostova ne bi mogli da razumeju ono što je on oduvek imao na pameti dok je posmatrao stare kamene mostove u Španiji, ili one sa drvenim krovom u Švajcarskoj, kao i mostove na Miljacki koji su ga podsećali na kamene pršljenove. Ali kako razgovarati s ljudima koji motkama lome kičmu Beograda? Stari savski most, pomislio bi Andrić, bio je jedini veliki most u Evropi koji je preživeo rušenje tokom nemačkog povlačenja. Ako bi ga restaurirali, on bi mogao (p)ostati veza sa Evropom, njenim prošlim i budućim. Sva naša nada je s onu stranu, pomislio bi Andrić, ali onda bi shvatio da je Vučićeva i Šapićeva nada sva u korupciji. I da sa takvima razgovora nema. Zato bi spakovao svoj jedini kofer i zauvek otišao iz Beograda.
