U pedesetom minutu nemog filma nečije mladostii koji se zove Oči mladosti (Eyes of Youth, 1919) jedan čovek krupnih očiju je statista sa zadatkom. On je praktično deo scenografije ali ima zadatak da iz trećeg plana odigra ljigavog zavodnika koji ima nečasne namere prema glavnoj junakinji Đini u tumačenju tada vrlo popularne glumice Klare Kimbal Jang Regrutovan iz agencije za statiste, pojavljuje se na samo par trenutaka i nikada više u tom filmu. Po načinu na koji se ušunja u kadar, vidi se da taj mladić ima graciozne pokrete. On je bivši plesač koji u Holivudu traži svoju šansu kao statista. Užasno je smiren i fokusiran u toj potpuno nebitnoj ulozi za razliku od većine glumaca nemog filma koji zbog nedostatka zvuka u filmu i dalje previše mlataraju rukama i nepotrebno gestikuliraju.
Agencija za statiste
Dve godine kasnije, scenaristikinja Džun Matis je najpoznatiji lovac na talente u Holivudu i u potrazi je za glumcima sledećeg holivudskog nemog blokbastera. Dok u montaži gleda film Oči mladosti, ona u pedesetom minutu filma ne može da odvoji pogled od tog statiste sa zadatkom koji potpuno u senku baca glavne aktere filma. Ambiciozni mladi čovek zove se Rudolf Valentino i Džun želi da ga angažuje za glavnu ulogu u filmu Četiri jahača apokalipse (The Four Horsemen of the Apocalypse, 2021).
Izvesna Milena u reportaži na N1 objašnjava kako za 8000 dinara dnevno „treba samo kao mečka da leži u šatoru“ u ulozi „studenta koji želi da uči“. Ipak statiste „mečke“ će uskoro zameniti naoružani kriminalci i više nikom taj performans u Pionirskom parku koji još uvek traje neće biti zabavan
Njena ideja nailazi na velika protivljenja. Zašto bi neko angažovao buljavog statistu za glavnu ulogu u filmu od koga se mnogo očekuje? Ali Džun Matis je tvrdoglava i Rudolf Valentino dobija glavnu ulogu u filmu. Scenaristi menjaju priču dajući mu više prostora. Tek u krupnom palanu Valentino blista punim sjajem. Scena tanga u filmu obezbeđuje mu ulogu „seks simbola“ u kratkotrajnoj blistavoj holivudskoj karijeri (umro je već u 31 godini i tako zavredeo mitski status nepravaziđenog zavodnika u istoriji nemog filma). Nakon Valentina počinje se govoriti o postojanju X faktora koji neko jednostavno poseduje
Ali on nije jedini statista s X faktorom koji je napravio slavnu karijeru. U američkom filmu Ničija zemlja (1987), Bred Pit je samo konobar koji ne izgovara nijednu repliku. Silvester Stalone je običan siledžija u metrou u Vudi Alenovom filmu Bananas (1971). Kao statisti i statisti sa zadatkom svoje karijere započinju i Merilin Monro, Ben Aflek, Met Dejmon, Brus Vilis, Rene Zelveger, Megan Foks, Klint Istvud…
Svi oni bili su članovi agencija za statiste.
U Srbiji se ovim poslom povremeno bavi čak 20 000 ljudi. Većina od njih se nada da će neko nekada možda primetiti njihov X faktor. To nije previše težak posao. Više je dosadan, jer snimanja znaju da se oduže, na filmskom setu se stalno nešto čeka. Dnevnica za običnog statistu je 3500 dinara, ako vas pomoćnik reditelja izabere da budete konobar kao Bred Pit, možete zaraditi i do 6000 dinara. Oni koji imaju sreće i nešto talenta možda izgovore i rečenicu ili dve u filmu i zarade do 12000 dinara.
Statisti u Ćacilendu
Filmske ekipe nisu jedine koje u Srbiji angažuju statiste.
Tako je prošle godine, pred najmasovniji protestni skup studenata i građana u Beogradu 15. marta, novinar N1 Mladen Savatović dokazao da je vlast angažovala agenciju za statiste da pronađe prve stanovnike nečega što će uskoro postati planetarno poznati Ćacilend. Izvesna Milena u reportaži na N1 objašnjava Savatoviću kako za 8000 dinara dnevno „treba samo kao mečka da leži u šatoru“ u ulozi „studenta koji želi da uči“. Ipak statiste „mečke“ će uskoro zameniti naoružani kriminalci i više nikom taj performans u Pionirskom parku koji još uvek traje neće biti zabavan.
Vučićevi omiljeni statisti u početku nisu bili dobro plaćeni, dnevnice su im godinama bile jako bedne. Ucenjeni otkazima u javnim preduzećima, dolazili su na skupove SNS-a u autobusima sa sendvičem i flašom vode i transparentima ljubavi prema vođi koje su im usput uvalili
Igrani film je naravno fikcija. I svi učesnici u stvaranju te fikcije uključujući scenariste, reditelje, glumce i statiste sa zadatkom svesno učestvuju u stvaranju izmišljenog sadržaja. Retko se dešava da ta fikcija postane umetničko delo i da oplemenjujuće deluje na živote gledalaca. Češče je to zabava, dobra ili loša, što je sasvim u redu, jer svima nam je nekada potrebno da se dobro ili loše zabavimo.
Problem nastaje kada neki autokratski režim počne da koristi statiste falsifikujući stvarnost u jednoj državi. To se već više od decenije događa u Srbiji.
Vučićevi omiljeni statisti u početku nisu bili dobro plaćeni, dnevnice su im godinama bile jako bedne. Ucenjeni otkazima u javnim preduzećima, dolazili su na skupove SNS-a u autobusima sa sendvičem i flašom vode i transparentima ljubavi prema vođi koje su im usput uvalili. Kamere su često beležile kako su ti ucenjeni ljudi bili ograđivani i sprečavani da napuste vođin skup pre završetka. Ipak, dešavalo se da je napolju kijamet i da se vođin govor oduži pa da gledamo stampedo statista koji beži sa mesta događaja što je nezabeleženo u istoriji statiranja na filmu.
Plaćeni blejači ispred Skupštine
Najveći krah ljubavi statista i filmske ekipe dogodio se 26. maja 2023. Dok je Vučić po ogromnom pljusku još uvek govorio ispred Narodne skupštine nastala je epska bežanija statista u pravcu Brankovog mosta. Napustiti filmski set pre kraja snimanja nije baš primereno ponašanje za jednog statistu i režim je morao da promeni strategiju.
Osim ovih masovnih i višemesečnih performansa, „Gebels iz našeg sokaka“ je povremeno angažovao proverene statiste-lojaliste za organizaciju nekih dnevnih performansa namenjenih predsednikovom instagramu, tik-toku ili samom D. J. Vučićeviću lično
Kako je ljubav prema statiranju opadala, broj ljudi spremnih da se ukrca u autobuse je opadao. Vođa je onda povećao dnevnice pa je biti „mečka“ gde god je diktatoru potrebno postao sasvim dobro plaćen posao. Šatori ispred Skupštine su mesecima bili ispunjeni plaćenim „blejačima“ svih uzrasta i polova koji su se na kraju „mečka“ radnog vremena tiskali ispred „portirnice“ Ćacilenda da preuzmu solidne dnevnice.
Osim ovih masovnih i višemesečnih performansa, „Gebels iz našeg sokaka“ je povremeno angažovao proverene statiste-lojaliste za organizaciju nekih dnevnih performansa namenjenih predsednikovom instagramu, tik-toku ili samom D. J. Vučićeviću lično. Ovi bedni događaji pod radnim naslovom „predsednik je jedan od nas“ organizovani su u onim gradovima u kojima je predsednik najmanje omiljen i gde je nemoguće da se normalno prošeta a da pritom policija i služba ne isprazne ulice u velikom prečniku. U tim ranjenim gradovima, njemu je bilo najslađe da izigrava slučajno zatečenog tipa u neukusno skupoj jakni i patikama. Mislim da je i Suzana Vasiljević, Leni Rifenštal u pokušaju ovog režima, savršeno svesna da Vučiću apsolutno to ne ide od ruke. Sve mu bolje na vlasti ide od uloge „jednog od nas“. Nezgrapan, ukočen, sa lažnim osmehom, bez ikakvog smisla za humor, on u igrokazima za društvene mreže zaista izgleda kao „pile sa sisama“dok maloj deci lupa banane na basketu.
Kako je Vučić upropastio biznis INDEX sendviča
Ipak, poput nekog bolesnog sadiste, Vučić se nije smirio dok nije „overio“ Novi Sad, grad u kome ga nakon pada nadstrešnice , ljudi sigurno najmanje vole.
„Kada drzavnik pojede studentski sendvič“ piše dnevni list „Politika“ kao glavni tekst na naslovnoj strani dok Ribnikari, osnivači novina, po ko zna po koji put umiru od sramote. „Državnik“ je nenajavljeno poželeo da baš u Novom Sadu pred očima Instagrama i Tik-toka, spontano pojede sendvič. I pre nego što su izvesnoj Mirjani koja inače pravi odlične INDEX sendviče, jednom za sva vremena upropastili biznis, „svi predsednikovi ljudi“ su potpuno blokirali okolne ulice i prilaze sendvičarnici. U kadar su smestili SNS lojaliste i sve je odmah postalo tragikomedija.
Najveći krah ljubavi statista i filmske ekipe dogodio se 26. maja 2023. Dok je Vučić po ogromnom pljusku još uvek govorio ispred Narodne skupštine nastala je epska bežanija statista u pravcu Brankovog mosta. Napustiti filmski set nije baš primereno ponašanje i režim je morao da promeni strategiju
U snimku koji traje dvadesetak sekundi dok Miloš Vučević naručuje sendviče, vidimo dvadesetak statista koji glume slučajne prolaznike a zapravo su lojalisti sa zadatkom. Pored klasičnih muškaraca sa ćaci stajlingom koji bauljaju oko kioska, najupečatljivija je crvenokosa žena sa belim psićem u rukama i tip koji gura kolica za bebe. Oni će više puta tumarati napred-nazad oko kioska dok Suzanina ekipa ne zabeleži državnika Vučića koji prvo mazi nekog psa lutalicu, a zatim se čudi veličini sendviča koji mu Vučević uručuje.
Čovek bez talenta i empatije
Običan dugajlija u farmerkama od 1000 evra, željan studentskih sendviča u nedeljno jutro.
U velikim latinoameričkim studijima u kojima se danonoćno istovremeno snima i po desetak sapunica postoje statisti sa zadatkom u eksterijeru. Takoneki tipovi koji osam sati voze bicikl u krug. Muž i žena penzioneri osam sati prelaze pešački prelaz. Devojka osam sati džogira. Oni kao na pokretnoj traci obavljaju identičnu radnju i uvek „upadnu“ u kadar nečije sapunice.
Da ovaj Vučićev sendvičarski filmić traje samo malo duže, ne sumnjam da bi bila ugrožena reputacija zvanično najgoreg reditelja na svetu koga u filmu Tima Bartona Ed Wood (1994) glumi Džoni Dep. Eda Vuda će istorija kinematografije zapamtiti kao čoveka koji je pedesetih godina snimao izuzetno loše niskobudžetne filmove. Imao je bezgraničnu ljubav i strast prema filmu uprkos potpunom nedostatku talenta.
Sve mu bolje na vlasti ide od uloge „jednog od nas“. Nezgrapan, ukočen, sa lažnim osmehom, bez ikakvog smisla za humor, on u igrokazima za društvene mreže zaista izgleda kao „pile sa sisama“dok maloj deci lupa banane na basketu.
I nije problem da čovek bez talenta iz strasti snima tupave filmove.
Problem je kada je taj čovek ubeđen da ima talenta, da su filmovi duhoviti, da odišu empatijom običnog tihog suseda, čoveka iz naroda koji obožava novosadske sendviče.
A potpuno je pogubno kada taj čovek sa statistima ili bez njih 24 sata dnevno ne radi ništa drugo nego uporno proizvodi paralelnu stvarnost Srbije.
