Epske scene kilometarskih kolona koje su se sa svih strana slivale u Novi Sad na komemoraciju poginulim u padu nadstrešnice, te žive, pulsirajuće slike otpora i odlučnosti da se živi u drugačijoj, normalnoj i uređenoj zemlji, bile su istinska presuda ovoj vlasti. I u simboličkom smislu poraz režima koji se zubima drži za represiju kao slamku spasa. Kao odgovor dobili smo frapantno odsustvo bilo kakve ideje i potpunu ispražnjenost od smisla u postupcima vlasti koja se i dalje batrga u krugu svoje neinventivnosti, frustriranosti i nasilja.
I ponovo sve isto, dosadno u predvidivosti. Kao i pred veliki protest 15. marta u Beogradu, zaustavljaju vozove, izmišljaju dojave o bombama ili iznenadne radove na putevima, kvarove na vodovodnoj i strujnoj mreži i lansiraju novi plod marljivog rada BIA – prisluškivane razgovore i spektakularno hapšenje Miše Bačulova. I sve se to reprizira na desetine puta, uz komentatorski bord perjanica televizija koje su im na usluzi. Sve je u njihovom odgovoru bilo bez iznenađenja, pa čak je i poentiranje sa Bačulovim, planirano kao prvorazredna medijska bomba ispalo obična prskalica koja je brzo zgasla kao i ona, nekoliko dana ranije, ispred Skupštine Srbije. Nikakvu dinamiku nije unelo ni prepodobno lice predsednika države koji se vratio iz Samarkanda kako bi se skrušeno i pokajnički obratio građanima.
Navikli smo već na kombinaciju njegove agresije i potištenosti koje se smenjuju u zavisnosti od intenziteta samouverenosti i straha koji oseća od masovnih skupova studenata i građana. Pomirljivi tonovi uvek dođu pre ili posle protesta koji ga uznemiravaju. Priznaje da je grešio, izvinjava se zbog prejakih reči, obećava da će se promeniti, poziva na paljenje sveća i molitvu u crkvi, a Vlada iznenada proglašava dan žalosti. Ipak ne utišava i ne gasi svoju mašineriju zla koja ne posustaje sa kreiranjem podlosti, podmetanja i laži, jer zna da će i on brzo da se vrati na povišenu borbenu gotovost.
Rušenje idola je uvek prvi simptom neminovne promene. Iako vlast na svaki način pokušava da podmetne podupirače pod svog idola, on se raspada, lažna pozlata sa velikog vođe nezaustavljivo otpada. Ostali su mu uglavnom dužnici
Ali procesi neumitno rade protiv inženjeringa predsednika države. Ovoga puta porazili su ga tišina, stotine pređenih kilometara, žuljevi i osmesi i oni dušeci poređani duž ulice u Inđiji gde su studenti prespavali pod vedrim nebom jer im je država zatvorila vrata. Porazio ga je i put koji je sam prešao od cinizma „šta je to 1. novembra, neka utakmica“, do molećivog izvinjenja i poziva na dijalog i zajedništvo. Gotovo je sa manipulacijama, sve su po više puta potrošene. I više ne daju očekivane rezultate. Jedan čovek iz kolone za Novi Sad rekao je novinarki: „Ova deca nas nisu oslobodila samo straha, ona su nas oslobodila od mržnje“. I možda je to najveći kapital ovih marševa i pravi izraz simboličkog sloma ovog režima. Pešaci koji su spojili pokidane veze i razbili armaturu mržnje kojom je zidana ova vlast. A prosto je čudo kako je pod teretom indukovanih podela uspela da se desi ovakva promena i kako su bez patetike ti mladi ljudi uspeli da izgrade zajedništvo i solidarnost koju simboliše i onaj slučajni ponovni susret i zagrljaj mladića sa šajkačom i devojke sa hidžabom na nekom kilometru nekog puta po Srbiji.
Rušenje idola je uvek početak i prvi simptom neminovne promene. Iako najvernije pristalice na svaki način pokušavaju da podmetnu podupirače pod svog idola, on se raspada, lažna pozlata sa velikog vođe nezaustavljivo otpada. Ostali su mu uglavnom dužnici. Njih, doduše, nije malo. I još ima zadataka za njih pre nego što i oni poskaču sa broda koji tone. Sad su dobili zadatak da i oni u Novom Sadu organizuju još veći skup. To znači da predsednik države ipak ne prestaje da se igra vatrom.
