Bivši prijatelji, bivši poznanici, bivši saradnici,
Počeo bih ovo pismo kao pater familijas Pantelija iz Maratonaca: znam da niste vredni reči ili emocija, ali neke stvari istorija licemerja mora da zapamti. Pa, razmišljam, nije vas malo, bolje da ostane zapisano i objavljeno ovako javno, jer možda vaša dvoličnost može da posluži na nauk i polzu serbskom narodu, i danas i u budućnosti.
Ovo nije upućeno ljudima koji nemaju javnu platformu, čije mišljenje nije moglo da utiče na hiljade ili stotine hiljada ljudi. Upućeno je vama, kolegama i „kolegama“, koji su 12 godina donosili konzistentne odluke, a sad su „progledali“.
Gledam kako vas redom diraju i do suza dovode studentske demonstracije. Vidim patetičan post za patetičnim postom na društvenim mrežama. Ode mladosti, ode hrabrosti, ode nadi.
Iz svega objavljenog i napisanog, deluje da ste konačno spoznali strahote i nepravde društva u kom živimo. Probudili ste se! Čudo u Šarganu!
Svaka vam čast. Šezdeset dana po početku studentskih protesta, i posle bar četiri dokumentovana pokušaja ubistva studenata (i lekara) od strane ljudi ili iz SNS-a ili bliskih SNS-u, vi ste spoznali koliko je taj „sistem“ – koji čak ne smete ni da imenujete – „strašan“. Koliko je „normalizovao nepravdu“. Sve ne izgovarajući reč Vučić. Jer, studenti su pametni, dosetili su se, on nije nadležan. Mislite da za vas važi ono što važi za studente?
Ovo je toliko bedno i toliko oportuno da vas stvarno molim da više nikad ne komuniciramo (očigledno, nije ni da nam je baš spektakularno uspevalo do sada).
Niste shvatili ništa dok su ubijali ljude, od Olivera Ivanovića do Stanike Gligorijević? Ni pre toga, dok su satanizovali sve političke protivnike, tukli članove opozicije, sejali mržnju, otimali institucije, dok su razarali sve pore društva, dovodili ološ na sve pozicije u državi?
Sad ste ukapirali? Sad ste se probudili? Očekujući promenu preko leđa dece od dvadesetak godina, dok ih ložite i dižete u nebesa, a posle ćete samo da pobegnete u luksuz iz kog ste izašli, kad krene prva frka? A ništa niste shvatali do sada? Niste shvatili ništa od navedenog dok su ubijali ljude, od Olivera Ivanovića do Stanike Gligorijević? Ni pre toga, kad je Vučić pričao o „sto muslimana“ u Skupštini? Ni dok su Minju Bogavac jurili iz pozorišta u Šapcu i uništavali joj život, niste tad bili prisutni, budni? Dok su bivši radikali satanizovali sve političke protivnike, tukli članove opozicije, sejali mržnju, otimali institucije, dok su razarali sve pore društva, dovodili ološ na sve pozicije u državi? Ni posle Belivuka, helikoptera, Jovanjice, preuzimanja SVIH medija sa nacionalnom frekvencijom u državi, posle lažnih doktorata, silovatelja Jutke i Palme i Mike i Leke, ni posle Mitrovićevog sina koji je ubio ženu i nije odgovarao, Levijatana, pelena u Juri, Linglonga i faking RIO TINTA?
Pitanja su retorička. Birali ste da ne vidite jer vam je bilo lepo. Jer ste živeli lepe živote. I svesno, potpuno svesno, normalizovali nenormalnost svojim ćutanjem. Zato se sad sve svalilo na leđa dece, koju svi sad dižete u nebesa, i očekujete od njih nemoguće. Da cvećem, prolećem i ljubavlju sklone mafiju iz svih pora države i društva. Dok ste vi u Tajlandu, ako može. To se neće desiti, i time gurate te mlade ljude pod voz. Opet svesno. Povraća mi se (ne na zastavu, na vas).
Sve ovo je bilo ispisano na zidu 2012. godine. Svi smo sve znali. Ko je zatvarao oči do sada, bolje nek nastavi da ćuti. Iskrenije je. I znate šta, ovi klinci su pametni. Pametniji od nas. I provaljuju sve naše laži i greške i podvale. Gledam ih – vide kroz mene, i vide istinu, ali vide i neiskrenost, i sva moja sranja, i sve greške moje generacije. Vide i kroz vas, nemojte se za sekund tešiti da ne vide.
