Dvadeset i šesti je dan jula (kad nastaje ovaj tekst): i osamstosedamnaeste mogao je biti vreo, kao današnji. Znoj je mogao curiti za vrat Nikoli, od Novakovića iz Kolašina, dok zamahuje sekirom u pojati („trlu“) Dragića Vojkića. Ili beše rano jutro, čelopek još ne, pa je i Nikolina podpazušna vlaga manje vonjala? I je li Vujica Vulićević zbilja bio u staji, a Đorđe u snu, kad je pao prvi udarac? I kako su glavu odrubili, a da ostane cela („cela lepa“, kao pesma po bogdanpopovićevskim merilima), neunakažena, kako bi je i Miloš i Turci jasno sagledali. (I opet, kao pesma, koja, veli Bogdan Popović, ima biti jasna i sa emocijama; nesumnjivo i ovog potonjeg beše kod vinovnika, samo kakva ta osećanja behu?)
Ovde ću stati sa evokacijom srpskog državotvornog pragreha. Ona je tu, osim zbog igre datuma, sa razloga drugojačijeg: tek da podseti da u zori srpske državnosti stoji jedno kumoubistvo. Kako ne verujem u proročanstva, prokletstva i fatalnost istorije, tako ni toj mitotvoračkoj raboti ne bih posvećivao daljnju pažnju; samo sebe i čitaoca ubeđujem, nevoljko i bez ikakvog ushita, da u prapočetku narodnih (a sve su takve u počelu) dinastija – kao, uostalom, i gotovo svuda drugde po Evropi od kako se priče i povesti beleže – stoji zločin. Ko je skeptik spram države kao najviše emanacije ljudskog duha (ako je verovati Filosofu), taj će zločin i državotvorstvo neizostavno dovesti u vezu. Uostalom, od Eshila naovamo, o tome svedoči, recimo, dramska poezija.
Cinik bi rekao, prizivajući Valtazara Bogišića i njegovo znamenito „što se grbo rodi…“, kako ono što ometa konačni nastanak čestite srpske republike jest njen nerazrešen odnos spram Radovanjske sekire.
Kako sad to?
Pa, lepo: mitologizujući, što svesno, što nesvesno, kako već biva kad je ko zatravljen pred fascinirajućim događajem, letopisci, hroničari, pa i istoričari, baš kao i pûk, Karađorđevo ubistvo čine gradivnim elementom državnog razloga. Jer je, sledstveno, Miloš morao smaknuti Crnog Đorđa, odviše častohlepnog i suviše junačnog. Kako drugačije da napravi državu ili bar neke njene elemente uz takvog ukoljicu? Pa će se docnije u krugovima salonskih koljača taj razlog povezivati i sa Majskim prevratom, a i, čega se sećamo – ako se ičega sećamo? – sa ubistvom Zorana Đinđića: „Ako Kiza preživi, politički, Srbija neće“. Tako je napisao Tijanić Aleksandar, rodom iz Đakovice, nesvršeni student žurnalistike. Smetnuo je, biće, s uma, da od događaja u Radovanjskom lugu pa nadalje, politički život u Srbiji jest u velikoj meri – smrtonosan. Već se dosećamo i Miljkovića, i onog o prejakoj reči i ubistvu. Sledstveno, a kad sam već zapleten u ovom, Šekspirom rečeno, „smrtonosnom klupku“ (this mortal coil), i prerana smrt autora navedene opake misli, lepo je verovati, jest posledica izvesne psihosomatske reakcije izazvane dubokim unutarnjim procepom usled dejstva savesti. Čemu se nije radovati, ali kad već smrt ima svoje planove, lakše je podnošljivo da nitkovluk biva kažnjen, makar posredno, makar posthumno.
Republika, dakle.
Nije nam išlo s dinastijama, niti su one znale s nama, niti mi s njima. Preostala nam je republika, kad već nismo u mogućnosti da živimo u rodovskim zajednicama, zefovima, zadrugama, mirno i neprosvećeno. Zatekla nas je Republika, pa ni s njom ne znamo šta ćemo: ako nas je već u nju uteralo, možda ne bi zgoreg bilo razmisliti kako i da je održimo, da ne dopuštamo svako malo njenu suspenziju? Jer, šta ako nedaća u kojoj smo, evo već devet meseci akutno, a uistinu odavno, nije posledica samo banalne bahatosti – bahanalnosti – moćnika, nego i naše nespremnosti da u Republiku ulažemo onda kad je, bar naizgled, sve u izvesnoj ravnoteži? Naknadno samookrivljavanje nije od pomoći, to je tek – kao, uostalom, i ovo autorovo snatrenje – prosta samouteha: dixi et salvavi animam meam. Ako još duše za spasavanje ima.
Država, neka mi anarhisti ne zamere, nije zlo po sebi. Baš kao što nije ni dobro. Nije ništa osim onog kakvim je mi učinimo. Amnestira li to vlastodržačku kamarilu, njihove poglavnike i doglavnike? Naprotiv! Što ih se pre osudi, javno i pravedno, to je manja mogućnost da se sledeći koriste njihovim sredstvima
Kad je, dakle, Nikola Novaković sekirom sekao Đorđa Petrovića, uz sasluživanje Vujice Vulićevića, a posle svoju pomahntalu glavu pronašao pod vodeničkim kamenom, kako je verovao narod (jer je lakše verovati, nego se suočavati), tome je prethodio državni razlog, onaj isti koji je i sada na snazi. Država je, prema tom razlogu, važnija od svojih građana, pa i zločinstvo u njenom prapočelu može biti opravdano. Savest se umiri crkvom Pokajnicom, a država je tu pa je tu, spremna da svog građanina izumuze i zaštiti. Malo više ovo prvo, a skoro nimalo ovo drugo. Osim ukoliko se ne teži usavršavanju Republike – res publicae, javne stvari, javnog dobra i boljitka – bar onim dostupnim mehanizmima: poštenim izborima, slobodom govora, stalnim nadzorom nad izabranima.
Država, neka mi anarhisti ne zamere, nije zlo po sebi. Baš kao što nije ni dobro. Nije ništa osim onog kakvim je mi učinimo. Amnestira li to vlastodržačku kamarilu, njihove poglavnike i doglavnike? Naprotiv! Što ih se pre osudi, javno i pravedno, to je manja mogućnost da se sledeći koriste njihovim sredstvima, baš kao što je sadašnja uprava usavršila nepočinstva prethodne, izvrnuvši slavnu misao čačanskog vilozofa u: Kradi obilato, ne kraduckaj! No, to neće sprečiti onaj temeljni mitotvorni čin nesuočenja sa prostom istinom: Milošu se ne može oprostiti ubistvo, baš kao što se Miloševiću ne mogu oprostiti mnoge smrti. Treba li reći – a biće da treba, ovo čita i zloban svet – da su i Miloš i Milošević metafore i metonmije i sinegdohe: kažeš li „Miloš“, kazao si i ondašnja glavarska skupština, i potuljeni pûk; kažeš li „Milošević“, isto si rekao, zapravo.
Jedno ime tu stoji za izvesnu celinu, koja nema i ne može imati kolektivnu krivnju, ali može i mora imati kolektivnu snagu da se suoči sa onim što je činjeno – u njeno ime. To je, uostalom, nevolja sa izborom govornika na ovogodišnjem vidovdanskom sobraniju na Slaviji, ista ona nevolja koja Srbiju sputava suštinski: dok ne osudimo nameru, dok samo osuđujemo (a i to sve manje) onog koji je nije sproveo u delo, dotle će se dešavati da sve lepo i tačno postignuto u Nišu i Novom Pazaru – ona ideja punog zajedništva, a ne tek puke trpeljivosti, snošljivosti i sa-života – biva zatrto. Kao sekirom Nikole Novakovića u Radovanju, na dan Sabora svetog arhangela Gavrila.
Ako bi, dakle, sadašnja emancipacija srpskog građanstva, potaknuta studentskom bunom, uspela, onda bi, recimo, ovaj dan, hajde da sad malo i potpisnik bude simbolobranitelj, mogao biti danom izvesnih blagovesti, sa ili bez velikog početnog slova: melek Džibril dao je Muhamedu Kuran, Gavrilo/Gabrijel javio je Joakimu i Ani da će se roditi Marija, baš kao i njoj same Blagovesti.
A može i prostije: kad ovo jednom prođe, valja se vratiti Republici. Ništa bolje nije smišljeno za ovaj svet. Osim ako nije u pravu Salustije, onaj koji je stajao uz Cezara i dok je lomio republiku: „Tek poneko ište slobodu, većina bi samo pravednog gospodara.“ Taj je posle obrađivao vrt. Eno ga, tog vrta, još stoji tamo pod jednim od sedam bregova, Kvirinalom, severozapadno od srca prestonice prve Republike.
Republika, sloboda, prosperitet.
Lombardija, primerice, ne lompardija.
