Nakon prethodnog, velikog okupljanja studenata u Kragujevcu, čini se da je jedna od najznačajnijih vesti bio dolazak mladih iz Novog Pazara, koji su došli da zajedno sa svojim kolegama i koleginicama obeleže Dan državnosti Republike Srbije. Od samog polaska, svaki njihov korak su pratili mediji (makar oni koji i inače prate studentske proteste), a posebno je bio dirljiv trenutak kada su zajedno sa mladima iz ostalih gradova odavali poštu stradalima u Novom Sadu. Skoro da je bio nadrealan trenutak kada su se, u tišini, svi zajedno i svako na način za koji je smatrao da je prikladan, poklonili senima stradalih. I zapravo, jeste sasvim nadrealno i skoro na nivou fantastike da neki mladi ljudi, usred Srbije koja je predugo i sistematično trovana neofašističkim, mrziteljskim i nacionalističkim sadržajima, stoje rame uz rame i da se neko krsti, a neko drugi, sa podignutim rukama, uči suru El Fatiha. Za one koji ne znaju ili su zaboravili, El Fatiha je prva sura u Kur’anu i praktično predstavlja esenciju islamskog verovanja. Na društvenim mrežama taj trenutak je postao viralan, deljen je hiljadama, a moj inbox je danima bio zatrpan divnim, dirljivim i podrškom ispunjenim sadržajima, brojni prijatelji i poznanici su imali potrebu da pokažu koliko im je to lično važno, ali, još više, koliko je to ogroman društveni presedan.
Moja prijateljica Marijana T. je napisala sledeće na svom FB zidu: „Neko je na Tviteru izvukao ovaj citat od izjave nekog od studenata iz Novog Pazara koji su od Pazara hodali do Kraljeva, pa se onda spojili sa Čačanima, Milanovčanima i Užičanima i zajedno ušli u Kragujevac: ‘Studenti Univerziteta u Novom Pazaru se konačno osećaju kao deo ove zemlje’“.
Ne znam ko je to rekao, ali ova rečenica je jedna od najznačajnijih u istoriji Srbije od početka devedesetih. Sandžak je u Srbiji strahovito stradao tokom ratova tih godina. Srpska vlast je bošnjačko stanovništvo u Sandžaku „kažnjavala“ zbog njihove nacionalne pripadnosti a kao posledicu rata u Bosni i Hercegovini, u kome Srbija „zvanično“ nije učestvovala, ali je podržavala VRS vojno, materijalno, paravojno a i državno u politici etničkog čišćenja Bošnjaka. Državljani i građani i građanke Srbije, Bošnjaci i Bošnjakinje, bili su žrtve masovne torture koju su sprovodili pripadnici MUP Srbije, žrtve kršenja ljudskih prava, ali i žrtve dva velika ratna zločina počinjena u Štrpcima i Sjeverinu. Do dana današnjeg, Sretenja 2025. godine, članovi njihovih porodica, koji su i dalje građani i državljani Srbije, od države Srbije nisu dobili pravdu.
Na Sretenje 2025. godine nije rođena nova, nego prava Srbija
Među vođama studentskog protesta 1996/1997. nije bilo studenata Bošnjaka. Nije ih bilo ni u Otporu, a nisu učestvovali ni u masovnim protestima 5. oktobra 2000. godine. Iz prostog razloga – država Srbija, ili pobunjeni deo nje, nikada ih nije smatrao RAVNOPRAVNIM ili JEDNAKIM sa nama ostalima. Isti je slučaj sa Albancima, koji su državljani Srbije. Godinama me muči jedna stvar – dok smo učestvovali u studentskim demonstracijama 1996/1997, Miloševićeva policija je uglavnom okruživala/branila važne institucije – poput Skupštine, ili Ambasade USA. I prolazeći pored tih kordona, mi smo, kao studenti koji smo se borili za demokratiju, uglavnom policiji vikali: „IDITE NA KOSOVO“. Jer nam je bilo prihvatljivo da policija prebija Albance na Kosovu, ali nam nije bilo prihvatljivo da tuku nas u Beogradu.
I zapravo, jeste sasvim nadrealno i skoro na nivou fantastike da neki mladi ljudi, usred Srbije koja je predugo i sistematično trovana neofašističkim, mrziteljskim i nacionalističkim sadržajima, stoje rame uz rame i da se neko krsti, a neko drugi, sa podignutim rukama, uči suru El Fatiha
Sandžak, Pazar, Tutin, Sjenica, Preševo, Medveđa, Bujanovac, i svi koji žive tamo, Bošnjaci i Albanci, oni su lice Srbije isto koliko i ja. A istorijski gledano, oni su mnogo više Srbija nego ja, koja sam iz Srema.
Zato mi ova rečenica neke studentkinje ili studenta iz Novog Pazara, koji kilometrima pod kišom i snegom hodaju do Kragujevca, pod zastavom grada Novog Pazara, sa svojim koleginicama i kolegama iz cele Srbije, da zajedno proslave Sretenje, dok im u selima širom Šumadije spremaju halal hranu – a u Šumadiji su pečenjare kulturno-istorijski spomenici i prvo se zakolje prase pa se posle pita šta ćemo jesti – znači da je konačno došao kraj onom otrovnom, nacionalističkom, agresivnom, ratnohuškačkom narativu iz devedesetih koji nam je potrovao duše, srca, prijateljstva i porodične veze.
„Na Sretenje 2025. godine je rođena ne nova, nego prava Srbija.“
Ovaj Marijanin komentar je sublimirao sve ono što sam danima želela da napišem, ali, pred sobom samom i pred svojim sugrađanima, kao i građanima celog Sandžaka (vi taj region zovite kako vam volja), imam osećaj duga i obaveza da detaljnije prikažem kontekst i dam ram svemu onome kroz šta je ovaj region prošao u poslednjih 35 godina.
Početkom ratova na prostoru zajedničke domovine, eskalacijom nacionalističkih retorika i razaranjem sveta koga smo do tada znali, Bošnjaci u Sandžaku su se našli u svojevrsnom vakuumu i u situaciji koja se najbolje opisuje sintagmom „između čekića i nakovnja“. Ratne falange Slobodana Miloševića su, sa početkom rata u Bosni i Hercegovini, targetirale sandžačke Bošnjake kao pretnju i „unutrašnjeg neprijatelja“ u javnom prostoru, dok se ispod žita i preko pacovskih kanala bezbednosnih službi (DB i VBA), delilo oružje samoorganizovanim grupama bošnjačkih nacionalista, koji su, videvši šta se dešava u Sloveniji i Hrvatskoj, a potom i u BiH, pokušali da stvore kakav-takav vid odbrane.
Tehnologija organizovanog zaborava
Nažalost, ni promene koje su se desile nakon oktobra 2000. u gradovima Sandžaka nisu donele željenu satisfakciju. Bilo bi nekorektno reći da nije došlo do olakšanja i osećaja da je pritisak Miloševićevih mehanizama prisile konačno nestao. Ali, tehnologija „organizovanog zaborava“ i odbijanja da se većinski narod suoči sa zločinima počinjenim u ime svih nas, učinili su da se prolongiraju važni, rekla bih čak i ključni procesi za ozdravljenje srpskog društva. Tu propuštenu šansu platili smo svi zajedno na najskuplji mogući način, dolaskom ili tačnije, povratkom radikala i nacionalsocijalista na vlast. Želeći da što pre pod tepih gurnemo svoju sramnu i krvavu neposrednu prošlost, propustili smo da jasno označimo počinjene zločine, prećutno smo prihvatili amnestiranje većine egzekutora i tako im omogućili blagovremeno „demokratsko“ prestrojavanje, sve do „nove prilike“.
Studenti Univerziteta u Novom Pazaru se konačno osećaju kao deo ove zemlje’.Ne znam ko je to rekao, ali ova rečenica je jedna od najznačajnijih rečenica u istoriji Srbije od početka devedesetih
Ta nova prilika se desila povratkom onih koji su rat s početka 90-ih i kreirali, finansirali i podstrekivali, koji su pljačkali, ubijali, silovali i mučili ljude koji su bili pripadnici drugih nacionalnih i verskih grupacija i rezultate vlasti te kriminalno-klerikalno-političke hobotnice jasno i nedvosmisleno osećamo na svojoj koži. I na ovom mestu, refleksno, nakon mnogo argumenata koji govore o decenijskom odnosu političkih elita u odnosu na Sandžak, imam potrebu da branim hiljade građana i građanki Srbije koji nikada nisu podlegli nacionalističkom ispiranju mozga, nisu reagovali na stalne i višedecenijske pokušaje da se podignu zidovi. Daću samo jedan mali, ali dovoljno ilustrativan primer koji govori u prilog tom stavu. Naime, mnogima je ispod radara prošla izjava brojnih građana Srbije da im je važno da naši studenti odu baš u Kragujevac, jer su taj grad i njegovi lekari i drugo medicinsko osoblje žrtvovali dane i meseca svog slobodnog vremena da Novopazarcima pomognu u najtežim trenucima kovid epidemije. Mislim da bi jedan roman bio premali da u njega stane sa kakvom požrtvovanošću, predanošću, profesionalnim, ali, nadasve, ljudskim odnosom su pokušavali da spasu stotine života mojih sugrađana. I takve stvari se, naprosto, ne zaboravljaju!
Kuhinje bezbednosnih službi
Nakon demokratskih promena, situacija se, kako sam već rekla, znatno promenila, ali neke matrice ponašanja su ostale iste, da bi se dolaskom SNS na vlast u Srbiji u Sandžaku ponovo počele da šire stari, oprobani recepti nacionalnih podela i razdora. Te podele su, doduše, sada poprimile nove forme, pa, na zvaničnom i deklarativnom nivou imamo tuce političara iz redova bošnjačkog naroda, na vrlo visokim državnim funkcijama, ali, zato se ne propušta prilika da se tokom proslava Bajrama i Božića, kao i tokom raznih utakmica i sličnih prigoda, prosipa žuč nacionalističkih divljanja, uz baklje i desetine kola, kamiona i svih raspoloživih motornih vozila, kao i uz obavezno provociranje pevanjem nacionalističkih pesama. Nema sumnje da se sva ta „spontana“ dešavanja pripremaju u kuhinjama bezbednosnih struktura.
Aleksandar Vučić, u maniru prekaljenog neofašiste, u jednoj ruci nosi vatru, a u drugoj led, svaki dolazak u Novi Pazar i ostale sandžačke gradove obeležen je brojnim „poklonima“, od respiratora tokom kovid pandemije, preko obećanja asfaltiranja seoskih puteva i pravljenja trafo-stanica. S druge strane, Vučić čvrstom rukom upravlja bošnjačkim političarima, drži ih u stanju tihog rata i borbe za njegovu naklonost, sa bezbedne udaljenosti huška one koji su mu politički naklonjeni protiv onih koji to nisu. Veoma mudro pušta da se Bošnjaci lojalisti obračunavaju sa onima koji to nisu. Možda najbolji primer kako se to radi jesu čistke koje traju poslednjih par godina na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, gde se pod rukovodstvom aktuelne rektorke temeljito i sistematično taj jedini državni univerzitet čisti od kvalitetnih lokalnih profesora, a njihova mesta se daju penzionisanim profesorima iz ostatka Srbije. Oni koji poznaju situaciju iznutra, kažu da se sprema „kosovizacija“ DUNP-a, odnosno, da se ova visokoškolska ustanova sprema da primi nastavni kadar koji je radio na Univerzitetu u Prištini i kojemu će Kurti uskoro uskratiti prostor za delovanje. Kao, uostalom, i svim srpskim institucijama.
Za mene intimno, njihov marš kroz centralnu Srbiju (ne šetnja, jer niko ne šeta desetinama kilometara) koji su, rame uz rame, prošli zajedno, u pesmi ili molitvi, u smehu, razgovorima i zagrljajima, predstavlja san koji sanjam decenijama
U političkom stranačkom smislu, na ovom području su i dalje aktualne stranke iz 90-ih, tri dinosaurusa – Stranka demokratske akcije, Socijaldemokratska partija i Stranka pravde i pomirenja i u takvoj konstelaciji snaga, manje, posebno izrazito građanske stranke teško da mogu da nađu svoje mesto. Uostalom, stara je istina da kada se slonovi tuku, trava strada. Naravno, takva stranačka slika nije izuzetak, ona je slika sveopšte situacije u Srbiji. Ako na to dodamo i jedinstvenu situaciju u Islamskoj zajednici, tačnije postojanje dve Islamske zajednice, postaje dodatno jasnije kakvu svakodnevnu šizofreniju žive građani, tačnije, Bošnjaci i muslimani u Sandžaku. Ono što dodatno otežava već dovoljno tešku situaciju u ovom regionu je sve primetnija i upadljivija verska radikalizacija, dobrano potpomognuta iz određenih arapskih zemalja, poznatih po globalnim uticajima militantnog islama. Takav vid verske indoktrinacije isključuje svaki vid dijaloga, a jedina istina postaje ono što fanatizovani islamisti postave kao svoj okvir. Paralelno sa tim pojavama, s druge strane, cveta eksplicitni kriminal koji se emanira kroz mreže trafikinga narkotika, oružja i ljudi, često presvučenih u navodno islamsko ruho.
Razlike se mogu pretvoriti u prednosti
I sada, za kraj, da se vratim na početak – možda sam vas zatrpala sa previše informacija i konteksta, ali da bi slika bila što verodostojnija, potrudila sam se da dam širi i dublji ram za situaciju iz koje su, što lokalno, što globalno, iskoračili studenti. Grupe mladih ljudi, deca za koju smo mislili da ih ništa ne zanima i ne dotiče, odjednom silovito, snažno i bez ijedne trunke predrasuda, počeli su da razbijaju te previsoke i predebele bedeme mržnje i zatucanosti, i pokazuju nam, da bez obzira na razlike koje su i stvorene da ih razdvoje, oni te razlike pretvaraju u prednosti i razloge da jedni drugima pruže ruke. Za mene intimno, njihov marš kroz centralnu Srbiju (ne šetnja, jer niko ne šeta desetinama kilometara) koji su, rame uz rame, prošli zajedno, u pesmi ili molitvi, u smehu, razgovorima i zagrljajima, predstavlja san koji sanjam decenijama. San kome sam dala svojih gotovo 35 godina života i nije mi žao što sam toliko dugo čekala, isplatilo se. I da odmah kažem da nisam naivna i da ne očekujem da će sve rane ovoga društva, sa svih strana, biti preko noći zalečene i najmanje mislim da će konačni rasplet biti lak, ali, mirna sam jer vidim i znam da se najvažnija stvar već desila.
Za većinu nas umornih, mrzovoljnih, pesimističnih, ogorčenih i ukrčkanih u sopstvenoj bari razočaranja i izgubljenih nada i prilika, oni su pokazali jednostavnu, a suštinsku istinu – mrak se ne može nikada oterati mrakom, to može samo svetlost da učini
Mladi su došli iz budućnosti i naterali su sve nas da se probudimo, desio se kvantni skok svesti građana Srbije i više neće biti povratka na staro. Za većinu nas umornih, mrzovoljnih, pesimističnih, ogorčenih i ukrčkanih u sopstvenoj bari razočaranja i izgubljenih nada i prilika, oni su pokazali jednostavnu, a suštinsku istinu – mrak se ne može nikada oterati mrakom, to može samo svetlost da učini. Promene se ne mogu iznedriti ako ponavljamo stare, neuspešne matrice razmišljanja i delanja i ne može se stvarati novi i bolji svet uz gunđanje, mrzovolju i cinizam. Novi i bolji svet, ma koliko će mnogi od vas reći da je infantilno, može da se kreira iz ljubavi, poštovanja i zahvalnosti. Iz ljubavi prema sebi i drugima, iz poštovanja razlika i svačije posebnosti i jedinstvenosti i zahvalnosti što kroz te razlike možemo da učimo i rastemo kao ljudska bića. I opet će okoreli cinici reći da je previše jednostavno da bi bilo moguće, moraću da ih razočaram, baš zato što je jednostavno, zato je i moguće. Videli smo to u maršu ka Kragujevcu, onog dana kada nije rođena samo bolja, već prava Srbija.
