Da u Srbiji u kojoj živimo svi mi, obični smrtnici, postoji i jedna paralelna Srbija koja ima neku svoju stvarnost, bilo je svima jasno kada je premijerka Ana Brnabić onomad, nedugo nakon velikih tragedija u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i selima Duboni i Malom Orašju, izjavila da „sistem nije zakazao“.
To je jedan univerzum u kojem sve funkcioniše besprekorno i gotovo nikad se ništa loše ne dešava, a kad se desi, pa Bože moj, dešava se i u svetu, nećemo valjda sad zaustaviti sve zato što su neki od nas imali manje sreće, pa nastradali. I ništa se u tom univerzumu nije promenilo od te 2023. godine. Sada nam ista ta Ana Brnabić, samo sada sa pozicije predsednice Skupštine Srbije, objašnjava kako u Srbiji nema nikakve političke krize.
Naprednjački svemir
Rekao bi čovek u ovom našem, običnom svetu, da bi svakako političkom krizom par ekselans moglo da se nazove kada su ti tri meseca u blokadi svi fakulteti u zemlji, kada su u štrajku prosvetni radnici, advokati, glumci i ostali kulturni radnici, poljoprivrednici, kada pola zemlje stupi u jednodnevnu obustavu rada uz najavu novih sličnih akcija, kada od 170 i kusur mesta u zemlji proteste imaš u preko 150, kada se digla čak i dijaspora na svim kontinentima i kada se jedan za drugim smenjuju protesti koji su tako veliki da više niko ni ne pokušava da ih prebroji. A sve to zato što si čistom bahatošću, nesposobnošću i korupcijom ubio 15 ljudi. Ipak, u naprednom univerzumu Ane Brnabić ništa od toga nije dovoljno za zvanično proglašenje političke krize. Ona je više u fazonu „nema ovde, ljudi, ništa da se vidi, molim vas raziđite se“. I dok u Skupštini ima tu moć da poslanicima koji pričaju nešto što joj se ne dopada jednostavno isključi mikrofon, na ulici je situacija nešto drugačija. Buka je ogromna, a dugmeta za isključivanje zvuka nema.
Dok se u ovoj našoj realnosti dešava to da studentima podršku pruža ogroman broj javnih ličnosti – ne samo domaćih – od Bajage, Željka Obradovića i Slavoljuba Muslina do Novaka Đokovića, Marine Abramović i Madone, u onom drugom paralelnom univerzumu imamo Jelenu Karleušu koja se „obračunava“ sa Đokovićem i Madonom – na Instagram storijima. Tabloidi o tome pišu u maniru „Karleuša skresala ovome!”, „Karleuša odbrusila onome!“ ili malo direktnije „Karleuša sahranila Madonu!“, i ako kojim slučajem obitavate u tom univerzumu, vrlo lako se možete zapitati ko plaća tog stručnjaka Đokovića i ko je instruirao tu Madonu, ako joj je to uopšte pravo ime, da rade protiv Srbije.
Srbija u ratu
U tom paralelnom univerzumu Srbija je već u ratu, a to nam je saopštio predsednik zemlje Aleksandar Vučić u Varvarinu, u pauzi između rasprave sa čovekom sa invaliditetom i rasprave sa gospođom koja ne voli Bratislava Gašića i njegovu sklonost da sebe iscrtava po zidovima crkava. Rekao nam je predsednik da je Srbija pod napadom i spolja i iznutra, što je dosta čudan sinonim za ljude koji traže pravdu, poštovanje zakona i odgovornost za korupciju, mada ako si sistem uspostavio na nepravdi, kršenju svih mogućih zakona i Ustava i burazersko-kumovskim kombinacijama na svakom koraku, onda to jeste napad na sve „vrednosti“ za koje se boriš, kao i na državu koju si na njima utemeljio.
I sve je ovo, na kraju krajeva, nebitno. Jedino je bitno da odgovorni za tragediju u Novom Sadu odgovaraju, da institucije najzad počnu da funkcionišu u skladu sa zakonom i da nam se nikad više ne ponovi vlast koja šalje nasilnike i kriminalce na decu zato što nije u stanju da prihvati odgovornost za sopstvene postupke.
