„Svaka priča ima četiri strane: Moju, njegovu, istinitu i ono što se zaista dogodilo.“
Ova se misao pripisuje francuskom filozofu prosvetiteljstva Žan-Žaku Rusou, mada se direktan navod o Rusoovom autorstvu ne može naći. No, gledajući načelno, odveć podseća na njega. Kako god, veoma se uklapa u ovaj tekst, njegov smisao i poruku.
Bivši američki ambasador Vilijam Montgomeri ranije je, pre desetak godina, možda i više, objavio knjigu svojih sećanja na događaje u Srbiji i Beogradu ranih dvehiljaditih. Sad nas je obradovao svojim novim delom različitog naslova, ali gotovo identične sadržine. Obelodanio nam je, i onomad i ovog puta, ono što smo uveliko znali i prećutao sve što je bitno. Jednom obaveštajac, uvek obaveštajac. I kao penzioner nadomak devete decenije života.
Montgomeri je, očevidno, namerio da na ovdašnju javnost ostavi određen utisak. Biće da u tome leži razlog njegovog ponovljenog spisa o onom što je prethodilo i onom što je usledilo posle pada Slobodana Miloševića.
Dočim, zanimljivije je i indikativnije preskočeno i zaobiđeno od svedočenja iznetih i u prvoj i u drugoj Montgomerijevoj knjizi. Kako bi stvar delovala još privlačnije, ekstremno naivnom čitaocu ovaj drugi tom potpisao je i imenom svoje supruge.
Nisu svi ambasadori isti, nekima je milije delovanje iza scene, u potaji
Nisu svi ambasadori isti. Nisu ni slični. Postoje oni kojima je delovanje na javnoj sceni prevashodna preokupacija. Takvi doslovno predstavljaju svoju zemlju u državi-domaćinu, trudeći se da njihov rad bude primećen i zapažen. Nekad su u tome uspešniji, nekad manje uspešni, zavisno, razume se, od ličnih sposobnosti, znanja i talenta. Postoje, međutim, i diplomatski predstavnici kojima je milije delovanje iza scene, u potaji ili polumraku, kojima su bliske zakulisne radnje, kontakti i susreti iza zatvorenih vrata. Oči u oči bez trećih lica prisutnih. Bez svedoka.
Živo se sećam 7. oktobra 2000. O’Brajana i Montgomerija sam dočekao ubeđen da će uslediti čestitke na pobedi i ponude za pomoć. Umesto toga predočen mi je spisak obaveza za novu vlast. „Kaznena ekspedicija“, pomislih i opsovah u sebi. Tako je počelo, tako se i nastavilo
Jasno je da Vilijam Montgomeri pripada ovoj drugoj diplomatskoj sorti.
Mi, petooktobarci, sa skromnim iskustvima u takvim poslovima (ovde prvenstveno mislim na sopstvenu malenkost) nismo mu mogli biti ravni takmaci. On je bio profesionalac, mi smo bili amateri. Preispoljni amateri. Mi smo, bar neki od nas, čeznuli za istinskom slobodom i istinskom demokratijom, za jednakošću ljudi pred zakonom i ljudskim pravima. Montgomerijev zadatak je bio posve drugačiji. Njemu su apsolutni prioriteti bili rešavanje statusa Kosova i hitna saradnja s Haškim tribunalom. Opasnosti i rizici što su se nadvili nad prvu nekomunističku vlast u Srbiji u poslednjih pola veka, njega se nisu ticali. On je imao svoju agendu i bio je spreman da je, po svaku cenu, sprovede u delo.
Živo se sećam 7. oktobra te 2000. Oko deset sati izjutra ispred Starog dvora (Skupštine grada Beograda) zaustavila se kolona od nekoliko prašnjavih džipova, dospelih pravo iz Budimpešte. O’Brajan, Montgomeri i dvojica-trojica mlađih diplomata uputili su se u kancelariju gradonačelnika. Ispred je ostala prateća četa telohranitelja. Dočekao sam ih ubeđen da će uslediti čestitke na pobedi i ponude za pomoć. Umesto toga predočen mi je spisak obaveza za novu vlast.
„Kaznena ekspedicija“, pomislih i opsovah u sebi. Tako je počelo, tako se i nastavilo. Pritisci, pritisci, pritisci. Unedogled. Iz dana u dan.
Ni ubistvo Đinđića nije bilo dovoljno da Montgomeri promeni stav i ophođenje
Ni mučko ubistvo Zorana Đinđića na kapiji zgrade Vlade Srbije, u po bela dana, u političko-kriminalnoj zaveri, nije bilo dovoljno za promenu Montgomerijevog stava i ophođenja. Uvek nasmejan i sa prostodušnim izrazom lica, a iza toga… Prevejani diplomata sa specijalnim modus operandi.
Našli smo se između čekića i nakovnja. Between the rock and the hard place, rekli bi Montgomerijevi sunarodnici. S jedne strane izazovi Miloševićevih poluga vlasti i snaga bezbednosti, s druge uzastopni ultimatum američkog ambasadora.
Kakvim saznanjima Montgomeri raspolaže o pozadini atentata na Đinđića? Jeste li ili nije nešto o tome načuo onog zlokobnog marta 2003? Jeste li ili nije na sastancima sa predstavnicima vojnih tajnih službi nešto nazreo ovim povodom? Ili nešto saznao
Montgomeri je u Beogradu tih dana i meseci raspolagao većim stepenom autonomnosti nego u redovnim prilikama. Naime, okolnost što se u SAD stvorio svojevrstan interegnum krizom oko predsedničkih izbora dva kandidata, Buša i Gora, omogućila mu je široko polje za akciju. Smene u Stejt dipartmentu koje su sledile postavljenjem Kolina Pauela za državnog sekretara, takođe su doprinele da Montgomeri na terenu bude skoro sasvim samostalan.
Najzad, Balkan je bio njegov domaći teren. Ambasadorski mandati u Bugarskoj, Hrvatskoj i Srbiji, jedan za drugim. U Beogradu je sedamdesetih prošlog stoleća započeo svoju diplomatsku karijeru. Po vlastitom kazivanju, od onda je poznavao Slobodana Miloševića i o njemu stekao povoljno mišljenje, smatrajući ga za modernog komunističkog lidera reformatorskog kova kome je prorekao svetlu budućnost.
Bivši američki diplomata nam daje sliku Koštunice i Đinđića kao dva rivala, dve ambicije i dve sujete, s tim što je blagonakloniji prema Koštunici nego prema Đinđiću. Montgomeri nije odoleo, ili nije želeo odoleti, prilično pakosnom opisu Zorana Đinđića i ljudi u njegovom najbližem okruženju. Ta lažna simetrija u poređenju Koštunice i Đinđića, najvećma govori o Amerikančevim stvarnim pobudama. Obojica su bili jednako egocentrični i vlastoljubivi: odatle su proisticali problemi zbog kojih Srbija, to jest Savezna Republika Jugoslavija, nije mogla napred. Prvi se, po Montgomeriju, oslanjao na vojnu bezbednost, drugi je šurovao s kriminalnim bandama. Prozirno, visokoštovana ekselencijo! Prozirno da prozirnije biti ne može. I, iznad svega, netačno. Da li i nedobronamerno, pitam se.
Da li se ikad zapitao Amerikanac za motive njemu namenjenog Legijinog pisma u kom se traži podrška za rušenje Đinđićeve vlade? Ako ovo pismo i nije poslato i ako nije stiglo do njega, ipak je interesantno da je Legija planirao upravo njemu da se obrati
Podsećanja i preciznosti radi, uslovi što ih Montgomeri pominje nisu se odnosili na Miloševićevo izručenje Haškom tribunalu, već na Miloševićevo hapšenje. Nikad Zoran Đinđić nije tražio svoje viđanje sa predsednikom SAD kao uslov. A kako je Vojislav Koštunica stigao u Vašington u maju 2001. i bio primljen u Beloj kući zacelo zna tadašnji američki ambasador, ali o tome u svojim memoarima ne zbori ni slova.
Ko se iz američke ambasade sastajao sa Legijom
Nisam ni dovoljno vičan, ni dovoljno iskusan, da se merim sa Vilijamom Montgomerijem. Njemu je poznato ono o čemu moja malenkost samo nagađa. Većinu ne može ni naslutiti. Zato ovde predlažem nekoliko pitanja u odsustvu odgovora u knjigama Vilijama Montgomerija. Kopkaju me decenijama.
Prvo, kakvim saznanjima Vilijam Montgomeri raspolaže o pozadini atentata na Zorana Đinđića? Jeste li ili nije nešto o tome načuo onog zlokobnog marta 2003? Možda ima određeno mišljenje o tome, određene pretpostavke, određene indicije? Svakako mu je poznata sprega bezbednosnih službi i organizovanog kriminala u Srbiji pod Miloševićem. Jeste li ili nije na sastancima sa predstavnicima vojnih tajnih službi nešto nazreo ovim povodom? Ili nešto saznao?
Pogibija srpskog premijera odgovornog za obaranje, hapšenje i ekstradiciju Slobodana Miloševića morala je Montgomeriju nabrati veđe i naterati ga na kontemplaciju i preispitivanje. Da li ga je brinuo pravac političkog razvoja događaja pošto je Đinđić ubijen? Pita li se visokoštovana ekselencija, u besanim noćima cavtatske idile, da li je mogao učiniti više kako bi se ova tragedija izbegla? S kim se viđao iz vrhova vojnih i civilnih službi bezbednosti, o čemu je razgovarao i kakve je impresije s tih razgovora nosio? Valjda mu je jasno bilo, kad je jasno bilo vrapcima na grani, da se ne radi o pukim kriminalcima nego da većina njih za sobom ima ratnu prošlost u paravojskama pod kontrolom Miloševićeve vlasti.
A Montgomeri bi hteo da nas ubedi u svoju pogrešnu procenu krvoločnosti tih ljudi. Takva se pogreška ne potkrada prekaljenom obaveštajnom vuku kakav je Vilijam Montgomeri. Praviti se nevešt, jedno je od zlatnih pravila njegovog zanata. Toliko i mi, knjiški moljci, znamo.
Šta je bivši američki ambasador tražio i šta ga je inspirisalo na lično prisustvo osnivačkom kongresu Srpske napredne stranke? Ideološka srodnost ili nešto sasvim prozaično? Da li je tamo bio u privatnoj ili službenoj funkciji? Prijateljskoj ili profesionalnoj
Drugo, da li se bivši ambasador SAD u prelomnom vremenu naše najnovije istorije ikad lično sreo sa Miloradom Ulemekom, zvanim Legija, ondašnjim komandantom Jedinice za specijalne operacije i prvoosuđenim za ubistvo Zorana Đinđića? Ili se neko od njegovih potčinjenih sreo sa ozloglašenim šefom „Crvenih beretki“?
Ovo pitam jer su se obojica nalazila na području Preševa i okoline tokom albanske pobune 2000. i 2001. Zadatak im je bio, ako ne istovetan, onda kompatibilan. Obostrana saradnja je bila i očekivana i logična. Zapitao li se ikad Amerikanac za motive njemu namenjenog Legijinog pisma u kom se traži podrška za rušenje Đinđićeve vlade? Ako ovo pismo i nije poslato i ako i nije stiglo do njegovih ruku, ipak je interesantno da je dotični Ulemek Legija planirao upravo Montgomeriju da se obrati. Bar se meni, osvedočenom laiku i naivcu, nekako tako čini. I opet – veo tajne. Muk.
Poslovne i druge kombinacije sa Goranom Matićem i Gradimirom Nalićem
I treće, koji su interesi naveli Vilijama Montgomerija na poslovni ortakluk sa Goranom Matićem, članom direkcije JUL, miljenikom Mirjane Marković i Miloševićevim saveznim ministrom za informisanje? I to neposredno po iznenadnom povlačenju iz aktivne diplomatske službe? Šta ih je povezalo, gde su se upoznali, kakav je bio karakter njihovog odnosa, na čemu su zajednički radili? Američki ambasador koji traži Miloševićevo isporučivanje na osnovu optužnice za ratni zločin i Miloševićev veran saradnik do poslednjeg momenta? Dobra kombinacija, zar ne?
Uzgred, da li je ambasador Montgomeri, počev od 2004, pokrenuo partnerski (suvlasnički) biznis sa Gradimirom Nalićem, Koštuničinim savetnikom za ljudska prava i to u oblasti bezbednosti? Ako jeste, stvar postaje još kontroverznija. Ukratko, gajio je poslovne veze sa Miloševićevim i Koštuničinim ljudima, dok je bio u otvorenom sukobu s Đinđićevim. Šta bi (sve) pošten čovek iz ovog zaključio? Prepuštam tebi, poštovani čitaoče, traganje za odgonetkom.
Stratcon. Rings a bell?
Zašto visokoštovana ekselencija krije ove svoje ortačke avanture u Srbiji kao zmija noge i odbija da ih komentariše i objasni, nama naivnim laicima?
Tell me lies, tell me sweet little lies, tell me lies, kaže stih poznate pesme rok grupe Flitvud Mek, u izvođenju fenomenalne Stivi Niks.
Bivši američki diplomata nam daje sliku Koštunice i Đinđića kao dva rivala, dve ambicije i dve sujete, s tim što je blagonakloniji prema Koštunici nego prema Đinđiću. Ta lažna simetrija u poređenju Koštunice i Đinđića, najvećma govori o njegovim stvarnim pobudama
I jedno potpitanje za kraj. Šta je dotični ambasador tražio i šta ga je inspirisalo na lično prisustvo osnivačkom kongresu Srpske napredne stranke? Ideološka srodnost ili nešto sasvim prozaično? Da li je tamo bio u privatnoj ili službenoj funkciji? Prijateljskoj ili profesionalnoj? Nedokučivi su putevi…
Vilijam Montgomeri bi da nam se predstavi u ulozi pasivnog posmatrača zbivanja oko 5. oktobra 2000. I to ne naročito pronicljivog posmatrača. Onog što izbliza pokušava da sagleda i razume šta se u ovoj napaćenoj Srbiji onomad dešavalo. On ni na šta i ni na koga nije uticao, on se ni u šta nije mešao, viđao se isključivo sa zvaničnicima u zvaničnim posetama. Nevin i bezazlen poput novorođenčeta. Lakoveran, sklon promašajima u oceni, nevičan u predviđanju. Površno informisan, čistih nauma i ruku, jagnješce na položaju šefa diplomatske misije.
I mi u tu njegovu neduhovitu bajku treba da poverujemo.
Što je mnogo, mnogo je, ambasadore Montgomeri. Previše od nas tražite.
Pred nama ste srušili legendarnu prvu rečenicu iz Džefersonove Deklaracije nezavisnosti. I niste trepnuli. Nisam očekivao izvinjenje. Ni trun vaše iskrenosti. Toliko glup nisam.
„Hypocrisy is the name of the game, right? OK, I got it.“
Svestan sam, vama je priznanje istine strogo zabranjeno. Vaša je rabota da se ne otkrije ono što se zaista dogodilo i kakva je vaša uloga u tome bila. Shvatam za toliko.
Pa čemu onda ovo praznoslovlje, dear Bill? Kako ne bi bilo zabune, ovde se ne bavim pojedinom ličnošću, bavim se političkim fenomenom. Tačnije, istorijskim fenomenom.
Demokratsku opoziciju su uporno unižavali, bagatelisali i ignorisali
Ima li naravoučenija? Ima, naravno. Mi smo, Srbi, tokom devetnaestog veka od 1804. do 1918. učetvorostručili svoju državnu teritoriju. Nemali je broj onih na zapadu što nas smatraju krivim za izbijanje Prvog svetskog rata. Skupo smo plaćali, i skupo plaćamo, svoju nacionalnu megalomaniju. Hteli smo, i hoćemo nemogućno i neostvarivo. Verovatno i ono što nam ne pripada.
S kim se tadašnji ambasador SAD viđao iz vrhova vojnih i civilnih službi bezbednosti, o čemu je razgovarao? Valjda mu je jasno bilo da se ne radi o pukim kriminalcima nego da većina njih za sobom ima ratnu prošlost u paravojskama pod kontrolom Miloševićeve vlasti
Sa zapadnjačke strane, ni jugoslovenska kraljevina im nije bila po ukusu. Isuviše srpska za njihov osnovni plan: Divide et impera. Gurnuli smo im prst u oko. Nimalo im nije smetao Brozov komunistički apsolutizam, progon neistomišljenika, marksizam-lenjinizam, jednopartizam, ni kult ličnosti. Ako ga nisu stvorili, veoma su mu doprineli. Titoizam je uspevao da zauzda srpski nacionalizam i to je bilo najbitnije.
S Miloševićem su pregovarali, sarađivali, uvažavali ga i s njim šurovali. On je bio njihov „konj za trku“. Najrelevantniji činilac bez kog jednostavno rešenja nema. Demokratsku opoziciju su uporno unižavali, bagatelisali, ignorisali. Neretko je tretirali s podsmehom i cinizmom. U njihovom projektu za posthladnoratovski Balkan važno je bilo da Srbija bude slaba. A da li će biti demokratska nije im mnogo značilo.
Do 2000. karte su uveliko bile podeljene. Srbiji je pripalo mesto na začelju. Milošević je, s njihovog stanovišta, morao pasti stoga što ih je u Rambujeu izneverio. Isprva pristao, potom se predomislio. Zbog toga su nas besomučno bombardovali sedamdeset osam dana neprekidno.
Srbija se oslobodila Miloševićevog gvozdenog zagrljaja, 5. oktobar je fascinirao čitav svet, pretilo je da upravo zato Srbija stigne na vodeće mesto na lestvici uspešnosti i popularnosti balkanskih država. E, to se nije smelo dozvoliti. Samo to ne.
Jedino tako treba tumačiti ponašanje i poteze tadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu. Naše unutrašnje međusobice, trvenja među nama, individualne ambicije i taštine predstavljale su plodno tle za svakojaku manipulaciju. Srbija je morala ostati okovana. I zakovana. Sapeta. Problematična i ophrvana teškoćama i kontroverzama. Same old story. Time and again.
Koji su interesi naveli bivšeg ambasadora SAD na poslovni ortakluk sa Goranom Matićem i Gradimirom Nalićem. Gajio je poslovne veze sa Miloševićevim i Koštuničinim ljudima, dok je bio u otvorenom sukobu s Đinđićevim. Šta bi (sve) pošten čovek iz ovog zaključio
Sve ostalo je odvratna, prljava magluština što ne da pogledu da pronikne. I razumu da pojmi. Otud saradnja navodno zaraćenih, otud pogodbe navodno suprotstavljenih, otud neprincipijelne koalicije. Otud naša nesreća i naš usud.
Ipak, makar donekle, i mi snosimo odgovornost. Pre i više od svakog stranca. Ma odakle dolazio, ma kakav bio i ma koliko mu namere bile zločeste. Zato, braćo Srbi i sestre Srpkinje, pamet u glavu. Vera svakom, veresija nikom. Uostalom, Srbija je naša stvar.
Slučaj Montgomeri je lakmus lapir. If you get my drift.
Much obliged, Mr. Montgomery.
