Mada je ovaj moj lični stav, posvećen trenutnom položaju struke i nauke u našem društvu, prevashodno zasnovan na onome što mogu svedočiti kao akademski građanin, ovaj osvrt započinjem iz jednog drugog, ne manje značajnog ugla. Naime, ja sam potomak Rusa beloemigranata koje je ovaj narod, oličen u njegovim najvišim predstavnicima kao što su kralj Aleksandar, patrijarsi Dimitrije i Varnava, akademik Aleksandar Belić i mnogi drugi, oberučke prihvatio i pomogao im u njihovim najtežim trenucima.
Ruski emigranti i njihovi potomci stoga duguju ovoj zemlji i narodu najdublju zahvalnost i uvek su pokušavali da im se na neki način oduže, često i kroz značajne doprinose nauci i kulturi. Stoga smatram posebno gnusnim da se, kroz status navodne ”nacionalne manjine” (što Rusi u Srbiji istorijski nisu), ”srpski Rusi” zloupotrebljavaju u izbornim manipulacijama i političkom inženjeringu kao grupa koja, preko svojih lažnih predstavnika, navodno podržava ovaj antiakademski, kleptokratski, ohlokratski i odnarođeni režim.
Režim koji ne oskudeva u nosiocima kvazi diploma koje su nabavljene na raznoraznim ledinama, po poštanskim pretincima i privremeno iznajmljenim prostorima, kao i onima koji su do titula došli uz pomoć plagijata, sigurno ne ceni značaj struke i nauke
Zar neko može da pomisli da bi Rusi emigranti i njihovi potomci podržavali režim koji bi na mestu njihove voljene bratske Srbije želeo da napravi nakazni, dehumanizovani i amoralni ”Ćacilend”? Da pomisli da bi, na primer, ruske arhitekte koji su značajno ulepšali Beograd dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka podržali ova razaranja vrednih spomenika arhitekture u našoj prestonici, ili da bi mnogobrojni Rusi profesori (kao i svi iole časni akademski građani) podržali sadašnje pokušaje vlasti da potpuno razori naše univerzitete? A na zakonu nezasnovana, sramotna Uredba vlade koja propisuje univerzitetskim profesorima svega pet sati nedeljno za bavljenje naukom čini baš to. Ona suštinski ide ka tome da ukine fakultete kao naučnoistraživačke ustanove i da naše univerzitete pretvori u nekakve konglomerate srednjih škola, što predstavlja otvorenu veleizdaju najvitalnijih interesa društva, države i nacije.
Iako je sasvim moguće da je ideja o Uredbi nastala u nekom veoma bolesnom umu prvenstveno iz želje za osvetom i kažnjavanjem, ni drugi motivi nisu isključeni. Režim koji ne oskudeva u nosiocima kvazi diploma koje su nabavljene na raznoraznim ledinama, po poštanskim pretincima i privremeno iznajmljenim prostorima, kao i onima koji su do titula došli uz pomoć plagijata, sigurno ne ceni značaj struke i nauke. On bi svakako najradije sklonio sve one koji samim svojim postojanjem i stručnošću čine sve njihove maskarade prepoznatljivim i komičnim. S druge strane, stručnjaci su najveća prepreka monstruoznim neokolonijalnim planovima koji ugrožavaju živote, zdravlje, životnu sredinu i kulturne tekovine građana Srbije, kao što su, na primer, arhitekte prepreka u slučaju Generalštaba ili Sajma, biolozi u slučaju rudarenja u Jadru, građevinci u pokušajima zataškavanja činjenice da ”korupcija ubija”, ili pravnici u slučajevima skoro svega čega se ovaj režim dohvati svojim krvavim rukama…
”Srpski Rusi” se zloupotrebljavaju u izbornim manipulacijama i političkom inženjeringu kao grupa koja, preko svojih lažnih predstavnika, navodno podržava ovaj antiakademski, kleptokratski, ohlokratski i odnarođeni režim
Stoga smatram da, i kao naučnik i kao ”srpski Rus”, imam stručnu, moralnu i ljudsku obavezu, i prema Srbiji i prema mojim precima, da nastavim da u potpunosti podržavam naše studente – nešto najbolje što ova zemlja ima i zalog njenog opstanka i budućnosti, kao i njihove potpuno opravdane zahteve koji se uporno ne ispunjavaju. Da nastavim da podržavam moj Univerzitet, koji sada ispisuje svetle stranice svoje istorije, kao temelj stručnosti, baš kao i sve građane Srbije u njihovom suprotstavljanju šarlatanima i ”ćacima” (huliganima, kriminalcima, narko-dilerima, huljama i lokalnim SNS moćnicima, dakle destilovanom zlu pro analysi).
Smatram da, i kao naučnik i kao ”srpski Rus”, imam stručnu, moralnu i ljudsku obavezu, i prema Srbiji i prema mojim precima, da nastavim da u potpunosti podržavam naše studente- nešto najbolje što ova zemlja ima i zalog njenog opstanka i budućnosti
Da završim parafrazirajući stihove velikog Branka Miljkovića – ko ne sluša struku, slušaće oluju… Oslanjanje na struku je veoma bitan deo napora da Srbija izbegne oluju koja bi mogla da je pomete. A ukoliko se Srbija maksimalno ujedini, stane uz studente i osloni se na struku, onda će strahovitu oluju užasnuto slušati samo oni koji su je i izazvali, i zaslužili.
