19. januar
Da li je srpski režim Sirija ili Čile? Argentina ili Belorusija?
Da li je iznutra truo mnogo više nego što to izgleda spolja, toliko izjeden korupcijom, kriminalom i nekompetentnošću – jedna labava konfederacija interesa pijavica, zmija, hijena i paunova – da bi se raspao u dim onog momenta kada bi društvene energije promene prešle kritičnu masu angažovanja među delovima stanovništva koji su do sada bili uzdržani za akciju?
Ili je policijski kompetentan, sa bezbednosnim aparatom kao „kamenom“ tog radioaktivno zelenog avokada, iako je sve oko njega, svе to društveno „meso“ koje se na taj bezbednosni aparat oslanja, trulo? To je beloruski scenario, režim koji se u životu održava kao vazal moćnog pokrovitelja i kroz golu represiju, ali istorijski i dalje relativno uzdržanog tipa – formalno i proklamatorno demokratija, suštinski čista autokratija.
Ili srpski režim ima dovoljno psihopatije (i dozvolu Evropske unije i/ili SAD) da, kako se protesti zaoštravaju, mutira u otvoreni fašizam nekadašnjeg čileanskog ili argentinskog tipa; kriminalna hunta sa lojalističkim eskadronima smrti sastavljenim od profesionalnih i „civilnih“ psihopata, ideoloških talibana mozga ispranog toliko da su spremni da žrtvuju i svoju decu zarad ideje i kriminalaca koji samo brane svoje „rekete“?
Iako je ovaj treći scenario manje verovatan, jer ga sem u pojedinačnim slučajevima nije bilo ni za vreme Miloševića, njegove iskre se vide u trenutnoj „luciferizaciji“ lojalista i kriminalaca koji se autom zaleću u proteste. Da li po nalogu ili iz ideološke ostrašćenosti, videće se… Za sada, opozicionari i novinari ne nestaju i ne ubijaju ih, mada se mnogi prebijaju i zastrašuju. Studenti uskoro mogu da počnu da gube godine, mesta u domovima i kredite; profesori radna mesta. Represija je kao gorka doboš torta: mnogo je tu tamnih slojeva…
Možda su kolektivna monolitnost i moralna otpornost protesta do sada zaista „obrisali tablu“ uobičajenih pristupa i sveli režim samo na razne nepovezane taktike, panično ubadanje u mraku u nadi da će nešto probušiti energetsko odbrambeno polje studentske motivacije?
Siguran sam da režim i njegovi strani savetnici „gejmuju“ razne scenarije (de)eskalacija jer je to jedan od bazičnih metoda vladanja. U tome su, možda – a voleo bih da se varam – verovatno ispred studenata. To je najveća opasnost za proteste: da režim uvek bude nekoliko poteza ispred. Za sada, izgleda kao da nisu…
Možda režim i jeste u delimičnom „sirijskom“ stanju: možda ne zna kuda bi, možda nema drugu veliku strategiju sem čekanja i nade da će se studenti zamoriti, da su drugi delovi društva previše uplašeni da se pridruže. Možda su kolektivna monolitnost i moralna otpornost protesta do sada zaista „obrisali tablu“ uobičajenih pristupa i sveli režim samo na razne nepovezane taktike, panično ubadanje u mraku u nadi da će nešto probušiti energetsko odbrambeno polje studentske motivacije? Ali, iskustvo govori da ovakvi režimi, nažalost, imaju dubok rezervoar mračne kreativnosti iz koje mogu da crpe; ne ostaje se na vlasti toliko dugo samo na nadi.
Planiranje ili ne, sva scenarija ne vrede mnogo ako istorija stavi svoj prst na tas i odluči da je vreme za promenu: kroz neočekivane koalicije (nova pobeda Trampa), iznenadna spoljna geopolitička dešavanja ili takozvani okidajući incident (omiljeno sredstvo dramskih pisaca) koji fokusira raštrkane društvene emocionalne energije u jedan laserski zrak pobune ili besa ili samoodbrane. Naredne nedelje će pokazati da li se dešava takvo energetsko ukrupnjavanje, na obe strane…
20. januar
Protestni simbol krvave ruke dobio je svoj režimski pandan, pokušaj da se na simboliku odgovori simbolikom: crvenu ruku sa podignutim srednjim prstom. Grafički mnogo neveštije i grublje, prostački, kao i um kreatora.
Studentska ruka je jak simbol, vrlo nabijena dubokim emotivnim značenjem ožalošćenog i revoltiranog naroda i optužbe za korupciju koja je dobila smrtonosne razmere. Ruka poziva na odgovornost, ruka podseća da smo svi mi potencijalne žrtve. Studentska ruka je opšteljudska osuda. Ona je moralni krik koji traži da više ne bude krvi.
„Prst“ je samo sirovi gest agresije i ništa drugo. Bedna imitacija simbolike. Kako navijački siledžijski um razume otpor: isključivo kao uvredu, kao silu i kao pretnju. Crvenilo te ruke nije humano crvenilo zajedničke prolivene krvi, nego đavolje crvenilo prolivača krvi. „Prst“ je pretnja da će krvi biti još više.
Iskreno, iznenađen sam ovim propagandnim prostaklukom na profesionalnom nivou, nije ovo uobičajena podla poliranost na koju smo navikli od režima, odslikana u izbornim sloganima „Mir. Stabilnost. Vučić“ ili „Srbija ne sme da stane“ – pritiskanje vrlo precizno definisanih dugmadi u duši tradicionalnije Srbije koja se promene plaši više nego promaje i refleksno je vezuje za katastrofu.
„Prst“ je samo sirovi gest agresije i ništa drugo. Bedna imitacija simbolike. Kako navijački siledžijski um razume otpor: isključivo kao uvredu, kao silu i kao pretnju. Crvenilo te ruke nije humano crvenilo zajedničke prolivene krvi, nego đavolje crvenilo prolivača krvi. „Prst“ je pretnja da će krvi biti još više
Da li su visokoplaćeni propagandisti zauzeti drugim stvarima, pa je ovo bila akcija improvizovanog stadionskog agitpropa, ili se režim muči da parira jakom i empirički rezonantnom studentskom simbolu? „Prst“ rastura iluziju „pristojnog“ režima, elegantno obučenih mafijaša pomirljivih fraza i ponovo otkriva režim u svom pravom svetlu: samo prostaci i siledžije.
Englezi su imali „Rat ruža“, mi imamo „rat ruku“.
21. januar
Kada smo već kod scenarija i „okidajućeg incidenta“, vojske i službe bezbednosti razvijenih država sve češće uključuju pisce naučne fantastike da im pomognu u zamišljanju specifičnih scenarija i rezultata svakakvih globalnih i nacionalnih dinamika.
Sa jedne strane, to je osuda kreativnosti i mašte ljudi koji treba da brinu o globalnoj bezbednosti jer su nekada pisci – Jan Fleming i Džon le Kare padaju na pamet – bili aktivno u službi. Otuda im materijal za pisanje (a ako je verovati filmu Operacija Mleveno meso, Fleming je prvi roman o Džejmsu Bondu pisao tokom učešća u kreiranju te ključne obmane u Drugom svetskom ratu).
Novi tehnokratski bezbednjaci, izgleda samo u progresivnim zemljama (ili se barem za njih zna), imaju ograničenu maštu o tome šta sve može da nas zadesi ako bi na primer neko hakovao Maskove samovozeće tesle ili bi iznad velikih gradova, par stotina kilometara u svemiru, eksplodirala nuklearna bomba i kreirala elektromagnetni puls (EMP) koji bi spržio čipove i u autima utamničio hiljade ljudi (pored drugih, možda i većih problema). Ili šta raditi kada Mediteran postane nenastanjiv zbog toplotnih ekstrema…
Današnje stanje sveta je „liminalno“: stanje previranja u kome ima mnogo potencijalnih ishoda, stanje velike kompleksnosti i zbunjenosti, stanje koje prevazilazi jednostavne algoritmičke „heuristike“ (uobičajena pravila) stabilnog života. Ovo stanje zahteva maštu, ne proces; tačnije, prvo maštu, pa proces. Zahteva ljude koji razmišljaju „izvan kutije“, svojevrsne „teoretičare zavese“ – koji primećuju i mogu da zamisle posledice opipljivih društvenih ishoda iza „zavesa“ otupljujućeg svakodnevnog života i standardnih geopolitičkih mehanizama. Oni se ne bave budalastim fantazijama. Zato su idealni partneri za ovo pisci naučne, ne druge fantastike. Oni mentalno već žive u našim budućnostima.
Podržavam trend. Nikada nam nije falilo više progresivne mašte. U stvari, jedan od glavnih problema progresivaca danas je to što su reakcionari i manipulanti maštovitiji i kreativniji u pričanju svojih priča.
22. januar
Kada pogledamo šta se sve dešava oko nas, ispada da nam što pre treba veća, ne manja država. Pre svega inspekcije.
Ako vidimo gde smo ekološki, sanitarno, u kontroli staračkih domova, kvaliteta hrane, vode i vazduha, izgradnje, javnog saobraćaja, uprave, policije, sudstva, obrazovanja, zdravstva, poreza, medija i skoro svakog drugog aspekta života, ne samo da postojeći kontrolni organi ne rade svoj posao – iz poznatih ideološko-koruptivnih razloga (čast izuzecima) – nego nam u sistemu fali mnogo novih ljudi za ove poslove. Sistem nam je naduven nesposobnjakovićima gde ne treba, a za stvarne potrebe nema resursa. Nema ko da nas štiti. Ostavljeni smo sami sebi u društvu koje se pretvorilo u džunglu, u pljačku, u haos…
Sistem nam je naduven nesposobnjakovićima gde ne treba, a za stvarne potrebe nema resursa. Nema ko da nas štiti. Ostavljeni smo sami sebi u društvu koje se pretvorilo u džunglu, u pljačku, u haos
Dva su obeležja stvarne buduće promene sistema, za mene: mnogo robusne i stručne inspekcije u svim sferama društva i mnogo lako dostupnih psihijatara i psihoterapeuta. Sistemski i mentalni raspad su dve posledice našeg višedecenijskog društvenog propadanja.
Ko god u budućnosti dođe na vlast kod nas, a želi stvarnu promenu sistema, odmah treba da uradi ove dve stvari…
