3. avgust
Svet retko odakle izgleda tako lepo kao kada se posmatra iz engleske bašte, oivičene opsesivno uredno okresanom živom ogradom ili zidom četinara.
Blistava zelena trava koja se neprestano hrani vlagom u vazduhu, u vizuelnom je kontrapunktu sa eksplozijom boja iz cvetnih žardinjera ciklama, ljiljana i ruža ili vodopada visterije i klematisa koji se slivaju sa terasa, zidova i pergola.
Tu i tamo, isto pažljivo orezano, drvo jabuke ili tamošnje šljive, negde i žbun kupina ili šipka. Nisu retke ni trešnje, ne zbog ploda, koji se uglavnom ostavlja pticama, već zbog raskoša „sakure“ u proleće. Engleske bašte su da se gledaju, ne da se jedu…
Ali, uprkos svojoj vizuelnoj estetici, one su i konjski „blinkeri“: taj pogled iz engleske bašte je takođe vrlo, vrlo ograničen. Ona je zid, azil, sklonište od sveta, estetski bunker napravljen od prirode koji služi da nas odseče od sveta. Ona je mesto smirivanja, ali i bekstva i zaborava, mentalnog sklupčavanja. Floralni uterus, hortikulturalni inkubator.
Iz engleske bašte se ne vidi i ne čuje, ne oseća, ni Gaza, ni Haiti, ni Sudan, ni Mjanmar, ni Ukrajina, niti bilo koji drugi pakao na zemlji, koji niču i cvetaju i brzinom i obiljem baštenskih perunika i hortenzija. U toj bašti svet postaje maglovito, i dalje užasno, ali daleko mesto o kome se ne misli. Nema ga u glavi, nema ga u duši, bašta „premosti“ ne samo brige nego i želju za akcijom. Engleska bašta je anestezija od grozota sveta, za nekoga izvor obnavljanja energija da bi se sa njime ponovo suočili, za većinu kolevka pasivnosti.
Iz engleske bašte se ne vidi i ne čuje, ne oseća, ni Gaza, ni Haiti, ni Sudan, ni Mjanmar, ni Ukrajina, niti bilo koji drugi pakao na zemlji, koji niču i cvetaju i brzinom i obiljem baštenskih perunika i hortenzija. U toj bašti svet postaje maglovito, i dalje užasno, ali daleko mesto o kome se ne misli
Čini mi se, empirijski, i nemam mnogo drugih dokaza za to, da je prevalentnost kuća i bašta u Britaniji, ta predivna organska ušuškanost od drugih, i jedan od razloga zašto je prosečan Srbin više svestan patnje po svetu nego prosečan Britanac. Naše bašte su „retke“, prozirne, više okućnice koje nam daju hranu kojom se hvalimo i koju delimo, nego opulentna cvetna skloništa koja nas blokiraju od sveta.
4. avgust
Dua Lipa je dobila kosovsko državljanstvo. Albansko i britansko je već imala. Kosovsko.
U prisustvu britanskog ambasadora i predsednice Kosova.
Državljanstvo označava da postoji i država. Samoproglašena, sporna, ne univerzalno priznata, ali očigledno mnogima realna. Ima i pasoš, s kojim bez vize može da se putuje u 78 zemalja. I automobilske tablice. I svoj telefonski pozivni broj +383. I svoju Internet domen ekstenziju, doduše privremenu, ali efektivnu: .xk.
Pasoš za Dua Lipu jedan je od boljih PR poteza koje sam video u skorije vreme. Trenutna globalna muzička zvezda pravi farsu od toksičnih naturalizovanih „Srbendi“ tipa Stivena Sigala. S kim si, takav si, je kako ovaj mehanizam perceptivne manipulacije funkcioniše…
Kao i u dosadašnjoj tridesetogodišnjoj miloševićevsko-radikalskoj vladavini iste garniture u Srbiji, odnosi sa svetskom javnošću i razumevanje „meke moći“ su im najslabija tačka. To je prirodno ponašanje patološki narcisoidne, kriminalne i ideološki zaslepljene vlasti. Ništa mekog, sem vruće pogače i gibanice, nema u njihovim glavama, samo „tvrdo“.
Za nas u Srbiji, prihvatiti Kosovo kao državu je vrlo težak ne samo politički, nego mentalni izazov. U međuvremenu, svet nam govori šta on misli o tome. Pitanje je sada, da li će srpski režim uspeti da sačuva i sever ove teritorije u bilo kakvom faktičkom ispoljavanju suvereniteta, ili će i on skliznuti u međunarodno priznate vode. Ako je suditi po nedavnom pismu Donalda Trampa kosovskoj predsednici, u kome je naziva „pravom prijateljicom SAD“ i pohvalio je za „hrabro vođstvo i posvećenost zajedničkim ciljevima“, loše nam se piše.
Za nas u Srbiji, prihvatiti Kosovo kao državu je vrlo težak ne samo politički, nego mentalni izazov. U međuvremenu, svet nam govori šta on misli o tome. Pitanje je sada, da li će srpski režim uspeti da sačuva i sever ove teritorije u bilo kakvom faktičkom ispoljavanju suvereniteta, ili će i on skliznuti u međunarodno priznate vode
I dok putnici sa kosovskim pasošem putuju u sve više zemalja, mi smo Kosovo branili grafitima u Beogradu, a Evropi pokazivali srednji prst. Shvativši da je dogorelo do nokata, režim se više i ne pretvara da kontroliše narativ i odlučio je da je nekompetentnost bolja politička pozicija od izdaje: na sve strane pišti da je prevaren, da se nisu tome nadali od sveta, da nije fer… Da smo, opet, po starom dobrom narativu nacionalno-fašističkih režima, mi ispali žrtve. Nikada nismo mi krivi, nesposobni, korumpirani i zadrti, uvek je to neko drugi. Zato ništa ne učimo i ponavljaju nam se iste tragedije.
Ovoj vlasti čovek da dâ Saharu, od nje bi napravili pustinju…
5. avgust
Alanfordijada srpskog režima se pretvara u karneval apsurda: predsednik je nedavno optužio Tužilaštvo za organizovani kriminal za državni udar jer je naložilo hapšenje tuceta odgovornih – među kojima su i bivši ministri i nekoliko „velikih zverki“ naše režimske političke džungle – za korupciju koja je dovela do pada nadstrešnice u Novom Sadu.
Više nema ni privida skrivanja, predsednik se oseća ili toliko moćno da ga nije briga ili toliko očajno da i ne vidi paradoks svoje izjave: da je udar na korupciju udar na državu, drugim rečima da je korupcija država ili da je država korupcija!
Ova blatantna istina koja je, sem klinički najzadrtijim ili informativno invalidiranim pristalicama, očigledna čitavom narodu, ipak zvuči pomalo šokantno i vrlo nadrealno kada je javno izgovori predsednik zemlje, u afektu ili u nadi da će makar nekoga uspeti da makar malo zbuni. Šibice, šibice…
Više nema ni privida skrivanja, predsednik se oseća ili toliko moćno da ga nije briga ili toliko očajno da i ne vidi paradoks svoje izjave: da je udar na korupciju udar na državu, drugim rečima da je korupcija država ili da je država korupcija
Mnogo je gadnih stvari izrekao predsednik Srbije tokom svoje preduge vlasti, ali ova proklamacija zaslužuje posebno mesto u enciklopediji beščašća; površinski zbog svog montipajtonovskog kvaliteta, dubinski zbog svoje osione tragičnosti. Bivši Stari dvor bi, u nekoj bliskoj budućnosti, trebalo da ima posebnu memorijalnu „spin“ sobu u kojoj bi, za pokolenja, bile zabeležene ključne izjave i propagandne scene iz karijere svog trenutnog bahatog stanara.
I, naravno, slike sa balkona na nadrealni užas Ćacilenda…
6. avgust
Ako je prethodna izjava deo sve olinjalijeg i luđeg propagandnog repertoara, posledica je takođe i dugogodišnjeg, sistematskog i strateškog propagandnog građanskog rata koji ovaj režim u svim njegovim metastazama vodi protiv naroda već tri decenije. Srpski tabloidi su „Alapačijski“ planinski lanac koji istinu odvaja od života.
Obmana i laganje su baza, početno stanje, refleks, regularni modus režimske komunikacije. Laži se pumpaju u naše društvo kao hidrogen u Hindenburg – i sa, kao što vidimo, sličnim posledicama. Katastrofa se odvija pred našim očima…
Zato je bitno da se te laži negde utefterišu, izbroje, klasifikuju i da se na njih stavi ime i lice izvora. Taj zadatak posvećeno radi FakeNews Tragač, projekat Novosadske novinarske škole, koji je nedavno objavio novu analizu lažnih vesti i manipulacija na onlajn medijskim portalima od 23. januara do 22. jula ove godine.
Obmana i laganje su baza, početno stanje, refleks, regularni modus režimske komunikacije. Laži se pumpaju u naše društvo kao hidrogen u Hindenburg – i sa, kao što vidimo, sličnim posledicama. Katastrofa se odvija pred našim očima
Da smo znali da ih ima mnogo, znali smo, ali možda nismo znali da ih je po Tragaču bilo skoro šest i po hiljada! Više od hiljadu obmanjujućih ili lažnih vesti mesečno! To je medijska klima u kojoj živi Srbija, u kojoj se razmišlja o izborima, o odnosu sa svetom, o politici i o tome kako treba da izgleda društvo… Naša svakodnevna realnost je kula od karata pravljena od laži i manipulacija.
Većina ove medijske toksičnosti kulja iz samo nekoliko koncentrisanih izvora, septosfere čvrsto povezane sa režimom; sama statistika je dokaz da u pitanju nisu nikakvi „mediji“ (sem u čisto tehničkom smislu) već propagandna odeljenja vlasti; vojnici u našem građanskom propagandnom ratu, operativci protiv naroda. Čak 5,733 obmana zrači samo iz Informera, Alo i Novosti. Pri tome, grô ovog otpada su kreirali mediji sami, dok su zemlju na groblje istine lopatama dodavali režimski političari i javne ličnosti investirane u vlast.
U ovom gadnom radioaktivnom koktelu, kojim se režim i njegove pristalice očigledno regularno napajaju, pluta i tupo zvecka nekoliko velikih kocki leda, istaknutih političara, okruženih brojnim mehurićima; te ličnosti su same, po Tragaču, izvor brojnih neistina i manipulacija, u stotinama, koje su onda dotični portali verno preneli.
Ne kocka, nego ledeni breg našeg informativnog Titanika, je predsednik zemlje, sa kojim zajedno zveckaju – i u laganju mora da se zna red i starešinstvo – mnogo manje ledene grudve predsednice skupštine i bivšeg premijera. Ostali su, sa par izuzetaka, samo gas za nadimanje…
Srbija je, skoro bukvalno, društvo koje se neprestano „gasira“. Zato su studentska hodočašća i akcije zborova tako važni: oni su jedina realna protivteža medijskoj blokadi i ispiranju mozga.
Građanske blokade su direktna posledica medijske blokade. „Blokaderi“ stvarno postoje, ali nisu ono što nam režim kaže; oni nisu na ulicama, oni su na našim ekranima.
7. avgust
Britanija je od početka milenijuma vrlo dobar primer šta se dešava sa nekada bogatom i naprednom liberalnom zemljom koja upadne u kandže ideološki tvrdog neoliberalizma u kome ideološka čistoća koncepata i mantri nikada ne popušta pred evidencijom – ma koliko očigledna bila.
Prethodna britanska konzervativna, nekompetentna i korumpirana vlada je uspela da uništi britanske reke i jezera otpadnim vodama, bolnice, škole i fakulteti su takođe u raspadu, policija ništa bolje, opštine su počele da bankrotiraju… Siromaštvo je u nekim delovima Britanije sada na nivou nekih od najsiromašnijih zemalja na svetu. Ali se zato viša klasa masivno obogatila, i nastavlja da se bogati.
Čitajući vesti, sve češće vidim stvari koje me podsećaju na nas i druge zemlje u kojima je raspad sistema tužna normalnost. U britanskom slučaju, desetkovana policija više i ne istražuje, a kamoli „procesuira“, razne prekršaje. Krađa po prodavnicama je faktički legalizovana, mobilnih telefona takođe, šansa da neko bude osuđen za silovanje je mala, razni oblici vandalizma skoro van domašaja zakona.
Jedan nedavni trend je zbunio mnoge, posebno vlasnike malih radnji. Bez ikakvog razloga, na radnjama u raznim delovima Londona neko je počeo da razbija izloge. Ništa iz njih nije ukradeno, niti iz radnje, samo razbijeno staklo. Onako, naizgled iz čista mira…
U početku se mislilo da je u pitanju slučajni vandalizam, ali se proverom uličnih kamera brzo ustanovilo da u svemu postoji metod: počinioci su uvek bile maskirane osobe, uvek su se malo motali po kraju da bi bili sigurni da nema prolaznika, uvek bi se udaljavali mirno, planirano. Talas razbijanja je vremenski bio previše povezan da bi bio slučajan. Kao da je neko imao veći plan u glavi…
Sve ovo je mnogo zbunjivalo i vlasnike radnji i policiju, sve dok se nije ustanovilo da postoji jedna veza među svima njima: svi su koristili istu staklorezačku radnju! U ovom slučaju, u vlasništvu osobe sa krivičnim dosijeom.
Zašto me je ovo podsetilo na nas. Zbog priče o nekim šlep službama na našim autoputevima koje su, tako mi je rečeno, plaćale lokalne bilmeze ili klince bez mozga u potrazi za lakom kintom, da sa nadvožnjaka bacaju kamenje na prolazeći saobraćaj kako bi sebi napravili posao
Majstor je imao jasnu ideju: kreirao je posao za firmu tako što je bivšim klijentima razbijao izloge. Vandalizam kao „customer acquisition“ strategija. Kada su ljudi to shvatili, umesto da ponovo dolaze kod njega za promenu izloga, otišli su kod konkurencije. Vandalizam je odmah prestao, a dotični je u međuvremenu pobegao u inostranstvo.
Zašto me je ovo podsetilo na nas. Zbog priče o nekim šlep službama na našim autoputevima koje su, tako mi je rečeno, plaćale lokalne bilmeze ili klince bez mozga u potrazi za lakom kintom, da sa nadvožnjaka bacaju kamenje na prolazeći saobraćaj kako bi sebi napravili posao.
Ali, nije ovo specifično naš problem. Isto je i u Bugarskoj, Rumuniji i mnogim drugim zemljama u kojima su raspad sistema i korupcija pravilo, ne izuzetak.
Britaniju je, za sada, od ponora američke talibanizacije spasao BBC i zaista jake institucije. Ali, zdanje škripi, posebno posle Bregzita. Desničarski oportunisti i mufljuzi već kruže kao lešinari oko Dauning ulice i Vestminstera. Narodu polako puca film od impotentnosti srednjeklasne tehnokratije.
Britanski izlog, i iluzija važnosti, razbijen je vandalizmom Bregzita. Radnja je mnogo popljačkana tokom Kovida. Ostaje da se vidi da li će Najdžel Faraž i njegova kamarila da opelješe i skladište…
