7. novembar
Šta god mislili o Englezima, činjenica je da je u pitanju jedna od najstarijih demokratija na svetu. Na svoj blesav način istrajavaju i nekako uspevaju da razne sulude tendencije koje – sa neželjenom istrajnošću – eksplodiraju u drugim zemljama, čak i u EU, za sada drže pod kontrolom. Za sada, mada u kom pravcu stvari idu videćemo za nekoliko godina, na sledećim izborima – sem ako se nešto veliko i loše ne desi u međuvremenu.
Jedan od nedavnih javnih skandala me je podsetio na to šta bi engleska civilizacija mogla da izgubi ako odstupi od svojih uobičajenih komplikovanih socijalnih normi i onoga što često vezujemo za „engleštinu“ (the English way): kompromis i refleks da se prvo razgovara, pa tek onda konfrontira.
Prilikom nedavne posete katedrali u Ličfildu, kralju Čarlsu se desio nezabeleženi incident: jedan od okupljenih građana ga je javno prozivao oko toga koliko je – i koliko dugo – znao o skandalima svog brata (bivšeg princa) Endrjua. Brojne medijske kamere su sve zabeležile, mnoge i u živom prenosu za brojne novinske kanale.
S obzirom na jačinu strahopoštovanja koje šira javnost i dalje ima prema kraljevskoj porodici, kao i njihovu veštinu građenja pompe, događaj je bio šokantan. Kralj nikada nije doživeo tako nešto, čak ni posle smrti princeze Dajane.
Ono što je meni, treniranom na našim društvenim paradigmama, bilo šokantno je bila reakcija engleske lojalističke mase: apsolutno odsustvo ne samo nasilja, već i neprijatnih reakcija. Jedna gospođa je demonstrantu rekla da kralja ostavi na miru (leave him alone); druga mu je rekla „samo idi, molim te“ (can you go away, please); englesko „please“ prisutno i u reakcijama dubokog neslaganja…
Gledajući šta se svakoga dana dešava kod nas, bilo je to korisno podsećanje i na osnove studentskih protesta – nenasilno, civilizovano – i na mentalni sklop lojalista srpskog predsednika, našeg samonametnutog neformalnog kralja. Koliko bi demonstranata izvuklo živu glavu da počnu da mu izvikuju šta je i koliko znao i bio umešan u pad nadstrešnice na nekom njegovom skupu, okruženom njegovim pristalicama
Nije bilo spopadanja, nije bilo fizičke pretnje, nije bilo guranja, unošenja u lice ili – ne daj bože! – tuče. Tek to bi bilo skandal za kralja, da su njegove pristalice nekoga pretukle u Engleskoj. Nezadovoljstvo provokatorom je bilo opipljivo i isto tako čujno, ali ekstremno pristojno. Najbolji potez u podršci kralju je na kraju bio glasni aplauz koji je „poklopio“ uzvikivanje demonstranta, koji se potpuno mirno – kada je kralj ušao u katedralu – udaljio iz mase.
Gledajući šta se svakoga dana dešava kod nas, bilo je to korisno podsećanje i na osnove studentskih protesta – nenasilno, civilizovano – i na mentalni sklop lojalista srpskog predsednika, našeg samonametnutog neformalnog kralja. Koliko bi demonstranata izvuklo živu glavu da počnu da mu izvikuju šta je i koliko znao i bio umešan u pad nadstrešnice na nekom njegovom skupu, okruženom njegovim pristalicama?
Nigde se ne bi čulo „molim te“, u to sam siguran.
9. novembar
Raspad režima i njegovog sistema se sada vidi na hiljadu raznih načina, u mnoštvu svakodnevnih situacija. Mnoge državne institucije ne funkcionišu, ne zbog protesta ili internih otpora autoritarizmu, već zbog obične, proste nebrige i lenjosti nepotističkih režimlija. Niko ih ne kontroliše, niko ih ne obavezuje, niko im ne meri kvalitet rada, nikoga nije briga za usluge koje građani dobijaju – ako uopšte mogu da dobiju bilo kakvu. Samo je važno da javno podržavaju režim.
Na primer, Centar za socijalni rad u Zrenjaninu.
Niko se ne javlja na telefon. Kada se javi, niko nikada „nije tu“, ali se ne zna gde je i kada se vraća.
Prva reakcija onoga ko se i prevari da se javi je da građane stavi „na muziku“ – dok im ne dosadi…
Službenici zaduženi za pojedinačne slučajeve nisu tamo, na bolovanju su ili na odmoru. Ne zna se ko ih zamenjuje. Sve stoji, ništa se ne rešava. A ljudi pate.
Ne mogu u staračke domove. Ne mogu da isprave greške. Nekima mesečna primanja zavise od toga, ili bezbednost. Životi su u pitanju. Nikoga nije briga. Niko da se sâm javi strankama sa dodatnim informacijama, niko da juri rešenje jer mu je to i moralna dužnost, ne samo posao. Zapošljavati neempatične ljude u centrima za socijalni rad (ili zdravstvu, obrazovnim institucijama ili servisnim centrima) je pogrešno zapošljavanje.
Čak i lični odlazak u centar ne daje rezultate. Ne zna se ni koga treba pitati za specifični slučaj ili ta osoba, opet „nije tu“. Svi, po izjavi jedne službenice, „završavaju u jedan“. Potreban je jedan ljubazni pravnik, koji je prolazeći hodnikom čuo o čemu se radi, da stranci ponudi pomoć. Ispostavilo se da su kolege na poslu, ali zatvoreni u svoje kancelarije.
Što bi se akali. Plata ide. Niko ih ne pita šta rade za nju.
Nefunkcionalnim sistemi – čak i u „uređenim“ zemljama, na primer u zdravstvu ili u graničnoj policiji u Britaniji, svuda gde ima mnogo ljudske mizerije, ali ne i odgovornosti za nju – ljude ogrubljuju za muke drugih, robotizuju ih, iz njih izvlače ono najgore u ljudskoj prirodi: lenjost, ravnodušnost, fokus na sopstveni interes…
Ne mogu u staračke domove. Ne mogu da isprave greške. Nekima mesečna primanja zavise od toga, ili bezbednost. Životi su u pitanju. Nikoga nije briga. Niko da se sâm javi strankama sa dodatnim informacijama, niko da juri rešenje jer mu je to i moralna dužnost, ne samo posao. Zapošljavati neempatične ljude u centrima za socijalni rad (ili zdravstvu, obrazovnim institucijama ili servisnim centrima) je pogrešno zapošljavanje
Kada dođe vreme raspada, koje kod nas traje već predugo, sve tendencije koje su i dovele do raspada nabujaju i ekstremizuju se, do potpunog kolapsa.
Mufljuzi vole haos, u njemu se lako krije, lako ućari, haos je stanje konfuzije i polumraka. Mrak voli haos, haos priziva mrak.
11. novembar
Koliko Srbija nije normalna zemlja i koliko je narod zaplašen govori i nedavno iskustvo sa anketama jedne od organizacija za istraživanje javnog mnjenja.
Na jednom od poslednjih telefonskih istraživanja, predstavljajući se svojim punim nazivom koji počinje rečju „Centar“, istraživači su primetili zanimljiv fenomen: na sam pomen ove reči ljudi se „smrznu“ i odmah panično počinju da tvrde da podržavaju vladajuću partiju i predsednika. Izbegavali su svako škakljivo pitanje. To je bilo neobično.
Kada su umesto punog naziva istraživači počeli da se predstavljaju samo pod svojim skraćenim i mnogo poznatijim imenom, bez reči „Centar“, stanje se drastično promenilo: ispitanici su otvorenije priznavali da podržavaju proteste ili glasaju protiv režima.
Razlog je jednostavan: u to vreme je lojalistički „Centar za društvenu stabilnost“ (tipična propagandna praksa – dati operaciji vrlo neutralno i benigno ime, obično suprotno od onoga što se želi da postigne) bila dosta u medijima. Ljudima je već reč „Centar“ bila upozorenje da paze šta pričaju. „Centar“ kao pretnja…
Strah je, uprkos protestima, i dalje živ i zdrav u Srbiji. Manje ga je, mnogo manje, ali više od tri decenije represije i autoritarnosti mora da ostavi traga. Heroji smo u svojim mitovima, kukavice u običnim životima.
Studentski protesti sada to menjaju. Novi prirodni front onih kojima se režim smučio, nova koalicija besnih i očajnih polako raste, uprkos sve većem zastrašivanju režima. Moć mu curi kroz prste sve više i sve brže, što više stiska sve više ubrzava mlaz…
12. novembar
Kada već govorimo o kukavičluku i besramlju, evo još jednog priloga za režimsku enciklopediju beščašća, sluganstva, korumpiranosti i moralnog raspada.
Prvo svojom samoubilačkom politikom i nacionalističkim halucinacijama prizoveš stradanje svom narodu.
Bombe i krstareće rakete razvale svašta po Beogradu i Srbiji. Jedna od ruševina je i zgrada nekadašnjeg Generalštaba, dizajnirana kao arhitektonska metafora bosanske klisure u kojoj se odigrala jedna od presudnih jugoslovenskih bitaka u Drugom svetskom ratu.
Onda te ruševine – nakon pada V1.0 tvog sadašnjeg režima – ostaviš kao simbol „nacionalnog prkosa“, u stvari nacionalističkog ludila. Čega bi se neko stideo i što pre uklonio tragove svoje sramote, time se ti ponosiš.
Onda dođeš na vlast opet, glupošću drugih, i ponovo pobesniš u svojoj bahatosti i prostoti. Opet se zavadiš sa svetom, jer nikada se sa njim nisi ni pomirio.
A onda – finalni pad. Da bi se umilostivio gangsteru većem od tebe, čije bombe su to zdanje i uništile, u bescenje ga daš njegovom zetu da ga konačno sruši – da dovrši posao svojih prethodnika – i da tu u srcu grada napravi stakleni šifonjer od hotela, šablonski projekat sa dna fioka arhitektonskih biroa u Dubaiju.
Ustupio si bivšem neprijatelju isto ono što je uništio, jer… briga tebe za zemlju i njenu istoriju i njenu čast, samo ti je kinta važna. I uradio si to isto kao i oni koji su ga srušili: u mraku, lažima i obmanama.
Na fasadi jednog dela tog zdanja godinama stoji ogromni patriotski poster za vojsku koji govori o hrabrosti. Citat je Živojina Mišića, ali nikada ga nisi citirao kada je rekao da se on ne plaši da pogine, ali se plaši rata.
Ustupio si bivšem neprijatelju isto ono što je uništio, jer… briga tebe za zemlju i njenu istoriju i njenu čast, samo ti je kinta važna. I uradio si to isto kao i oni koji su ga srušili: u mraku, lažima i obmanama
U tvojoj planiranoj bliskoj budućnosti neće više biti postera. Zameniće ga bezlična staklena kula koja će samim svojim postojanjem, dok je narodne memorije, govoriti o kukavičluku i korupciji.
Imam i ime za hotel: „Kod Tomahavka“.
