Ulice Temišvara ovih božićnih dana osim uobičajenih prazničnih tezgi sa banatskim specijalitetima i poslasticama posebno su obojene i podsećanjem na događaje od pre 35 godina kada se dogodila velika rumunska revolucija protiv diktatora Nikolajea Čaušeskua. Dok koračam prelepim i uređenim temišvarskim trgovima ne mogu da izbegnem asocijacije na rumunski film koji sam nedavno gledao.
Film se zove “Nova godina koja nije došla” reditelja Bogdana Murešanua i apsolutni je pobednik našeg Festivala autorskog filma. Pre toga je osvojio veliku nagradu u Veneciji. Divno je znati da je film delom i manjinska srpska koprodukcija i da ga je briljantno montirala naša koleginica Vanja Kovačević. Ima puno simbolike u trijumfu baš ovog filma u Beogradu s kraja 2024.
Film prati nekoliko likova u Bukureštu, samo par dana pred svrgavanje Čaušeskua u decembru 1989. Glavni grad Rumunije glumi privid normalnosti dok je u Temišvaru već mnogo mrtvih i ranjenih. Počela je revolucija koju je nemoguće zaustaviti, ali Bukurešt i njegovi građani i dalje žive u mehuru laži i propagande kao da se u velikom gradu na zapadu njihove zemlje ne događa ništa. Čekaju Novu godinu.
Bukurešt tih dana liči na nedavni skup Vučićevih “studenata” u Sava centru, koji glume normalnost, mir i stabilnost. Dok su svuda oko nas “mrzitelji Srbije” i njenog nezaustavljivog napretka.
KAKO JE SVE OTIŠLO PO ZLU
Posebno upečatljiva epizoda u rumunskom filmu jeste “spasavanje televizijskog dočeka Nove godine” na državnoj televiziji. Snimljena je novogodišnja epizoda dočeka u kojoj glavnu ulogu ima glumica koja pred ponoć recituje patriotske pesme u slavu Čaušeskua. Ali stvari kreću po zlu kad baš ta TV zvezda prebegne u Jugoslaviju i urednici televizije moraju da nađu glumicu dublerku za ovaj hepening. Neprihvatljivo je da politički prebeg čestita Rumunima Novu godinu. Ovaj zaplet je dostojan najboljih filmova Miloša Formana. Pronađena je zamena, nova glumica po fizičkom izgledu podseća na odbeglu zvezdu. Ali bolje je po režim da je nisu tražili.
(Prekidam sa spojlovanjem, ideja mi je da pogledate ovaj film).
Pred ovu Novu godinu Vučić je u “Sava centru” našao nekoliko hiljada dublera da zamene pobunjene studente bez obzira što polovina njih nije nikada ni prošla pored fakulteta, a druga polovina se akademskim zvanjem okitila kupovinom diploma.
Pred ovu Novu godinu Vučić je u “Sava centru” našao nekoliko hiljada dublera da zamene pobunjene studente bez obzira što polovina njih nije nikada ni prošla pored fakulteta a druga polovina se akademskim zvanjem okitila kupovinom diploma
O rumunskom filmu intenzivno mislim i dok uživo gledam taj opskurni skup plaćenih statista i glavnog aktera predstave, predsednika Srbije koji u direktnom prenosu neskriveno pokazuje da ima psihičkih problema. Razmišljam i o tome kako je postalo normalno da svako ko napravi analogiju s Rumunijom 1989. postaje “atentator na Aleksandra Vučića”.
Za teoretičare medija uvođenje direktnog prenosa u živote ljudi bio je naročito važan fenomen. Direktan prenos događaja nosi ogromne rizike. Nikada ne možete biti sigurni šta će neki od učesnika u ovakvom događaju biti u stanju da napravi a svaki od nepredviđenih incidenata ima ogroman odjek naročito ako se desio na nekoj od televizija sa velikom gledanošću.
LUMETOVA SATIRA O AMERIČKOM DRUŠTVU
Jedan od najvažnijih američkih filmova s kraja sedamdesetih bavi se upravo tim fenomenom. Radi se o Oskarima ovenčanom ostvarenju Sidni Lumeta “TV mreža” (Network), 1976. Distributeri su ga tih godina ovako najavljivali:
“Nakon dvadeset i pet godina uspešne televizijske karijere, voditelj vesti na stanici UBS Hauard Bil (Piter Finč) dobija otkaz koji će stupiti na snagu za dve nedelje. Razlog je sve veći pad gledanosti njegove emisije kom je i sam pridoneo odavši se alkoholu posle suprugine smrti. Neugodnu vest saopšti mu dugogodišnji prijatelj i producent informativnog programa Maks Šumaher (Vilijem Holden), gorko se našalivši da mu je sada jedini izlaz samoubistvo…
No, već u sutrašnjoj emisiji Bil saopšti gledaocima da će se pred njihovim očima zaista i ubiti za nedelju dana, što zaprepasti i razbesni vođstvo kuće na čelu sa Frenkom Haketom (Robert Duval). Bilov očajnički potez iznenada privuče golemo zanimanje javnosti, pa njegova emisija koju šefovi ipak vrate u program odmah dođe na vrh gledanosti u zemlji.
Uz pomoć beskrupulozne producentkinje opsednute gledanošću Dajen Kristensen (Fej Danavej) Bil preko noći postane prava TV zvezda, dok njegove nastupe oduševljena publika doživi kao proročki glas obespravljene Amerike.”
Sećam se koliko je na mene kao klinca ostavila utiska ova Lumetova satira o američkom društvu koja je tada na kraju sedamdesetih delovala kao daleka budućnost. U vremenu “postiistine” sada to više nije satira već stvarnost u kojoj svi živimo. Ima verovatno nečega i u tome što Piter Finč, glumac koji je neverovatno snažno glumio čoveka koji je rešio da svoj nervni slom prenosi Americi uživo, nije dočekao da primi Oskara za ovu ulogu. Umro je samo par meseci pre dodele nagrade.
Trinaest godina kasnije gledao sam na beogradskoj televiziji rumunsku revoluciju uživo. Geografski najbliži dešavanju naši reporteri su bili na licu mesta, prenosili su u realnom vremenu dramatična dešavanja na ulicama Temišvara i slali u svet ekskluzivne snimke revolucije. Beograd je otvoreno navijao za ustanike protiv “poslednjeg diktatora” u Evropi.
UPLAŠENI REPORTER RTS
Dokumentarni snimci kojima se film “Nova godina koja se nije desila” završava, vraćaju nas na trg u Bukureštu 21. decembra 1989. Beogradska televizija prenosila je i te događaje. Vidimo Nikolajea, jednog starog čoveka sa šubarom na glavi koji očigledno pati od deluzije. Ispred njega je stotina hiljada građana nevoljno dovedenih na kontramiting podrške.
Neko iz mase baca petardu, čuju se nejasni povici “Temišvar, Temišvar!” U ovom gradu je već krvi do kolena. Starac počinje da obećava veće plate i penzije, govori da se protiv Rumunije vodi hibridni rat. Ostalo je istorija. Uživo na beogradskoj televiziji.
Ta ista televizija, 35 godina kasnije se sada zove RTS i ispred nje su nedavno studenti Beogradskog univerziteta imali najmasovnije demonstracije zbog lažnog informisanja i ignorisanja studentske pobune. Uplašeni reporter RTS-a je sa dobro udaljenog mesta pratio protest ispred zgrade televizije i u tom kratkom komičnom uključenju nastavio da širi neistine.
Neko na RTS-u se “slučajno” setio da je pravo vreme za dokumentarac o grčkoj vojnoj hunti i velikoj pobuni studenata u novembru 1973. Dugogodišnjoj urednici zabavnog programa koja je mirno zabavljala narod svih ovih godina RTS-ovih laži odjednom je jako stalo do pravde i studenata
U važnim programima koji se emituju uživo niko još na sreću nije izvršio samoubistvo poput Pitera Finča ali imamo divne primere sitne građanske pobune. Ana Štajdohar, Danica Maksimović, pa čak i Haris Džinović koriste svoju minutažu u emisijama da umesto odgovora na opšta mesta sterilnim voditeljskim pitanjima izraze svoju podršku studentskoj pobuni. Subverzivni sastavljači pitanja za “Slagalicu” izluđuju vrhušku javnog servisa pa se bedno izvinjavaju javnosti zato što je konačno rešenje asocijacije bila reč PROTEST. Neko na RTS-u se “slučajno” setio da je pravo vreme za dokumentarac o grčkoj vojnoj hunti i velikoj pobuni studenata u novembru 1973. Dugogodišnjoj urednici zabavnog programa koja je je mirno zabavljala narod svih ovih godina RTS-ovih laži odjednom je jako stalo do pravde i studenata.
Ali još uvek nema pravog građanskog gesta, nema “nervnog sloma uživo” kakav se pred milionima gledalaca dogodio u Lumetovom filmu. U mom intimnom scenariju postoji čovek idealan za taj gest. Zoran Zoza Stanojević, urednik RTS, nekada moj omiljeni kolumnista “Vremena”, više ne može da istrpi ogavna poniženja koje mu redovno priređuje predsednik države. U nastupu iskrenog nervnog rastrojstva tokom live intervjua s Vučićem, on ustaje sa stolice, okreće se prvom kamermanu i urla da ga svi čuju: legendarnu rečenicu iz filma:
„I’m as mad as hell, and I’m not going to take this anymore!
„Besan sam kao nikad pre, i više to neću da trpim!“
Maštam li previše uoči “Nove godine koja se nije dogodila” u zemlji gde još uvek vlast sa svojim statistima glumi privid apsolutne normalnosti?
Možda nema previše hrabrih gestova uživo na televizijama s nacionalnim frekvencijama ali u lajvu na ulicama je uzbudljivo, dostojanstveno, pametno i hrabro. Studenti su svuda oko nas
Srećna Vam nova omladina!
