Dešava se to i boljima.
Jer, bila je to, zatvorena u nekoj vrsti gluve sobe i paralelne stvarnosti, dvosatna koreodrama predsednika države koji odbija da čuje huk pobune i razume silinu otpora koji se razvija širom Srbije. Jagodina je, da budemo pošteni, iznajmila samo prostor i ime za taj događaj, sve ostalo je kao politički ketering doneto u centar ovog grada, zajedno sa binom i govornicima i posluženo na prijemu taštine jednog čoveka.
Šta to, u stvari, predsednik države ova dva meseca odbija da vidi dok gorljivo reciklira stare ideje o svenarodnom pokretu za državu i narod, nadajući se da će ponovo zagrejati srca pristalica na slabašnoj vatrici jagodinskog mitinga. Od čega to ipak strahuje, kako se može pročitati iz njegovih naknadnih uglavnom snishodljivih instagram-objava?
Skup u Jagodini bio je slika istinskog poraza ove vlasti, ma koliko još dugo ona uspevala da se održi. Tome su svedočili prizori poniženih, pokunjenih i posramljenih građana koji su krijući lica pod kapuljačama i šalovima ulazili u pripremljene autobuse dok ih osoba na ulazu po spisku proziva i štriklira uspeh zadatih kvota. A da su pre toga bili primorani da budu broj.
Poraz se osećao i po Vučićevim istinskim pristalicama koje su zauzele prve redove ispred bine. I oni su bili bez energije i entuzijazma, a pogonsko gorivo aplauza više je bila dužnost nego strast podrške. Morao je predsednik da vidi, upravo tu među svojim najbližim, da je usahnuo zanos, da su utišana klicanja i da ljudi kojima se obraća izgledaju utučeno baš kao oni koji su tu po zadatku. Pa čak i krešendo njegovog govora u kome je siktao „ne damo Srbiju i ne damo Kosovo“, koji je trebalo da raspali masu, bio je samo žiška koja je pala u hladnu vodu ravnodušnosti i zgasnula.
Da li predsednik države konačno vidi da ništa više nije isto? Na ulicama gradova u gotovo karnevalskoj atmosferi kruni se kapital „najuspešnije politike“, a privid prenaduvane podrške puca kao mehur od sapunice
Da li predsednik države konačno vidi da ništa više nije isto? Na ulicama gradova u gotovo karnevalskoj atmosferi kruni se kapital „najuspešnije politike“, a privid prenaduvane podrške puca kao mehur od sapunice. Kombinujući pretnje i snishodljivo izlaženje u susret studentima, vređanja i tobožnja razumevanja mladih ljudi, srednji prst i ponudu da policija štiti našu decu, vlast tumara u traženju ključa kako da savlada protest ne razumevajući njegovu suštinu niti dubinu. Kao da još uvek veruje da je konsolidacija režima moguća posle ekskurzije dela građanstva u prostore slobode. I da će se sve ponovo vratiti pod njihov šinjel, u kontrolisani prostor sigurne vladavine. Ali, taj film je pukao pod teretom svih pojedinačnih nezadovoljstava zbog kojih građani izlaze na ulice ili se tek spremaju da zavežu pertle i krenu.
I kad su već rešili da naspram pobunjenih studenata i građana organizuju kontramitinge možda bi trebalo da znaju da se pobuna između ostalog širi i zato da se više nikada ne bi na socijalnoj ucenjenosti propinjale i šepurile bahate i korumpirane vlasti. I da se više nikada ne bi na ponižavanju ljudi održavali partijski moćnici. Da se više nikada kora hleba pod moranjem ne bi čuvala na mitinzima vlasti. Da se više nikada radnici ne bi izvodili pod radnom obavezom, kako bi predsednik osnažio osećaj moći i privid političke podrške. Eto, i zato su građani na ulicama.
