660a4ef0ddced Messenger creation 6872522c fd7a 4166 9735 51c1c4bc5c63
Foto: 021.rs
Čudno voće

O onome što se nije dogodilo i pretećoj prošlosti

1

Na Uskrs po gregorijanskom kalendaru, leta gospodnjeg dve hiljade dvadeset i četvrtog, završena je opsada Filozofskog fakulteta u Novom Sadu

Hroničarima bi valjalo skrenuti pažnju na tri kurioziteta koji ovu opsadu čine posebnom: 1. Ovo je možda jedina opsada u kojoj se opsadna posada zabarikadirala unutar zidina (u ovom slučaju fakultetskih), a oni koji su opsednuti su se našli van istih 2. Kraj opsade obično podrazumeva upravo to, dakle, kraj opsade! Ipak, u ovom slučaju opsadnici su najavili svoj mogući ponovni dolazak, tačnije, opsada je samo privremeno prekinuta – ovakvu scenu je moguće zamisliti u sjajnim stripovima Gošinija i Uderza, no, istorija nam ne pruža primere prekida opsade zbog pauze za čaj ili ispitnog roka 3. Konačno, oslobođenje Filozofskog je jedan od retkih herojskih činova u istoriji raznih opsedanja, koji se završio potpuno bez žrtava. Doduše, zlonamernici bi primetili kako je stradao zdrav razum – izvinite, pa to je samo zdrav razum, a za njegovo upokojenje na ovim prostorima bi bilo smešno optuživati tek jednu opsadu neke visokoškolske institucije.

Dobro, pošto je opsedanje Filozofskog privremeno obustavljeno, odlazeća armija je rešila da ostavi poklon nastavnicima, studentima i svim zaposlenima. Tri drveta života postavljena su na pult iza portirnice, uz interesantnu poruku: „U nadi da će ovaj Fakultet jednog dana da oživi i procveta kako treba – drvo života. Studenti Univerziteta u Novom Sadu.“ Zaista lepe želje i lep poklon. No, mislim da su oni koji su ostavili ovu poruku malo preterali u jednoj stvari: Nije Filozofski fakultet baš toliko razoren posle okupacije, a da bi trebalo tek jednog dana da oživi. Tu su se zaista prevarili! Pošto su napustili zgradu, već sledećeg dana Fakultet je nastavio sa svojim uobičajenim životom. Doduše, sada pod pretnjom daljeg nasilja ili blokade – ali, hajde da se fokusiramo na ono što je lepo, ljudi ne vole mračne priče, pa ću se i ja toga ovde držati (barem sada).

Živimo u društvu u kome su metamorfoze i svakojaka čuda svakodnevna pojava. Ljudi se preobražavaju i postaju ono što se nikada ne bi moglo očekivati, a zašto se to onda ne bi događalo i sa običnim cvećem?

Dakle, stvarno je lepo što je Filozofski fakultet na poklon dobio cveće, no, nije lepo primati nezaslužene poklone. Zato, siguran sam, postoji otvoreno pitanje kojim bi svi nadležni morali da se pozabave: Šta sa cvećem? Zaposleni na FFUNS, uključivši tu i potpisnika ovih redova, danima su samo prolazili pored poklona – kao da niko nije smeo da ga pipne. Ovo ne treba shvatiti kao nonšalantno ponašanje, ozbiljno, ova tri drveta izgledala su nekako zlokobno. Posle nekoliko dana nestala su sa pulta, a mene je počela da brine jedna stvar – ja ne znam šta se trenutno zbiva sa njima! Šta ako nekome padne na pamet da ih posadi među topole preko puta našeg Fakulteta? Živimo u društvu u kome su metamorfoze i svakojaka čuda svakodnevna pojava. Ljudi se preobražavaju i postaju ono što se nikada ne bi moglo očekivati, a zašto se to onda ne bi događalo i sa običnim cvećem? Šta ako ova tri drveta porastu, porastu jako visoko i postanu poput okolnih topola. Mene ovo plaši. Možda se pitate, dragi čitaoci, zašto, šta je tu strašno, pa topola je lepo drvo? Možda ja imam nešto protiv zelenila? Naprotiv, ja obožavam topole, volim čak i njihovu imelu, ona je možda jedini lep parazit među svim parazitima, kada topole više ne budu zelene, ona i zimi čuva njihovu lepotu – šta one o tome misle, to je već druga stvar. Ipak, meni poslednjih dana te topole ulivaju stravu. Otkako je otoplilo podsećaju me na jug, na jedan jug koji je nekada postojao negde na zapadu, a i danas žilavo opstaje. Tamo isto ima topola, a o njima je jedan pesnik napisao sledeće reči, evo ih u mom prevodu, izvinite, ja ne znam dobro da prevodim poeziju (zato je dole i original):

Južna stabla daju čudan plod

Krv na lišću i krv u korenu

Crna tela se njišu na južnom povetarcu

Čudno voće visi sa stabala topole

Pastoralna scena galantnog juga

Izbuljene oči i iskrivljena usta

Aroma magnolija slatka i sveža

Zatim miris iznenadan izgorela mesa

Ovde je voćka da je čerupaju vrane

Da skuplja kišu, da je suši vetar

Da trune na suncu, da padne sa stabla

Ovde je čudan i gorak plod

Southern trees bear a strange fruit

Blood on the leaves and blood at the root

Black bodies swingin’ in the Southern breeze

Strange fruit hangin’ from the poplar trees

Pastoral scene of the gallant South

The bulgin’ eyes and the twisted mouth

Scent of magnolias sweet and fresh

Then the sudden smell of burnin’ flesh

Here is a fruit for the crows to pluck

For the rain to gather, for the wind to suck

For the sun to rot, for the tree to drop

Here is a strange and bitter crop

Abel Meeropol Strange Fruit 1937.

***

Ova pesma nije šala – mesto, vreme i kontekst izguglajte – nastala je u strašnim vremenima i u još strašnijem društvu. Ja bih ipak voleo da vam skrenem pažnju na sledeće: U krvavom korenju Miropolovih topola nalazi se moral, kao njihova specifična hrana. Moglo bi se čak reći da je moral neophodno đubrivo pri uzgajanju bilo kog drveta za linč. Zašto? Pa naprosto zbog toga što je radikalno partikularan, tu se radi o beskonačnom carstvu svačije unutrašnje slobode. No, moral tu i ostaje – kada izađe iz tih okvira, onda iz njih najčešće izlazi zbog namera koje su svakako van morala i koje su čak nemoralne. Zbog čega bih za ime sveta želeo da svi drugi dele moje moralne maksime? Kada bih to želeo, imao bih nameru ili da moje moralne maksime predstavljaju opšteprihvaćeni etički kodeks ili još gore, da važe kao obavezujući zakon za sve druge. Na taj način očekivao bih da moja idiosinkratična individualnost važi za jedinu meru dobrih običaja, ili ponavljam, još gore, za sam zakon! Kada neka individua ima ovakva stremljenja, to neizbežno završava u patologiji, sa ili bez društvenih posledica. No, opasnije je kada dovoljan broj individua deli iste moralne nazore, pa onda krene u njihovo sprovođenje, uprkos važećim etičkim načelima i zakonskim regulativama, onda na delu imamo vladavinu rulje. Svest pripadnika rulje tako je najmoralnija od svih moralnih svesti, njena glupost ogleda se u samodopadljivosti, a njena aktivnost iscrpljuje se u nasilju.

Zato, konačno, molim vas sve, ostavite se morala kao razloga za bilo šta – svako pozivanje na moral kao normativnu sferu rezultira čistim zlom

Pitate se, zbog čega sada pametujem o stvarima naizgled filozofske prirode – moral, pravo, etika, trice! Pa samo zbog toga što mi se čini kako živimo u društvu u kome se moral koristi kao izgovor i dovoljan razlog za najbesmislenije progone (hajke, harange, linčeve, itd…kako god je već u modi da se to zove), a samim tim se obesmišljava sve ono što moral nije, a što je neophodni garant moralne slobode svih nas, a to su eto, tamo neki zakoni i tamo neke institucije. Od kojih neke još nose i naziv Etička komisija dakle, etička, a ne moralna komisijaili moralna milicija! Takva tela procenjuju koji su opšti standardi u obavljanju neke struke i trude se da skrenu pažnju na njihovo eventualno kršenje – u meri u kojoj je to moguće. Njihova funkcija nikako nije procenjivanje moralne vrednosti pojedinaca i njihove dostojnosti ili nedostojnosti. Da one čine poslednje, mislim da bi njihova delatnost bila protivustavna, zbog toga što bi se petljala ne samo u slobodu mišljenja i govora građana, već bi zadirala u ispravnost moralne savesti pojedinaca. Ako neko misli da u savremenim državama postoje takve institucije, to je sasvim u redu, svako ima pravo da misli i smatra šta god mu je volja – no, ako na osnovu svojih mišljenja krene da deluje, rizikuje da se razočara saznanjem da inkvizicija više ne postoji.

Zato, konačno, molim vas sve, ostavite se morala kao razloga za bilo šta – svako pozivanje na moral kao normativnu sferu rezultira čistim zlom. Ne moram ja to da vam kažem, ako ćete da čeprkate po modernoj istoriji ideja, čitajte Hegela i Ničea (za početak) – a ne morate ni to, možete da čitate i Novi Zavet (imamo ga u prevodu na srpski negde od polovine devetnaestog veka). Jedno društvo tako prepuno moralista i morala, ne mora da čeka linčere i razbojnike da mu donesu i posade stabla za vešanje – svaki put kada se neko u tom društvu pozove na uvredu morala kao povod za neposrednu akciju, već sadi jednu mladicu južnjačke topole sa sertifikovanim geografskim poreklom i genealoškim pedigreom.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

1 komentar
Poslednje izdanje
Iva Čukić
| Društvo | 56

Da li smo živi isključivo zahvaljujući pukoj sreći

Dok građani na ulicama traže odgovornost za smrt 15 ljudi stradalih usled obrušavanja nadstrešnice na rekonstruisanoj železničkoj stanici u Novom Sadu, vlast je ujedinjena u odricanju odgovornosti. Pokrajinska premijerka Maja Gojković, koja nas je na svečanom otvaranju stanice uveravala da ćemo putovati bezbedno, sada političku i moralnu odgovornost očekuje na nekim drugim, neimenovanim adresama. Goran […]