Suštinu Vučićeve predsedničke doktrine određuju dva pojma: bauljanje i batrganje. I to kako na domaćem, tako i na spoljnopolitičkom planu. Čitava njegova karijera odvijala se mimo bilo kakvih etičkih normi. Zahvatao je duboko i široko. Uporište je našao u onom najgorem u čoveku – u pohlepi i licemerju.
Otkako je Vučić došao na vlast, Srbija je pod hipnozom. On određuje terapiju. On je tumač svega što se dešava u ovom „našem malom svračijem zakutku“ kako bi rekao Krleža. Ili, vulinovski rečeno, sve do granica „srpskog sveta“.
Potonuće Srbije nije se dogodilo preko noći. Bio je to dug filigranski rad obesmišljavanja institucija, i uspostavljanja korupcije u svim segmentima društva. Danas Vučić kao Pitija – sveštenica i proročica u Apolonovom hramu u Delfima – tumači stvarnost obraćajući se svakodnevno građanima, neprestano ažurirajući vesti onako kako to njemu odgovara. Sličnost sa Pitijom je u načinu saopštavanja. Naime, geolozi su pre četvrt veka pronašli dve podzemne udubine ispod hrama iz kojih je izbijao gas etilen koji u manjim količinama kod ljudi izaziva euforiju, a u većim količinama je halucinogen i podstiče vizije. Pod uticajem tih isparenja, Pitija je padala u trans i omamljena izgovarala dvosmislene rečenice. Tokom proricanja žvakala je lišće lovora. Njeni saveti su uživali veliki ugled u antičkom svetu tokom arhajskog razdoblja.
Vučićeva obraćanja narodu nisu lišena transa, halucinacija i beskonačno dugih pauza, koje bi trebalo da sugerišu značaj izgovorenog. Otrovna isparenja Informera, Pinka, RTS-a, Hepija i ostalih zagađivača kontaminiraju sve veći prostor zdravog razuma sa kojim je predsednik u stalnom sukobu. Nedavno je na televiziji Informer izjavio: „Plašim se da je u meni, u mojoj glavi, počelo da se pojavljuje to nešto loše, a to je kako da vratim svim ljudima koji su toliko zla naneli meni, mojoj porodici, mojoj deci i svima. Borim se protiv toga svakoga dana.“
Ovim iskazom predsednik priznaje da su isparenja u njegovoj glavi došla do kritične tačke, te je pomisao na upotrebu zvučnog topa sasvim moguća. I on, kao Pitija, govori nepovezano, istina ne žvaće lovor, ali ima tu ružnu naviku da se oblizuje, pa bi trebalo da razmisli da, ipak, nešto žvaće. I da ne izgovara nonsense uoči odlaska na paradu u Moskvi kako se „Srbija nalazi na evropskom putu i da neće silaziti sa evropskog puta“. Odavno je Srbija sišla sa evropskog puta, i baulja stranputicama plutajućeg kursa.
Predsednik priznaje da su isparenja u njegovoj glavi došla do kritične tačke, te je pomisao na upotrebu zvučnog topa sasvim moguća. I on, kao Pitija, govori nepovezano, istina ne žvaće lovor, ali ima tu ružnu naviku da se oblizuje, pa bi trebalo da razmisli da, ipak, nešto žvaće
Pliva i predsednik kroz mit koji su mu izgradili, kako oni koji ga podržavaju, tako i kritičari. Jer, predsedniku je jedino važno da se o njemu priča, makar i loše. Samo su ga studenti stavili na mesto koje mu pripada – u ćošak. A to je prirodno stanište svakog Ćacija.
Naglo otkazana poseta Americi zakratko je prekinula „dominaciju“ Aleksandra Vučića u svetskoj politici. Navodno mu je pozlilo. Propustio je na Floridi donatorsku večeru sa Trampom i svetskom političkom elitom, državnoj kasi prištedeo nekoliko miliona dolara, a ima i alibi da zbog zdravstvenih problema ne ode u Moskvu. Važno je samo da baulja, da se batrga, da blokira. Podizanjem Ćacilenda između Narodne skupštine i Predsedništva oduzeo je protestantima prostor za okupljanje najjačeg intenziteta. Tu se najviše vidi delotvornost prisustva pobunjenih građana. A danas na tom mestu imamo batinaše, ubice, zgubidane – sav otpad jednog posrnulog sveta.
I dok nemilice troši enormne količine novca pustošeći fondove namenjene obrazovanju, kulturi i zdravstvu, jedan savet najvećem blokaderu Srbije.
Za opuštanje ništa nije bolje od čaše hladne istarske malvazije. I šake svežeg lovora.
