Kad Vučić ode (želim mu miran odlazak), prvi zadatak je ovaj: da se otpuste sve sudije, svi novinari RTS i svi iz policije. To je 2000. godine predložio Zoran Đinđić, i ostao u manjini.
Evo šta je Đinđić kasnije rekao: „Ja sam 6. oktobra bio za to da se otpuste sve sudije, da se otpuste svi novinari RTS-a, da se otpuste svi iz policije. I da se onda, 7. oktobra, raspiše konkurs i da se svi oni koji hoće jave, i da u roku od deset dana onda budu, pod određenim kriterijumima, primljeni. A kriterijum je – nisi bio aktivan u JUL-u, ne postoje krivične prijave da si počinio krivična dela, nisi zloupotrebljavao položaj. Ima zaista puno ljudi u tim službama koji bi položili taj ispit. I onda bismo imali i televiziju i sudstvo i policiju, gde barem ne bismo imali one najgore iz bivšeg režima.“
To se nije desilo, jer – zašto bi iko sebi kvario jutarnju kafu?
Zaborav je, ipak, najjača sila. Sećam se kako mi se, desetak dana nakon 5. oktobra 2000. godine, na početku sednice Nastavno-naučnog veća, ljutito i pretećim tonom obratio jedan glas: „Je li, Dano, a gde ti je sad tvoj Oskar Kovač?“, tadašnji moj mentor na doktorskim studijama, inače socijalista, veliki gospodin, ali i vatreni Miloševićev branilac, do samog kraja.
I šta da odgovorim – nego ovo: „Pa, Đorđe, on je tvoj, espeesovac, zašto mene to pitaš? Pitaj one tvoje u partiji!!“ I Đorđe savi rep, i tiho promuca: „Nisam ja tamo ni bio aktivan nešto …“, a SPS ga je, nezahvalnika, doveo na Ekonomski fakultet, na predmet za koji nije imao odgovarajuće kvalifikacije… I sve to sam, do pre neki dan, zaboravila čak i ja.
Istorija pokazuje da je tako bilo oduvek, preko noći ljudi zaborave sve što im ne odgovara. A nekad, ako treba, mogu istog dana i da vrate i da izgube pamćenje. Pisalo je nekoliko ruskih pisaca o događaju koji se zbio u nekom ruskom selu sredinom 1930-ih godina, gde je jednog ranog jutra u selo iznenadno banuo pop. I to – u mantiji! Primetio ga je tek poneki prolaznik, ali se vest brzo pročula, naročito je odjeknulo to da je u ruci nosio krst.
Posle dva-tri sata, priđoše mu bakice, da poljube ruku i zatraže blagoslov. Prođe još par sati, i majke sa decom, moleći ga da ih krsti. Najzad, kad je sunce ušlo u žižu stigoše i muškarci, neki od njih pravo sa njive, i svi ga zamoliše da na trgu – jer je crkva odavno bila spaljena – održi propoved. Svi se prekrstiše, svi su znali reči molitve, gde treba da stoje, gde da stanu da prime blagoslov. Kad se molitva završila, a kratka je bila, pojavi se opštinski partijski sekretar! Raziđoše se ljudi, sakriše lica kao ćaciji u Pionirskom parku pre neki dan, i svi zaboraviše gde su bili, i šta se možda tamo dogodilo.
Zato mi je lustracija uvek bila jako strana, ne samo kao reč, nego još više kao politička akcija. Čemu to? Svi su ćaciji već u mišjim rupama – bili oni u stvari u pravu ili ne!
Lustracija mi je uvek bila jako strana, ne samo kao reč, nego još više kao politička akcija. Čemu to? Svi su ćaciji već u mišjim rupama, bili oni u stvari u pravu ili ne! I nek’ ostanu tamo
I nek ostanu tamo. A mi da uradimo ono što je Đinđić predložio – odmah otpustiti sve sudije i tužioce, sve pripadnike vojnih i policijskih snaga i sve zaposlene na RTS-u.
Naravno, medijski prostor teško su zatrovale i privatne TV stanice, a tamo država ne sme da otpusti nikoga. Ali sme da svim privatnim stanicama oduzme nacionalnu frekvenciju, pa nek se otpuštaju i reformišu sami, ako žele da se vrate u javni medijski prostor.
Toliko će posla biti pred nama, a najgori iz bivšeg režima će već prvog dana biti sklonjeni iz javnog života.
E sad, biste li se vi na to usudili?
