Nije lako Zoranu Stanojeviću, omiljenom TV voditelju predsednika Srbije. Treba obaviti razgovor sa osobom koja se oblizuje, pa vređa, pa te iz čista mira pohvali – ili obrnuto. Pravila nema; u oba slučaja dijalog je prožet gorčinom i tugom jednog vizionara i spasioca koga niko ne razume. Malo novinara predsednik pripušta u tu arenu, a još manje ih u njoj zadrži. Jedan je, ipak, nenadmašan: veteran koji postavlja razumna, ponekad i neprijatna pitanja, ali ne insistira na odgovoru. Tu leži tajna Zozinog uspeha.
Ipak, Zozin poslednji intervju sa predsednikom privukao je pažnju čak i onih koji ga nisu gledali. Medijima su kružile Zozine ucveljene slike iz studija: bilo je jasno da je predsednik opet dao gas. Ali, ni Zoza se nije dao: izdržao je.
Ne znam ko od gledalaca nije pomislio da je jedino rešenje bilo da se razgovor na RTS-u prekine, ili da se predsedniku ponudi da sam sebi postavlja pitanja do kraja emisije. Umesto toga, Stanojević je trebalo da uradi isto što i novinar Bi-Bi-Sija, koji je britanskom ministru unutrašnjih poslova isto pitanje postavio 12 puta, sve dok on nije priznao ono što su svi znali
Pogledah prenos – ko ga je video, neće zaboraviti. „Blokaderi tuku bake po ulicama!“, uzvikuje predsednik. Zoza – ne reaguje. Ne pita: „Koje bake?“, niti: „Podsetite gledaoce, gde i kada se to dogodilo?“
U Srbiji, čak ni to nije neophodno. Nezavisnim medijima je dovoljno da se Stanojević našali, pa da osvane naslov Kako je Zoza jednim pitanjem „zaledio“ Vučića na RTS-u. Da podsetim, zaledio ga je ovako.
Vučić: „Hvala vam što ste postavili to pitanje, ali stvarno hvala. Bez imalo cinizma…“
Stanojević: „A ovo do sada hvala je bilo s cinizmom?“
Onda brojimo 1, 2, 3… Vučić ćuti… Gospode bože. Ovoga puta bilo je, ipak, drugačije. Zoza je postavio pitanje, kaže: „ne bismo voleli ni vi ni ja da nam se ćerka nađe na haubi tog automobila…“
Predsednik se smračio, Zoza zaledio, a gledaoci su u neverici slušali priču o tome kako su se dve „devojčice od 25 godina“ na ulici zaigrale, i kako nikome nije bilo ništa. „A čitava ta, stvarna ili lažna sportska i glumačka elita stala je na stranu ulice“, rekao je predsednik. Stari Zoza bi, šale radi, upitao: „Mislili ste na Novaka Đokovića?“ i zaradio novu pohvalu u opozicionim medijima, ali sada – ništa, muk. Predsednik je tako, pred očima voditelja i cele nacije, prekrojio istinu.
Ne znam ko od gledalaca (uključujući tu i potpisnicu ovog teksta) nije pomislio da je jedino rešenje bilo da se razgovor prekine, ili, ako predsednik ne pristane, da mu se ponudi da sam sebi postavlja pitanja do kraja emisije. Ipak, to nije ozbiljno rešenje. Svi se novinari sećaju incidenta iz 1997. kada je novinar Bi-Bi-Sija Džeremi Paksman britanskom ministru unutrašnjih poslova postavio isto pitanje čak dvanaest puta, sve dok ministar nije priznao ono što su svi znali.
Isti zadatak sada je imao i novinar Zoran Stanojević – da ponavlja isto pitanje, na primer: „Podsetite gledaoce, koje bake?“, ako od straha, bola ili suza ne bi smislio ništa bolje.
Sve bi ovo bio samo trač, ili sramna epizoda iz istorije srpskog novinarstva, da tu ne postoji i politička dimenzija. Mediji su četvrta grana vlasti. Kad sve ostale grane zakažu, kao što su sad zakazale, četvrta dobija zadatak i moć da vlastodršcu sačuva krunu – ili da mu je skine. A Zoza je tu da mu je sačuva.
Vučić opstaje upravo zahvaljujući ovakvim ljudima, na uglednim položajima, sa pristojnim biografijama, koji su profesiju prodali – za platu i privilegije. Sada trpe uvrede i strepe dokle će mu, ovako upljuvani, još biti po volji. Kako onda da ne budu snishodljivi?
