Ima Ivica Dačić, lider socijalista, redak talenat da iz čista mira i ničim neisprovociran, postane glavna zvezda političkog hardkora. Baš to se desilo kada je ono pre neki dan na RTS-u odvalio da je rukovodstvo Srbije bilo prevareno kada je potpisivalo Briselski sporazum. Ali ni po jada što je tom izjavom od sebe i predsednika Aleksandra Vučića napravio glupake nesposobne da razumeju tek nekoliko jednostavno sročenih odredbi Sporazuma, Ivica je u pokušaju da se vadi još više ukanalio, pre svega, Vučića.
„Nikada nisam rekao, niti bih rekao, da smo Srbija, predsednik Vučić ili ja lično bili prevareni da potpišemo Briselski sporazum, jer bi to značilo da ne znamo šta potpisujemo“, poručio je Dačić.
I upravo u činjenici da su znali šta potpisuju stoji tragična veličina Vučićeve izdaje i Dačićevog vlastoljublja. Od svih mogućih rešenja, među kojima nije bilo idealnih, ali je svakako bilo podnošljivih, predsednik se svesno i voljno postarao da Srbima na Kosovu obezbedi ono najgore u zamenu za dolazak i opstanak na vlasti. I tu ništa neće promeniti Dačićeva dodatna pojašnjenja kako je mislio da su prevareni u sprovođenju sporazuma.
I možda bismo i mogli da imamo neko razumevanje za ove Ivičine fusnote da Vučić kosovske Srbe nije 2023. naterao da bojkotuju glasanje, omogućivši tako da gradonačelnici postanu Albanci i to sa jednocifrenim brojem glasova. Verovatno bi Dačićevo vađenje fleka bar donekle imalo smisla da predsednik nije primorao srpske policajce, sudije i tužioce da napuste policiju i pravosuđe. Sigurno bismo se saglasili sa Dačićevim objašnjenjem da je Priština preuzela obavezu da formira Zajednicu srpskih opština i izigrala je, samo da Vučić nije uklonio srpske registarske tablice, ukinuo civilnu zaštitu, omogućio Kosovu da dobije pozivni broj, predao elektroprivredu, ukinuo srpski poreski sistem, priznao kosovska dokumenta i diplome, ukinuo dinar, predao javna preduzeća… I sve to uz teror bande Milana Radoičića i Srpske liste, koja se obračunavala sa svakim ko je pokušao da ukaže da se korak po korak Kosovo u potpunosti predaje Albancima. Ovako, Vučić je svoju politiku prema kosovskim Srbima sveo na banalnu i surovu dihotomiju: mi ili smrt!
Vučić je svoju politiku prema kosovskim Srbima sveo na banalnu i surovu dihotomiju: mi ili smrt
A Dačić je svesno ili nesvesno, do kraja, ogolio laž da je reč o pogrešnim potezima ove vlasti. Ovde se radi o agendi koja je konvertovana za dolazak na vlast pre više od decenije.
Šta, dakle, Vučiću preostaje. Pa, ne naročito mnogo. I vreme kada su stranci mogli da mu još neko vreme dodaju pojas za spasavanje polako ističe. Jednostavno je, u proključaloj Srbiji, on ne može više da isporučuje ono što je obećao. A takav nije na polzu ni strancima ni sebi. Aca Srbin dočekao je da mu u proteklih osam meseci čitava Srbija postane neprijateljska teritorija, kojom se zbog besa građana može hoditi samo uz zaštitu policijskih kordona i kriminalnog ološa. Zato su šator u Požegi na proslavi Informera, lažni patriotizam podgrejan mlakim pivom i pesma u kojoj se Vučić „kud god da krene vraća Kosovu“ mera bede njegove politike.
Aca Srbin dočekao je da mu čitava Srbija postane neprijateljska teritorija, kojom se zbog besa građana može hoditi samo uz zaštitu policijskih kordona i kriminalnog ološa. Zato su šator u Požegi i lažni patriotizam podgrejan mlakim pivom mera njegove politike
A Dačić? Ni pred njim nije neka perspektiva. Ako je suditi po istraživanjima javnog mnjenja, brak sa silovateljima iz SNS-a mogao bi njegov SPS koštati opstanka. Ali, ako Ivica nešto zna to je da će izbori koji neminovno dolaze otvoriti novi politički ciklus u kome će Srbija izgledati prilično izmenjeno, a Vučić prilično oslabljeno. Bez obzira na to ko će da pobedi.
Zato Dačićeva izjava o prevari u Briselu može biti i svesni umišljaj u nameri da još jednom pokajnički izmoli oprost grehova. Na nama je da li ćemo mu dati otpust.
