Oskar goes on… Oskar goes on… Jedna sam od mnogobrojnih jugoslovenskih devojčica koje imaju privilegiju da svoje detinjstvo ispune snovima i izmišljenim igrama. Hiljadu devetsto pedeset osma je. Napunila sam sedam godina i za koji mesec treba da krenem u prvi razred osnovne. Radujem se teget plisiranoj suknji, beloj bluzi i crvenoj pionirskoj marami. Učestvovaću na paradi i videću druga Tita. Gledam dodelu Oskara… Moji drugari i ja smo u filmu Mačka na usijanom limenom krovu, rađenom po drami Tenesija Vilijamsa. Nisam Elizabet Tejlor. Ne maštam da budem glumica. Biram ulogu mačke. Zatrebaće. Predosećam.
Teme poput ove nisu za decu našeg uzrasta i samo usput načulimo uši kad naši roditelji pričaju… Pa tako saznajem da je ovaj film imao nekoliko nominacija za Oskara, ali se Tenesiju Vilijamsu nije dopala adaptacija. Nije bila prilagođena moralu tadašnjeg vremena. Smetale su mu scene aluzija na homoseksualnost i na okolnosti pod kojima je jedan od junaka izvršio samoubistvo. Našao je način da to izbaci… Po cenu Oskara! Prisećam se tih lepih godina. Sve se promenilo sem ove ceremonije, koja je i dalje glamurozna i svečana.
Ime Oskar, u poslednje vreme, često se pominje kod nas. Ali u tajnosti. Manje se o Oskaru priča zato što je to najznačajnija nagrada za dostignuća u svetskoj filmskoj umetnosti, a više povodom vrhunske umetnosti tajnih prepiski naših političara s krimosima – putem skaj-aplikacija… Ko li je taj naš Oskar, tako moćan i značajan da zaslužuje ime čuvene statue obložene 24-karatnim zlatom? Taj nam je sigurno zlata vredan. Zamišljam kako on i njegovi pajtosi – s one strane zakona – komuniciraju šifrovanim porukama otprilike ovako: reci Makiju, da kaže Skakiju, da će Aki da kaže Caki da onu cigaru frljne u baru… Oskar poručuje Caru da prevesla Karu.
Naš Oskar, nimalo nije mutav – al’ glumi za Oskara!!! Statua mu pripada i ove i svih budućih godina – za mušku i žensku ulogu, za glavnu i sporednu, za scenario i za režiju, za kostim, za muziku, za specijalne efekte… Oscar goes to… Oscar goes to…
Uz duboko uvažavanje ovog, meni stranog jezika – njihovo domunđavanje deluje mi stupidno. Kao da su ne-daj-bože pobrljavili ili su se u najboljem slučaju „naduvali“. Kad bih bila neko, kao što nisam – i kad bih s drugarima tako zakukuljeno komunicirala, tek tu bih se zapetljala i sve bih pogrešno uradila. Umesto poklona, na kraju bih dobila batine. Zar ne bi bilo lakše, dragi Oskare, da se oslovljavate pravim imenima? Od silnog razmišljanja ko je Kaki, ko Skaki, a ko Maki… i ko je kome šta rekao, glava boli i vas i nas. Od juče u podne pijem kafetin i razmišljam ko je taj Mrak, a ko Mantrak…? Prođe mi dan u vašim šiframa. Ćorava posla!!! Al’ nisu baš ni tako ćorava… Nisu svi slepi, posebno ne strendžeri. Oni su namazaniji od te aplikacije koju su vam poturili kao čudo tehnike putem koje, šatro, sve može da se sakrije.
Dobra fora, ne bi li vas upecali. Sad vas ti isti stranci drže u šaci. Le petit Makron koji vam nije ni do pojasa, sve kapira. Pa kad god mu bilo šta zatreba, on vas pompezno pozove da trknete do Pariza. I odlepršate na krilima, kao bela lala, bez razmišljanja. Tamo vam Makronče uruči poklonče i spisak želja… Evo vam malo otrovnog otpada. Rasporedite ga po Srbiji i recite tom Ćuti da ućuti, Zelenima da se preboje u drugu farbu, Kreni-promeni, nek zaokrenu i nek stanu momentalno… Šta bi ti vaši Srbi hteli? Čist vazduh i zdravu vodu? A gde mi da smestimo naše nuklearne elektrane?! Dajte nam hitno deo Kosova. U stvari, dajte nam celo Kosovo sa sve Metohijom i manastirima. Da ga ne krnjimo, šteta je… Nekoliko rudnika litijuma treba nam smesta, a nećemo da trujemo naše građane… Vama su, Oskare, ovi vaši ionako na teretu. Samo vi kopajte. Ovo je najlakši način da ih se rešite… Umreće prirodnom smrću, a vaše ruke ostaće neuprljane.
I Oskar, bez pogovora, sve ispunjava. Tako se priča… Ja sam naivna. Ne znam da li da verujem da ste to zaista vi ili da se pravim luda. Jer, već sam poprilično odlepila od jeste-možda-nije, još malo mi treba da zaboravim i kako se ja zovem… kamoli ovi likovi što ćućore putem skaj-aplikacije. Klot, frket, pa na čvoriće, da niko ne razume. Šatro, zvuči zagonetno… Eliti beliti kankala vezi kojete semiti kaneli… tako smo se kao klinci i mi igrali, dragi Oskare. Niste vi ništa novo izmislili, sem što glumite da ste nešto važno saopštili, a mi smo kao deca bili svesni da smo se samo zezali.
Zato sam kao klinka u igri dodele Oskara i izabrala ovaj Vilijamsov film i tu mačku, da bih vežbala – kad jednog dana dođete na vlast, da dočekam i da odete. Jer toliko koliko mačka može dugo da živi, nema šanse vi da vladate
Danas Tenesi Vilijams ne bi morao da prekraja svoj film, posebno ne zbog homoseksualizma, koji više nije tabu. Ni zbog scene samoubistva, jer te scene su sve učestalije. Zašto je to tako, dragi naš Oskare? I Tenesi Vilijams bi vas to pitao – da nije umro. A umro je mnogo pre nego što ste se vi okitili imenom slavne statue, koje je on bio spreman da se odrekne. Moral je kod njega bio ispred svega, a vi ste to ime bez blama očas prisvojili. Kad su vas prvi put bed-gajsi ovim imenom oslovili, jeste li se bar malo postideli?
Šta kažete??? Niste vi taj naš Oskar? Francuzi lupetaju?! Naši novinari to jedva čekaju? Stop, stop, stanite, da vas srčka ne opali. Malo ste se zajapurili… Malo više, u stvari. Neuobičajeno za vas. Jedan katopil izgrickajte, pomoći će, provereno. Znam kad gledam neki film na te-veu i kad je najzanimljivije, a vi se pojavite… Jaaaao! Skoči mi pritisak, ne smem da ga izmerim. Uzmem tableticu, stavim je pod jezik da se otopi dok se vi ne ugasite i sve okej. I nemojte meni da se pravdate draga Statuo, ako vam je lakše da vas tako oslovljavam. Ja sam niko, rekoh vam maločas. Niko i ništa sam u ovoj vašoj privatnoj državi. Ne vredim ni po’ pare. Zašto je to tako Oskare? Evo, reći ću vam, da se vi ne zamarate. Zato što nisam kupila diplomu kod ovih vaših što ih na kilo daju. Zato što se ni vama, ni bilo kome ne prodajem. Zato što imam više pameti nego što vam u proseku treba da biste doživotno vladali i pravili od nas budale. Eto zato, dragi naš Oskare.
Ima li još nešto što vam smeta? Izbori? Jao, tu smo vas zeznuli… Krenuli i pokrenuli… A, taman ste smanjili vozni park i pozatvarali sendvičare. I budžet ste spičkali, a vaši glasači nezasiti, sad bi malo više. Kako? I ja se u vaše ime pitam – kako, nije vama lako. A taman ste poverovali da smo odustali. Sram nas bilo, što vam na vreme nismo javili. Ne odgovoriste mi kako da vas oslovljavam – Oskare ili Statuo? Ne bojte se, kakogod da vam se obratim, ovi strendžeri koji tu aplikaciju na sitno seckaju i preslušavaju je, mene ič ne fermaju.
Kad ste tako hrabri, zašto se krijete iza imena te statue visoke samo 34 centimetra?! Toliki čovek da se skemba iza tog prcvoljka, a da ga niko ne vidi? Pa, nije vam ni do kolena
Recimo da vi zaista niste taj kojeg prozivaju. Ne bi bilo prvi put da vam nešto prišiju, pa da po vašem nalogu odmah to negiraju. Pitaću Amere, zemlju u kojoj je Oskar rođen, na koga oni sumnjaju? Bajden i ne zna da je na čelu Esadea. Savetnici mu daju preporuke da se pravi mutavim, jer znaju da ćete Amerima uvek trebati. A holivudska statua? I nju bih pitala, al’ nema moć govora. Ona je iskreno mutava. Zaključiću ja na kraju ovog kratkog izlaganja: naš Oskar, nimalo nije mutav – al’ glumi za Oskara!!! Statua mu pripada i ove i svih budućih godina – za mušku i žensku ulogu, za glavnu i sporednu, za scenario i za režiju, za kostim, za muziku, za specijalne efekte… Oscar goes to… Oscar goes to… Tu gde mu kažu. Oskar je poslušan. Ide tu gde mu kažu.
Neću da glumim ni Kopolu, ni Brajana de Palmu, ni druge velikane krimi-filmova. Biću to što jesam – slikarka s maštom – u traganju za istinom – u zemlji korupcije, laži i obmane. Žmurim… evo vas! Oskare, dobar dan. Klimate glavom – do džadža vam je, što bi rekli ovi iz vašeg miljea, kad hoće da budu kulturni. Kako ste dragi Oskare? Čvrsto stežete pesnicu i dižete ruku nebu pod oblake… Oho, vama je okej. E, nek je nekom u ovoj zemlji dobro, pa makar to bili i vi, dragi Oskare – s ledenim likom američke statue. Gledam vas ushićeno. To sveto ime, posuto holivudskim sjajem baš vam pristaje. Visoki ste, stasiti i lepi – kao filmski glumac iz nekog vašeg predizbornog spota… Idealni ste da se nagađa da ste baš vi taj o kojem se šapuće… Najiskrenije – da li jeste ili niste, e baš me zabole. Nisam glumica, ne očekujem nominacije i u moje ruke nikad doći nećete. Koje li sreće – i za mene i za vas.
Ne glumite druga Tita, koji je sagradio Novi Beograd. On novi jeste napravio, ali stari nije rušio. Istorija Beograda zasigurno neće početi ni od vas, ni od Belgrejda na Savi. Oskare, Oskare…
Inače, to što putem aplikacije ćućorite tajno s bed-gajsima, ni to me ne tangira. U tim pričama nema umetnika koji vam se nisu priklonili i klekli ispred vas. Nisam vam se potpisala! Ne dam vam autogram! Nisam i neću, po cenu da mi triput uvećate račun za struju i za hladnu vodu, kao da nijednu česmu u gajbi ne zatvaram… Neću nikada!
A, vi, kad ste tako hrabri, zašto se krijete iza imena te statue visoke samo 34 centimetra?! Toliki čovek da se skemba iza tog prcvoljka, a da ga niko ne vidi? Pa, nije vam ni do kolena. I šta!? Četvrt noge da sakrijete, a šta ćete s resto da uradite? Da je bacite? Nemojte, molim vas. Šteta je. Ako je i od vas, mnogo je. Manje boli da sve priznate. U slučaju da me poslušate i da se javno ofirate, zanima me – da li ste to umetničko ime sami sebi nadenuli ili vam je neko kumovao?
Kum… ko li je to bio? Ili ih je bilo više…
Dragi Oskare, krov na mojoj zgradi nije usijan kao onaj Vilijamsov, na kojem sam kao klinka izabrala da umesto fatalne Elizabet Tejlor, budem ofucana mačka. Čujem da ceo Savski trg koji mi je u blizini, treba da bude Belgrejd na vodi. Pre će biti da će u vodi da pliva. Kad od loše gradnje grune bujica kroz onaj nasip na Promenadi, srušiće sve pred sobom, pa i moju starinsku zgradu i ove oko nje. I sazidaćete nove. Bezlične, betonske, nebu pod oblake. Ako nas u toj nepromišljenoj rušilačkoj gradnji podavite – mačka ima devet života. Preživeće. Zapamtite. I tako devet puta. Zato sam kao klinka u igri dodele Oskara i izabrala ovaj Vilijamsov film i tu mačku, da bih vežbala – kad jednog dana dođete na vlast, da dočekam i da odete – da vas ne gledam. Jer toliko koliko mačka može dugo da živi, nema šanse vi da vladate. Savetujem vam da se manete nadimka koji vam ne pristaje i krimosa koji ne dolikuju ozbiljnom političaru i tajnih aplikacija jer su provaljene. A, posebno, da ne glumite druga Tita, koji je sagradio Novi Beograd. On novi jeste napravio, ali stari nije rušio. Istorija Beograda zasigurno neće početi ni od vas, ni od Belgrejda na Savi. Oskare, Oskare…
