Pamtićemo vas kad odete sa vlasti – po raznim glupostima koje ste činili. A ponajviše po kukavičjem gnezdu koje ste napravili usred Beograda. Ogradili ste se od građana kojima ste predsednik. Čega se plašite? Kad god ugledam Ćacilend, setim se naslova – Let iznad kukavičjeg gnezda. Ne može baš bukvalno da se uporedi sa knjigom koju je davnih godina napisao Ken Kizi… ali u nekim segmentima, zaliči. Opskurni, raspomamljeni likovi… kao u ludnici. Tuku se međusobno, urlaju, bacaju laserske zrake u oči dece i odraslih… Hvataju se rukama za svoje polne organe, drmusaju njima degutantno, ali na sreću nas – gledalaca tog performansa – još ih ne pokazuju. Tim primitivnim gestom „pozdravljaju“ vaše protivnike – ugledne profesore, naučnike, doktore, umetnike, poštene građane svih profesija… S obzirom na to da je ta takozvana slobodna teritorija kako vi to kažete – zabranjena zona za građane – kad bismo imali krila i mogli da letimo, let iznad vašeg kukavičjeg gnezda pojasnio bi nam sliku tog vašeg užasa i vašeg izopačenog karaktera.
Pesme koje se tamo čuju nisu rodoljubive kao što izjavljujete, već ruganje mrtvoj deci i polumrtvim majkama i očevima. Zašto u tom obraćanju naciji ne pomenuste i pesmu Pošla majka sina da potraži – na desetak metara – gde je glađu štrajkovala Dijana Hrka, koja je izgubila sina. Time ste svesno izmanipulisali javnost. Suviše ste pametni da bi vam se omaklo. Nismo ni mi glupi, da bismo u to verovali.
Ovulacija i šatro žrtve
Da ništa drugo niste izgradili, već samo Ćacilend, vaša želja da uđete u istoriju – biće uslišena. Uplašili ste se sopstvenog naroda, pa ste se ogradili metalnim šipkama i policijom pod punom ratnom opremom. Umesto da policija štiti građane, kao što u zakonu piše, vaši brižljivo odabrani policajci – štite te sumnjive likove. Gde to ima? Samo u Srbiji!!! U tom vašem ludilu, prevazilaze vas samo vaši mediji – misleći da ćete vi večno vladati. Zato vam se šlihtaju, izmišljajući nebulozne priče, praveći pritom neoprostive gramatičke greške, jer su nepismeni. Za njih je zdravstveno stanje onih koji štrajkuju glađu – zdravstveno sranje. Što trezan misli, to pijan govori. Novinarki je Stojan Marković zbrisao i nije ga ufatila… Šetače sa Kosova, ljudi su dočekivali uz velike ovulacije… Čuvši ovo, malo je nedostajalo da mi se menstrualni ciklus vrati – u sto prvoj godini. Plodni neki dani u sterilnoj Srbiji. U zemlji, u kojoj – za žrtve tragedije u Novom Sadu kažu da su – šatro žrtve. Sramota. Kud dalje od ovoga?
S obzirom na to da je ta takozvana slobodna teritorija kako vi to kažete – zabranjena zona za građane – kad bismo imali krila i mogli da letimo, let iznad vašeg kukavičjeg gnezda pojasnio bi nam sliku tog vašeg užasa i vašeg izopačenog karaktera
Zašto niste odreagovali? Zašto se niste stavili u ulogu roditelja tih žrtava? Bilo vam je bitnije da sve što može da ugrozi vaš rejting, bacite pod tepih. Tragediju u „Ribnikaru“ prekrili ste tragedijom u Malom Orašju i Duboni. Padom nadstrešnice u Novom Sadu prekrili ste „Ribnikar“, Dubonu i Orašje… Treba li da gatamo koja tragedija će potisnuti nadstrešnicu? I šta je sledeće što će se sručiti na glave nedužnih građana? Jer, za sve prethodne tragedije, krivci i dalje nisu kažnjeni. S kojim pravom onda pozivate Dijanu Hrku na razgovor? Dok pritom, toj ranjenoj ženi, vaša savetnica daje dijagnozu – njoj prosto nije dobro, ona ima očigledno zdravstvenih problema, koji su uzrokovani – da li time što joj se desilo, ili to potiče odranije… Ali, meni je veća tragedija što tim njenim psihičkim stanjem manipulišu ljudi koji žele da izazovu rat u Srbiji... Kakvo licemerje, uvijeno u celofan vaše stranke. Umesto razumevanja i majčinskog saosećanja, Dijani je javno izrečena dijagnoza. Kad neko izgubi dete, čak i da izgubi razum – nije lud. Samo je čovek koji, s razlogom, duboko pati. I neka se svak’ ko bilo šta kaže za roditelje stradale dece, nek se pre toga stavi na njihovo mesto i neka ne glumi doktora. Jer, taj koji to kaže je pacijent.
U ovoj opštoj zbrci, u uzavreloj Srbiji, u svakodnevnom vređanju žrtava i njihovih najbližih, vi nonšalantno izjavljujete novinaru – Brine me samo da li će moja deca da me vole… Ne vidim razlog da decu uplićete u bilo kakve priče i to u trenutku kad deca mnogih stradaju. Da li ste se tih roditelja setili kad ste ovo rekli? I oni bi bili srećni da ih deca vole. Ali, ta deca su streljana, izrešetana, poklopljena tonama betona… Tu decu oni nikad više neće videti. Ta deca ih nikada više neće zagrliti. Ljubav te dece, ti roditelji nikad više neće osetiti.
Umesto razumevanja i majčinskog saosećanja, Dijani je javno izrečena dijagnoza. Kad neko izgubi dete, čak i da izgubi razum – nije lud. Samo je čovek koji, s razlogom, duboko pati
Da ne pominjemo pojedince – momka iz Namenske, koji je poginuo jer se podrazumeva da strada kad ne šeta modnom pistom, već kopa u rudniku, kako rekoste njegovom očajnom ocu. Ili divni, pitomi Mile – bez jedne ruke – koji je našao kuraž da vam se požali na skupu te-ve pretplatu, a vi ga – bez trunke saosećanja oduvaste… Uh, propašćeš zbog trista pedeset dinara, rekli ste čoveku, kojem je ta vaša sića ogromna. Veća od kuće koju ima… Zbog svega toga, na jednom stranačkom skupu, žena koja vas je nekad podržavala i volela kao sina, rekla je da ste otišli u ćoravu stranu. Razmislite, zašto ste pali u njenim očima. Kad to skontate, skontaćete i zašto ćete uskoro pasti s vlasti.
Priča o deci u ovoj zemlji je bolna
Nedavno, u nekom intervjuu, opet pomenuste svoju decu. Rekoh vam, ne volim kad decu mešate u prljavu politiku. A, vi to činite. Jer sve je kod vas politika, pa čak i kad pričate o njima. Vi se roditeljima i decom ponosite, hvalite se… u trenutku kad je priča o deci u ovoj zemlji pretežno bolna. Neki su stradali, neke prebijate, neke hapsite, neki psihički ne mogu da izdrže surovu stvarnost – pa sami sebi presuđuju. Jadna je ta naša mladost, jadno je to detinjstvo, u kojem nam preko noći deca odrastaju, ili sebi oduzimaju živote – tek započete. Vi se ponosite lepim porodičnim odnosima. I treba. Ali ne javno. Ne sada – kad se mnoge porodice raspadaju zbog preranog odlaska najvoljenijih. Vi o tome ne razmišljate. Vi pričom o detinjstvu i roditeljstvu stičete poene kod naivnih. Požalili ste se novinaru javnog servisa, da ste jedan od retkih ljudi koji nijedno dete nije odvezao na more. Predstavili ste sebe kao čoveka koji mnogo radi, malo spava i nikad se ne odmara, pa mu ostaje žal što svojoj deci nedostaje.
Postoji čovek koji takođe nikada sina nije odveo na more. Za razliku od vas, bio mu je i otac i majka – otkad se rodio. Dete, za koje bi i život dao. Vredno je radio, nije spavao, nije se odmarao. Ali, nije postao predsednik i nije se obogatio. Vrednim radom, skrpio je novac i kupio autobus. Godine su prolazile, sin je odrastao i pomagao svom ocu. Otvorili su i firmu za prevoz putnika. Zbog besplatnog prevoza studenata i građana na proteste, prvo mu je demoliran i oduzet jedan autobus. Uz silna maltretiranja i hapšenja, ispitivanja, provere – na kraju mu je zaplenjen ceo vozni park. Ali, ostale su – enormne novčane kazne koje im slede.
Tragediju u „Ribnikaru“ prekrili ste tragedijom u Malom Orašju i Duboni. Padom nadstrešnice u Novom Sadu, prekrili ste „Ribnikar“, Dubonu i Orašje… Treba li da gatamo koja tragedija će potisnuti nadstrešnicu? I šta je sledeće što će se sručiti na glave nedužnih građana?
To je Milomir Jaćimović, auto-prevoznik iz Đurđeva. S njim je i njegov maloletni sin. Šesnaestogodišnjak. Trenutno su pod šatorom u Novom Sadu, po kiši i zimi. Štrajkuju glađu. U međuvremenu, otac je ubedio sina da odustane od gladovanja. Ali je sin ostao s njim. Napolju. Jeste li ih posetili? Niste. Ako je Milomir jedan od mnogih ljudi koji se bore na ovaj način – trebalo bi da upoznate izuzetak. Prvo dete u svetu koje štrajkuje zbog nepravde – a rođeno je i živi u državi koju vi vodite. U mrkloj Srbiji.
Nemate vi taj čip u glavi. Pod hitno ga ugradite. Ne propustite priliku da vidite ono što svet video – nije. Dete, koje je spremno da žrtvuje svoj život – koji je tek započeo – zbog vašeg leks specijalisa, da svi autobusi u Srbiji moraju biti vama na usluzi. Pa i oni koje njegov tata vozi. Milomir ne pristaje. Sin ga podržava. Predsedniče, to je ljubav, a ne broj odlazaka s decom na godišnje odmore – koje vi brojite.
