Pita vas nedavno novinar – kako vidite razrešenje ove situacije? Umesto da na ozbiljno pitanje, ozbiljno odgovorite – vi pitate njega – koje situacije? Koliko treba da budete bezosećajni, nadmeni i cinični, da bi se na ovaj način sprdali sa postojećim stanjem u državi!? To je ono vaše čuveno – pa šta – na svako pitanje koje vam je postavljano, a nije vam se dopadalo! Pa, ništa – kažem ja vama – sem što ignorišete višemesečne studentske blokade i proteste građana širom Srbije.
Držali ste se kako-tako, sve do ovog poslednjeg mitinga. Stotine hiljada ljudi u Beogradu!!! Tad ste totalno odlepili i izjavili ste – više ih je bilo dole, u Galeriji, u tržnom centru koji sam ja izgradio, čime se ponosim, nego na ulicama u centru grada. Pod hitno kod očnog doktora!!!
Umesto da ste ovo ozbiljno shvatili i da ste svoj vid pregledali – u svojim medijima „stručno“ ste objasnili – na koji način se pravi privid mase. Po vama, mi smo na ulicama izvodili uigranu koreografiju za obmanu naroda i tačkastog softvera. Jedni su išli levo, drugi desno, pa okret raširenih ruku – da se praznina popuni. Pa opet tako, samo obrnuto. Sve dok nam se u glavi nije zamantalo. Tad smo popadali i zbog toga je nastao stampedo. A, mi smo optužili vas, nevinog i čistog, koji je s ćacijima jeo girice i igrao pingpong u Pionirskom parku.
Ćaci ili nećaci, svejedno je. Girice ili ribe iz zadruge i elite i to je svejedno. Pingpong ili neka druga igra, opet je svejedno. U naletu besa zbog ogromnog broja ljudi, uprkos blokiranom železničkom i autobuskom saobraćaju, očajni što narod ne kliče vama – poslužili ste se soničnim oružjem. Odmazda za ugašenu ljubav, koju ste nekad bezrezervno imali. Srećom, bili smo od vas pametniji. Bili smo solidarni, dok su se vaši ponašali ko rogovi u vreći. To ste shvatili i lako ste zaključili, da nemate u koga da se pouzdate, sem u sebe i u svoje laži. Nije vam to prvi put, to ste već uvežbali. Ali, kad ste skapirali da vaše laži ne prolaze kao nekad, ni ovde, ni u svetu, počeli ste da se pravdate – kako to oružje nikad nismo imali. Pa malo zatim, kupili smo ga, ali ga nismo koristili… Potom, kako taj top nije bio na ulici. Pa kad je uslikan pokraj vaše zgrade, u vašem dvorištu, a fotka osvanula u medijima i na mrežama, rekli ste da je tu bio za svaki slučaj…
Držali ste se kako-tako, sve do ovog poslednjeg mitinga. Stotine hiljada ljudi u Beogradu!!! Tad ste totalno odlepili i izjavili ste – više ih je bilo dole, u Galeriji, u tržnom centru koji sam ja izgradio, čime se ponosim, nego na ulicama u centru grada. Pod hitno kod očnog doktora!!!
Koji ste to slučaj predviđali? Da mirni građani, za vreme odavanja pošte žrtvama, zapucaju iz vašeg topa, iz vaše avlije – na svoje drugare? Sluđivali ste nas danima – imamo, nemamo, nismo, jesmo, bio je, nije… Ali, nismo odlepili. Bili smo tamo, videli smo i osetili… Zavisi ko, koliko i kako. I zašto bismo verovali vama i vašim očima, koje kod doktora niste pregledali? Upotrebom soničnog oružja i Evropu ste zaintrigirali. Smesta ste smislili kako da se izvadite iz bunara u koji ste upali… Priča se da ste preko nekadašnjeg holandskog premijera Marka Rutea, koji je sada na funkciji generalnog sekretara NATO, a s kojim ste u dobrim odnosima, ponudili ukidanje odredbe o našoj vojnoj neutralnosti. Srbija bi na taj način polako krenula ka NATO… Mark Rute će zauzvrat lobirati kod ostatka evropskih zemalja da vam oproste upotrebu soničnog oružja, kao što su vam oprostili i krađu izbora. U tim prilikama, kad je vaša zadnjica u pitanju, prema strancima ste uvek bili darežljivi. Čašćavali ste ih državnom imovinom i poništenim uredbama. Na svoju ruku, naravno. Onom istom vojnom paktu koji nas je bombardovao devedeset devete, koji je ubijao našu decu i civile i rušio nam spomenike – za koju godinu, mi ćemo se pridružiti. Oni su nas pljunuli, mi smo polizali, zahvaljujući vama i vašoj odluci – da sebe spasite od osude Evrope. A, bilo je logično da zbog upotrebe zabranjenog oružja siđete sa vlasti. Po svim zakonima – i svetskim i našim. Kad bi se poštovali.
Na ulici smo zbog vaše samovolje, ruganja i laži
Zato svakodnevno pretite svima koji o tome i dalje pričaju, da ćete ih pohapsiti. Hapsite slobodno, sve nas koji smo se te večeri zatekli u toj ulici i koji o tome pričamo glasno. Ako se u demokratskoj zemlji, kakvom nas predstavljate, zbog istine ide u zatvor, onda je to čast a ne kazna. Sa zadovoljstvom ću robijati – pri zdravoj pameti. Bolje tako, nego da me vi sluđujete na slobodi. Nije ovo igra plinske svetlosti. Niti ste vi Šarl Boaje, niti sam ja Ingrid Bergman, niti je ovo film u kojem smo glumci. Ovo je život koji živimo pod vašom cokulom. Ali, ima izdržljivih. To su studenti, to su građani… To su svi pošteni ljudi, koji i kad nemaju, nisu potkupljivi.
Još jednom ću da vam potvrdim, pa me dvaput uhapsite – upotrebili ste sonično oružje te martovske večeri! Na mestu gde sam bila s prijateljima i na još tri mesta na kojima su bili naši drugari, komšije, poznanici… svuda se isto dogodilo. Nepoznata sila koja nas razdvaja, mučnina, zujanje i bol u ušima, drhtanje i napad panike. Bežanje, padanje. Kad ste taj podli manevar izveli, vaš čovek mi je pomogao. Pružio mi je ruku i povukao me u stranu, da me stampedo ne pregazi. Drugi vaš čovek je tri mlade devojke i mene dopratio do moje kuće… I među vašima ima onih koji su odaniji nama, građanima – jer znaju da nismo na ulici zbog koristi, već zbog vaše samovolje, ruganja i laži. Svedoci su toga, jer i njih ponižavate. Naprasno ih šaljete u penziju, ako su im deca u blokadi… Pišete im preteće poruke ako im majka na društvenoj mreži podrži studente… Ne spavate mirno, vidi vam se. Svesni ste da sutra svi mogu protiv vas da se okrenu. Uvek imate prečih, koje bolje plaćate, a manje su bitni. Nisu sa vama ni zbog ljubavi ni zbog vaše ideologije u koju veruju… Tu su da lako zarade.
Ćaci ili nećaci, svejedno je. Girice ili ribe iz zadruge i elite i to je svejedno. Pingpong ili neka druga igra, opet je svejedno. U naletu besa zbog ogromnog broja ljudi, uprkos blokiranom železničkom i autobuskom saobraćaju, očajni što narod ne kliče vama – poslužili ste se soničnim oružjem
Kako vidite razrešenje ove situacije?, pitam sad ja vas umesto onog novinara s početka ovog teksta. Koje situacije?, pitate mene, isto što i njega tada. Tvrdoglavi ste. Uprkos tome, zanima me… Da li vas brine što vam gradovi po Srbiji otkazuju gostoprimstvo? Postali ste nepoželjna osoba u Pirotu i Valjevu. Novi Pazar vam oduzima ulogu počasnog građanina. Dve trećine zaposlenih dolazi na posao pod pretnjom otkaza. Plaćate čarter-letove da dovučete dijasporu i izbeglice na predstojeći miting… A taj miting na svojim medijima najavljujete kao horor film – u kojem je sve crno, a mi smo glavni junaci. Predstavljate nas kao huligane koji ruše svoju zemlju i tuku građane, dok vaša simpatizerka bode nožem u šaku dekanku Filozofskog fakulteta u Nišu. Tog jutra, svratila žena, kupila neki nožić i malo joj zagrebala šaku, kao kada se seče krastavac ili luk, izjavljujete lažući. Umesto bilo kakvog komentara o nama kao zlikovcima – i o vašim bezdušnim komentarima o krastavcu i luku, a ne o povredi, zapitajte se – zašto vaše pristalice, za razliku od nekad, navlače kapuljače kad kiša ne pada? I zašto saginju glavu kad vide kameru? Zašto su nemi kad ih nešto pitaju?
Odgovor je jasan. I vi ga znate. Imaju strah da ih ne prepozna rođak, komšija, prijatelj… Sramota ih je od vaše sramote, a vi se tom sramotom dičite. Od početka vlasti okruženi ste nestručnim ljudima, s lažnim diplomama. Skupo ih plaćate – da ništa ne rade. Tu su da vam kliču, kad ih prisilite da dođu na miting. Ali, uskoro će svi da zbrišu. Potražiće novog gazdu. Ako takvog ikad više nađu. Jer, takav, poput vas – ne rađa se dvaput.
