U Boru ste. Mnogo ljudi je u maloj sali. Svaki od njih ima neki problem. Ubeđeni su da ste došli da im pomognete. I glup bi shvatio, da vas to ne dotiče, ali ne i prisutni, koje godinama sluđujete na svoj način. Umesto da ih pažljivo slušate, vi glumatate. Vaši laktovi su na stolu, kao da ste u kafani. Vrtite glavom čas levo, čas desno… Vrpoljite se na stolici. Da li vam je neudobno? Ne verujem. Za vas je sve pažljivo tapacirano. Ali, pundravci u vašoj zadnjici su jači.
Po starom običaju, ne persirate nikome. Jedna žena izlaže problem o neisplaćenoj socijalnoj pomoći, njenoj bolesnoj, tročlanoj porodici. Muž joj je dobio dijabetes od stresa, jer njihovo dete ima urođenu kataraktu… To dete operisano je četiri puta. Pominje i ostale bolesti – mnogo ih je… Četiri godine su korisnici socijalne pomoći, a poslednjih devet meseci, pomoć ne dobijaju. Ni dinara od države koju vi vodite. Možete li da zamislite njihov život? Ne možete. Vama je sve potaman. A, u tuđe živote vi se ne uživljavate.
Tužna priča ove žene se nastavlja… Iz Centra za socijalni rad ne daju im rešenje, niti im kažu u čemu je problem. I dodaje, da je takvih, poput njih još hiljadu. Umesto da vam glas zadrhti, a oči da vam zasuze na ovu tešku ljudsku priču, vi mirno izgovarate kako Centar za socijalni rad pregleda imovinu korisnika. Kao da ovoj ženi preliva, pa bi još. Da li razmišljate kad ovako nešto izgovarate, a pred sobom imate nekog za koga se vidi, da pas nema zašta da ga ujede? Umesto psa, vi ujedate takve. Av, av, kevćete, jer su slabiji od vas.
Na to vam žena kaže, da imaju samo kuću. Da li je to mnogo? Dok vi i vaši puleni zgrćete milijarde, vi ovoj skromnoj ženi kažete da će neko pogledati njenu dokumentaciju i da će odgovor dobiti do utorka. Na koji utorak ste mislili? Na onaj u mesecu limburgu? Kad bi tako proveravali i trangeljali krimose, ne bi se tone droge valjalo preko ove zemlje i ne bismo imali više milijardera nego sve države u okruženju. Sramota!
„Imam još jedan problem koji mi Centar za Socijalni rad ne rešava. Sve mi govore danas, sutra“, nastavlja žena. „Kaži“, izgovarate nadobudno. „Ali, to ne mogu da vam kažem pred detetom, mogu to kasnije da vam ispričam“, rekla vam je. „Reci sad“, kažete osiono. Da li ste se uplašili da je imala nameru da vas vidi nasamo i da vam kaže kako ste njen tip i da bi se rado s vama smuvala? Šta umišljate? Prestanite da glumite frajera i bavite se onim zbog čega ste na čelu ove države.
Zar je bilo teško da toj ženi kažete da dođe do vas? Tim pre što se radi o očigledno osetljivoj temi. „Kaži, bre, ne okolišaj“, povikali ste. Ova napaćena žena, ponovila je isto. Dodala je i da gradonačelnik Bora zna o kom problemu je reč, jer je njihov bivši komšija. Gradonačelnik je rekao da dete ima posebnu bolest, ali nije to bio problem na koji je ova žena mislila. To vam je naglasila. I opet je zamolila, „ne pred detetom“!
Dete, koje život šiba bolestima… Dete koje s trinaest godina surovo saznaje da ima strinu i strica, koji mu glume mamu i tatu… Tom detetu, vi ste naneli najveću ranu. Vi ste mu srušili iluziju. Vi ste mu pokvarili bajku – u godinama kad je najteže da to prihvati
Zašto niste sišli sa bine i otišli do te žene, da vam to u poverenju kaže? Ili, da nju, na tu binu pozovete? Jeste li barem na trenutak o tome razmišljali? Niste. U čemu je veći problem? Da se vi spustite na nivo publike, ili da se ona popne na vaš nivo? U pitanju je i jedno i drugo. Shvativši da nemate srca – iz te žene prokuljala je bolna istina… „Ja sam mu staratelj, nisam mu majka! Majka mu je preminula kada je imala dvadeset sedam godina. Ja sam njegova strina, imam svu dokumentaciju, ispunjavam sve uslove, ali mi ne daju da ga usvojim“, izgovorila je drhtavim glasom, svesna da u tom trenutku, u očima deteta – može izazvati prezir i bes. Kako da razume dečak sa svojih trinaest godina, da je ta laž bila jedini način da ga stric i strina zaštite od bolne istine – do izvesnih godina, kad bude sposoban da to čuje, a da to kod njega ne izazove traume!? Vi ste tu ženu naterali, da to bude ovako. Bolno za nju. Za dete najviše.
Uhvatili ste se za glavu, krajnje patetično. Bilo je ogavno gledati vas. Čemu glumatanje? Da pokažete narodu da ste saosećajni, sad kad ste zabrljali? Da ste imalo pameti i osećanja imali, našli biste način da vam to žena kaže tiho. Da vam to šapne na vaše cenjeno uho. Ali, vaše uho, naviklo je na drugačuju vrstu šaputanja… Onih, koja se kriju od naroda. Da narod ne skonta s kim ima posla.
Dok ste vi glumili ucveljenog, žena je drhteći pričala… „Saznao je to od mene sada, na ovakav način. Uzela sam ga kad je imao sedam meseci. Evo, sad je ovako saznao da sam mu strina. Muž i ja smo trideset godina u braku i samo njega imamo. Žao mi je što je to na ovakav način saznao, ali ja nemam kome da se obratim“, kazala je. Zašto vaše socijalne službe zanemaruju da to dete ima najbližu rodbinu? I zašto od tog deteta prave socijalni slučaj, kad on to nije?
Da ste imalo pameti i osećanja imali, našli biste način da vam svoju istinu žena kaže tiho. Da vam to šapne na vaše cenjeno uho. Ali, vaše uho, naviklo je na drugačuju vrstu šaputanja… Onih, koja se kriju od naroda. Da narod ne skonta s kim ima posla
Da ste čovek, kao što ste pokazali da niste, ovo se ne bi desilo. Dete, koje je nakon rođenja život surovo kaznio – oduzevši mu majku… Dete, koje život šiba bolestima… Dete koje s trinaest godina surovo saznaje da ima strinu i strica, koji mu glume mamu i tatu… Tom detetu, vi ste naneli najveću ranu. Vi ste mu srušili iluziju. Vi ste mu pokvarili bajku – u godinama kad je najteže da to prihvati.
Nakon svega, rekli ste da biste i vi sada zaplakali. Pa, zašto niste? Jesu li te vaše suze toliko dragocene, da ne mogu da skliznu, da narod to vidi? „Muškarci u našoj porodoci su jaki, oni ne plaču“, rekoste jednom prilikom. Sad ste to i pokazali. Videli smo leden pogled i oči koje pogledom streljaju. Obećali ste reda radi da će problem ove žene neko da pogleda. Neko… Ko li je to, a da to niste vi? Studenti u blokadi Medicinskog fakulteta, napisali su povodom ovog slučaja najkraću istinu: „Živimo pakao.“
U taj pakao, vi ste nas uveli.
