Na upravo završenom festivalu Bucini dani u Aleksandrovcu, Vanja Milačić je dobila nagradu Zlatno zrno za najbolju glumicu za dve uloge: Žanke Stokić u Centrali za humor i Hele u Majstoru i Margariti.
Odavno je prisutna u brojnim predstavama nacionalnog teatra, a trenutno igra u sedam predstava Narodnog pozorišta: Očevi i oci u režiji Veljka Mićunovića, dugovečnim predstavama Ivanov, Balkanski špijun i Zli dusi u režiji Tanje Mandić Rigonat, Centrali za humor u režiji Olje Đorđević, Majstor i Margarita u režiji Andraša Urbana i u operi Deca u režiji Irene Popović.
U operi i teatru Madlenianum igra u komediji Feliks i Doris rediteljke Olje Đorđević, komediji Godišnjica u režiji Petra Jovanovića, u Ofenbahovoj opereti Pariski život u režiji Roberta Boškovića, Sondhajmovom mjuziklu Company u režiji Nebojše Bradića, u Zolinoj Nani i drami Frida Kalo, koja obeležava 20 godina igranja, u režiji Ivane Vujić.
U koprodukciji Gradskog pozorišta Čačak i produkcijske kuće Fame Solutions igra svoju monodramu o Nadeždi Petrović u režiji Nataše Radulović.
Publika je pamti iz televizijskih serija Vratiće se rode, Mamini sinovi, Moj rođak sa sela, Nepobedivo srce, Vreme smrti, Pasjača, a ovog leta je očekuje snimanje tri televizijska projekta o kojima će tek govoriti.
Poslednja premijera koja je pobudila veliko interesovanje publike je predstava Centrala za humor na sceni Raša Plaović, u kojoj igrate Žanku Stokić. Šta vam je bila prva misao kada ste dobili da igrate jednu od najvećih i najtragičnijih srpskih glumica?
Postoji jedno bazično osećanje u mom glumačkom biću kad dobijem ponudu za posao, a to je zahvalnost. Zahvalna sam jer je teško doći do posla, sve ga je manje, puno je darovitih ljudi, još je više nedarovitih ljudi koji se bave politikom u kulturi, sve je manje uloga za glumicu mojih godina. Dobiti Žanku kao scenski zadatak je ujedno poverenje i zahvalnost, strah i poštovanje, jedan spektar emocija koje se prelivaju jedna u drugu i čine ovaj posao lepim i zastrašujućim.
Budući da tekst drame obiluje dokumentarnim materijalom, kako ste danas u 2025. razumeli da je posleratna vlast streljala dvojicu glumaca, a Žanku lišila svih građanskih prava?
Za vreme Drugog svetskog rata i okupacije, Narodno i druga pozorišta nisu prekidala igranje predstava – kao što uglavnom nisu prekidana ni sportska takmičenja – i to im nije zamereno, dok je formiranoj pozorišnoj grupi to bio neoprostiv greh. Ta večna dilema gde je mesto glumca za vreme okupacije, ostala je do danas. Da li je streljanje ili zabrana bavljenja svojim pozivom selektivna i nepravedna ili zaslužena, odnosno, neophodna mera nove ideologije? Gde je granica između banalnosti zla Hane Arent („radio sam samo svoj posao“, što je fantastično obrađeno u predstavi Naš razred) i pokušaja da se zadrži ostrvo slobode zvano pozorište? Streljanje umetnika, počev od velikih slikara Save Šumanovića i Danice Jovanović, kao i glumaca posle rata, nasilno prevaspitavanje Vlaste Velisavljevića na Golom otoku, na koji ga je poslao kolega – imalo je simboliku pokazne vežbe. U periodu rada na Centrali za humor živeli smo intenzivan period dilema i pitanja koja pokreće i otvara ovaj tekst Đorđa Kosića. Da li treba da štrajkujemo, da li treba da igramo predstave, pod kojim uslovima, da li treba pristati na poniženje, da li ćutati ili glasno govoriti i tako unedogled.
Svedoci ste toga koliko su glumci u ovom trenutku ujedinjeni, solidarni, razumni i hrabri. Naša podrška studentima sa scene je kontinuirana i nesalomiva. U tim okolnostima shvatila sam da vreme, ali i totalitarizam, ide ukrug, da mi u svakom vremenu vodimo istu borbu sa vlašću, da svako vreme ima istu temu – slobodu, a različit žanr. Žankino vreme je bilo surovije od ovog danas, možda grešim, ali meni tako deluje. Smatram da ne sme da postoji razlog da streljate umetnika, da streljate bilo koga zbog njegovog angažovanja i stavova, mada kad malo bolje razmislim, današnje vreme je takvo da imam utisak da će svakog trenutka pištolj da opali u mete koje su nam iscrtane na čelu.
Dodaću i to da u Centrali za humor postoji i lična osveta, postoji i odnos darovitog i manje darovitog, odnos superiornog i inferiornog, postoji lični pečat glumca Nikole Popovića koji nije mogao da nađe svoje mesto u tadašnjem pozorišnom svetu, koji svojim darom, duhom i stavom nije mogao da parira svojim partnerima, koji je došavši iz rata kao partizanski komesar odlučio da novim zakonima presudi bivšim kolegama. Zanimljivo je i to da nakon presude Žanki Stokić da nikad više ne stane na scenu, što je po meni isto što i smrt, i smrti Tanića i Cvetkovića, Nikola Popović postaje upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu i za sebe uzima repertoar i uloge koje su njegove ubijene muške kolege do tada igrale. Mislim da tu trunke ljudskosti nema.
Narod voli glumce, oni su pristupačni i bliski, imaju moć i tu apsolutnu slobodu na sceni umemo da živimo. Imamo jasan stav i glasni smo, ujedinjeni predstavljamo ozbiljnu pretnju bilo kom političaru čije stavove ne podržavamo
Kako prihvatate Žankino opravdanje da je bila prinuđena da igra, jer je tako zarađivala novac za insulin, bez kojeg kao dijabetičar ne bi preživela ratne godine?
Da se razumemo, mi glumci smo ovisnici o sceni. Scena nas leči. Mi ne postojimo kad ne igramo. Ja kad izađem na scenu, ne postoji bol, ne postoji problem, ne postoji spoljni svet. U kojem god stanju da dođem u pozorište, čak i u danima kad teško ustajem iz kreveta, kad stanem na scenu ja sam zdrava. S te strane mogu da razumem da glumac bez scene ne može. To se u Centrali eksplicitno i kaže. Druga okolnost je da je to naš posao, mi od toga živimo, od toga hranimo decu, za taj posao smo završili školu. Dakle, Žanka Stokić je, osim što je bila veličanstvena glumica tog vremena, bila i dijabetičar i svojim radom je zarađivala novac za injekcije insulina, koje u tom vremenu nije bilo jednostavno nabaviti. Insulin je postojao samo na crnom tržištu. Poenta moje priče je da se ja ne bavim osudom, jer ko sam ja da bilo kome na svetu sudim za bilo šta, ne bavim se pravdanjem bilo koga, samo se trudim da razumem sebe i ljude oko sebe. To smatram elementarnom zrelošću.
Kako vi lično branite Žanku?
Na samom početku rada sam odlučila da neću imati stav, neću joj ni suditi, niti je braniti. To je prvi put za ovih skoro 30 godina bavljenja ovim poslom da sam donela takvu odluku. Razumem je i volim je, dišem je, živim je, smejem se sa njom, patim sa njom, imam je u sebi. Oživela sam je i srećna sam zbog mogućnosti koja mi je data. Posebnu vrstu odgovornosti imam kada igram žene koje su postojale, poput Fride Kalo, Nadežde Petrović, Žanke… Bude mi lakši osećaj da mi glumci nismo samo tragični efemeristi.
Nakon svih podataka koji su vam kao ekipi glumaca iz predstave bili dostupni, kako doživljavate kaznu streljanja vaših kolega Cvetkovića i Tanića?
Smatram da niko nema pravo da bilo kome iz bilo kog razloga oduzme život. Elementarno ljudsko pravo čoveka je pravo na život. Nažalost, moj idealizam ne podržava veći deo čovečanstva. Živimo četvrti svetski rat, genocide, progone, ubistva, glad… Ubiti umetnika je posebna vrsta smrti. Danas se umetnik ubija oduzimanjem posla, otkazom, pretnjama, ucenama, nezapošljavanjem, targetiranjem, prozivanjem, neki se ubijaju ulaskom u stranku, to su streljanja današnjeg vremena. Streljati ljude i baciti ih u masovnu grobnicu zbog igranja predstava i slobode mišljenja nije postupak koji sme proći nekažnjeno. A prošao je nekažnjeno.
Zbog čega svaka vlast oličena u apsolutistima ima problem sa glumcima? Možda zato što im oni najveći i najpopularniji „kradu šou“, ili je o nečem važnijem reč?
„Svaka vlast predstavlja nasilje nad ljudima“, kako piše Bulgakov. Slažem se. Mislim da mi nikada nismo živeli apsolutnu slobodu, već samo privid slobode. Mir nikada nije mir, sloboda mišljenja nikada nije slobodna. Imam utisak da smo mi Evropljani, u nekom toru ograđeni bodljikavom žicom, okruženi nečim većim što nas kontroliše. A kontrolisana sloboda je nesloboda.
Glumci su voljeni od strane naroda, glumci su pristupačni i bliski, glumci imaju moć, ekstrovertni smo i tu apsolutnu slobodu na sceni umemo da živimo. Imamo jasan stav i glasni smo, ujedinjeni predstavljamo ozbiljnu pretnju bilo kom političaru čije stavove ne podržavamo.
Vlast rado upreže umetnike da bi svoju opsenu učinili jačom i neki rado na to pristaju, kao što ima velikana koji bez straha prozivaju svoje predsednike zbog njihovih zlodela. Kako doživljavate jedne i druge na domaćoj političkoj sceni danas?
Zavisi kakva je vlast. Ako podržavate demokratsko društvo, solidarnost, ljubav, čovečnost, ako cenite kvalitet rada, ako se zalažete za humanu vlast, nekoruptivnu, ako se vlast zalaže za poštovanje Ustava, ako se ulaže u zdravstvo, obrazovanje, kulturu, ako se ne ubijamo po školama i ulici, ako su kriminalci u zatvoru, a čestiti i stručni ljudi na funkcijama, takva vlast zaslužuje podršku svih građana.
Domaća vlast je sve suprotno. Glumci koji podržavaju tu vlast za mene nisu umetnici, a ni čestiti ljudi. Jer, veliki glumac je ujedno i veliki čovek. Čestiti ljudi su na pravoj strani, a prava strana su ova briljantna deca koja više od pola godine glasno govore o nepravdi.
Ubiti umetnika je posebna vrsta smrti. Danas se umetnik ubija oduzimanjem posla, otkazom, pretnjama, ucenama, nezapošljavanjem, targetiranjem, prozivanjem, neki se ubijaju ulaskom u stranku. To su streljanja današnjeg vremena
Vlast danas kažnjava glumce zbog neigranja, zbog igranja sa navijanjem na sceni u znak podrške studentima. Vidite li to kao svemoć ili početak nemoći ove vlasti?
Ova vlast je svemoćna samo u lošem. Nažalost. Ona je ogrezla u osveti, patologiji, korupciji, neznanju, nestručnosti. Ona je dijagram dijagnoze jednog usamljenog deteta koje nam se svima sveti jer ga nismo zavoleli. Mi smo taoci bolesti obespravljenosti. Sredstva ove vlasti su mržnja, sukob, rat, bahatost, elementarno nevaspitanje, autfit ove vlasti su kapuljače i lisice u džepovima, scenografija šatori ispred zgrade Predsedništva, smeće u kojem se davimo i bukvalno i metaforički.
Narodno pozorište je upravo dobilo novi Upravni odbor. Dosadašnjem predsedniku Filipu Bojiću mandat je isticao tek u oktobru, ali čini se da je nova trojka, sa Dragoslavom Bokanom na čelu, upravo smišljena kazna za umetnike ove kuće koji se nisu ponašali onako kako je vlast to očekivala od onih koje kompletno finansira.
Živimo u vremenu novog desničarskog populizma i koncentrisane privatne moći, zatvorenih medija i nametnutog koncepta hegemonije (Gramši). Strategija je srozati i poniziti kulturu, ukinuti obrazovan svet, uništiti intelektualce, profesore koji nisu uz vlast, tako da su sve ovo potezi iz tog foldera. Nikada nijedna politika nije bila zasnovana na šatorima u kojima borave kriminalci i polusvet, koji štite predsednika jedne države od studenata i obrazovanih ljudi.
Šta je za vas najveći doprinos rada upravo smenjenog UO i upravnika Narodnog pozorišta Svetislava Buleta Goncića u poslednje tri godine?
Ogledalo svake uprave je repertoar pozorišta. Ogradiću se od analize operskog i baletskog repertoara, jer nisam duboko u toj oblasti. Ono što je Drama Narodnog pozorišta uradila za ove tri godine su ozbiljne, nagrađivane predstave za koje se traži karta mesecima unapred. Bule Goncić je uglavnom poštedeo Narodno pozorište političkog uticaja na izbor repertoara i dao rediteljima punu kreativnu slobodu. Tako smo dobili Uspavanku za Aleksiju Rajčić, Decu, Očeve i oce, Naš razred…
Koliko ovu vlast stvarno zanima kultura, a koliko samo puka želja da gospodari u kulturi i kažnjava nepodobne. Recimo, predloženi glumac u novom UO Narodnog pozorišta ove godine je dobio nacionalno priznanje, odnosno nacionalnu penziju, a njegova je karijera gotovo bez ijedne relevantne nagrade, kakve ima glumica Gorica Popović, a ona nije prošla kriterije SNS komisije?
Ne zanima kultura ovu vlast. O tome jasno govori činjenica da je pokrajinska vlada dala nula dinara za Sterijino pozorje, a aludira se na to da ni festivala Bucini dani neće biti sledeće godine, budžet za kulturu je nula za sledeću godinu. Izbor ljudi na čelnim pozicijama pozorišta je pokazatelj toga da je njihov cilj suprotan svemu što je kulturna etika. A kad pomenuste Goricu, veća je Gorica od nacionalne penzije. Nacionalna penzija je trenutno u fucnutom statusu, kao i novopečeni deo Aleje zaslužnih građana, pa mnogi od nas odbijamo da umremo.
Vaš status u Narodnom pozorištu, posle dvadeset godina stalnog igranja je u najmanju ruku neobičan. Igrate u desetak predstava, a niste stalni član Drame, već ste na paušalu. Koliko je tom vašem (ne)statusu doprineo vaš suprug, advokat Božo Prelević, svojim neprekinutim opozicionim delovanjem tokom poslednjih dvadeset godina?
Zahvaljujući rediteljima koji me vide u svojim vizijama, rediteljima koji prepoznaju moj kvalitet i umeće, održavam kontinuitet igranja i veliki broj repertoarskih naslova u Narodnom pozorištu. Uvek se na mom putu, kao neki teški astrološki aspekt, nađe neki Nikola Popović, koji u uniformi komesara isleđuje i donosi presude na osnovu lične frustracije koja nikakve veze nema sa mnom. Tako sam i sada u poziciji da današnji Nikola Popović, koji ima dosta visoku funkciju u direkciji Drame, vrši isleđivanje mog rada i angažovanja. Čekamo presudu. Biće, nadam se, u narednih dvadeset godina. Ne izlazimo iz žanra, u garantovanoj smo tragikomediji. Neki su tragični, a neki smo komičari. Nikad nije bilo da dobro na kraju nije pobedilo. Verujem da ta pobeda, posle dosta muka, ni sad neće izostati. Na kraju, ko danas zna ko je bio Nikola Popović. Niko se neće sećati današnjih komesara.
