„Nakon sinoćne pretpremijere, nisam u stanju da večeras ponovo gledam predstavu Ucveljeni, jer trebaće mi još mnogo vremena da mi se slegnu utisci o onome što sam video i doživeo“, neformalne su reči Predraga Radonjića, direktora Narodnog pozorišta Priština, sa sedištem u Gračanici. I, iako je na neki način delovao kao antireklama, taj navod vrlo je precizno (i afirmativno) najavio ono što nas je čekalo kao premijernu publiku tog komada u režiji Nenada Todorovića.
Naime, sve je u ovoj predstavi poput rolerkostera, i žanrovski i poetski: red smeha, pa red mučnog grčenja stomaka, sloj antičke drame, a zatim i mjuzikla i burleske, osnaženih plesnim elementima i songovima. Zatim i apsurd preuzet iz crtanih ili nemih filmova, skupa s mestimičnim „zamrznutim“ kadrovima, ali i onomatopejama plača u rasponu od kukanja i naricanja, do vibrata operskih arija (bukvalno).
Tragikomična priča smeštena u amalgam svih ovih odlika otvorila je 79. sezonu prištinskog pozorišta, koje je od 1999. u egzilu. A od kraja 2014. nastupa u Gračanici, u vrlo dostojanstvenim uslovima u odnosu na širu sliku kulture Srba na Kosovu.
Svi slojevi groteske
Priča s pozornice delimično nam je poznata kroz komad Ožalošćena porodica Branislava Nušića, govoreći o sledećoj situaciji: neposredno po smrti bogataša Mata Todorovića, oko njegovog odra okupila se brojna familija da bi ga navodno oplakivala, a zapravo se svađala oko njegovog imetka. Svako od njih očekivao je da sve njemu pripadne, na osnovu samo njemu znanih zasluga.
Šta im se tačno motalo po glavama, kakve bedne primisli o stepenu sopstvenog značaja i nepodobnosti ostalih, uključujući i pokojnog, dodao je reditelj, a ujedno i koautor dramskog teksta, koji je nazvao „crnotumornom“ komedijom. Jer, stvarnost koju je opisao zaista ima odlike neizlečivog kancera.
Sve dodate replike Todorović je stavio u monologe, kako bi dobio na tonusu, ne ostavljajući mesta sumnji u bestijalnost ispoljenih moralnih osobina.
I to mu nije bilo dosta, pa je inscenirao da se Mata (Čarni Đerić) iz smrti probudi pred kraj predstave, i sve rođake redom „postroji“ zbog bezočnosti. Da li je time jedna tvrdica, možda i zelenaš i pokvarenjak, postao pozitivan lik u odnosu na druge antiheroje, zavisi od tačke gledišta. Tek, glavni protagonista Agaton Arsić (Nebojša Đorđević) ga, vaskrslog, ipak ubija, što postaje još jedan sloj groteske.
Međutim, Agaton prethodno lišava života i Miću (Đorđe Velimirović), reagujući, kao, na to što je obeščastio Danicu (Snežana Đogović), ćerku pokojnika. I to vanbračnu, pa izloženu nepravdi i diskriminaciji (prinudnim životom u podrumu i služenjem ocu), kakvim je podacima Todorović dodatno začinio Nušićev original.
Umesto da oseti bar mrvicu griže savesti, Agaton se nakon svega makijavelistički opravdava višim ciljevima. Jer, ipak su se svi oni tu sabrali da bi Matu žalili, a on ih izdao dizanjem iz mrtvih uz salvu pridika, kao da je oličenje čestitosti. Mića je, opet, pokvario atmosferu tugovanja, pa je zaslužio da bude ubijen, kako je Agaton rezonovao.
Danica sama do pred kraj komada pravi izuzetak od opšteg licemerja i pomame, tiha i prisutna kao savest kad joj se niko ne nada. A onda i ona pukne od nagomilanih frustracija, i – obesi se, a da se prethodno preumila u razjarenu zver zbog svoje zlehude sudbine.
Pa, kako onda da imaš stomak da svemu pobrojanom ponovo posvedočiš, pre no što si svario kompletnu trulež društva?
Huligani i ostala bratija
Ali, ko su danas ti ucveljeni, i to ćete se zapitati. Ko su zapravo pomenuti Agaton i Mića, kao i Sarka (Aleksandra Cucić), Simka (Isidora Građanin), Proka Purić (Nikola Stanković), Tanasije Dimitrijević (Nikola Đorđević) i Vida (Nina Martinović)?
Sudeći po Mićinom huliganskom imidžu – kao da je netom skinuo kapuljaču posle kakvog uličnog obračuna, mogli bismo da ih povežemo sa aktuelnom situacijom.
Sam reditelj se s ovim ne bi složio, navodeći da je upravo želeo da izbegne ovakvo pojednostavljeno tumačenje imajući na umu širu mentalitetsku sliku zla i pokvarenosti.i, koja se obično obrađuje u umetnosti. Shodno tome, svi smo mi predlošci uloga, nabijeni potisnutim strastima, što se teško i samom sebi priznaje.
Ili su sve te moralne nakaze pripadnici oligarhije kao takve, bez vremenske odrednice, sledeće je što bi moglo da vam padne na pamet. Moglo bi da bude, ako verujete da želja za novcem (a time i moći) kvari ljude, a još više posedovanje istog.
Glavni (anti)junak Nebojša Đorđević, dati problem sagledava sasvim konkretno, videći u protagonistima „određenu grupu ljudi koja uživa u zlu što ga je sama stvorila“. Pa se sad „prepušta lagodnostima, bez svesti da srlja u nepovratnu propast“, dodaje ipak zagonetno.
Bilo da se u komadu radi o ontološkom zlu, eminentnom svima, ili onom rezervisanom za „grupu ljudi koja je to zlo i kreirala“, tek, njemu je teško aplaudirati na kraju predstave
Međutim, da se radi o nekakvoj smeni sistema vrednosti, upućuje dupla scenografij, prva, u kojoj se odvija radnja do početka čerupanja Matine zaostavšine, dok se kavga još zahuktava. Tu je svaki detalj preteran, od ogromnog kreveta s predimenzioniranim krilima i krunom u centru, kao asocijacijom na grbove monarhija (u šta može da se pretvori i demokratija).
Krila imaju i fotelje, ako na njima nisu glave prepariranih egzotičnih životinja (kao svedočanstva uspeha diplomatije). Sve se tada zlati po zamisli scenografkinje Bisenije Teraščenko.
A kad krv udari u glavu Matinoj (pravoj ili lažnoj) familiji, pa krene da se otima oko nameštaja, cepajući i tapete sa zidova, pomalja se „distopijska senka malograđanskog raja“, kako je svoje delo nazvao koscenograf Samuel Mgolombane.
Ta senka je metalna rešetka, ili pre kavez s pravougaonim procepima, kroz koje je isprepletana građevinska traka,
što opet nudi mogućnosti metafora i različitog tumačenja, vezanih za našu sadašnjost i društvo u (raz)gradnji.
Matin testament, u Nušićevu verziju, možemo staviti u politički diskurs, kao sliku borbe za privilegije bez kojih ostaju svi osim Danice, naslednice skoro celog očevog bogatstva. Testament otvara i pitanje legitimiteta, kao pozivanja na pravo svih pretendenata na nasledstvo pokojnika, osujećenih po njegovoj poslednjoj volji.
Crnilo sadašnjice
Ima dosta asocijativnog i u Matinom oproštajnom pismu, po Todorovićevoj interpretaciji, koje upućuje na orvelovsku koruptivnost jezika, te relativizaciju određenih pojmova. Pa Mata kaže: „Umro sam. Dešava se. Nije to baš najgore. Gore je ostaviti nešto iza sebe, kuću, recimo. Ili zemlju. Ili, ne daj Bože, pare. Tu počinju nevolje. Kad sam uzimao ja, to je bila krađa. Kad uzimaju oni, to je sistem. A sistem ne krade. Sistem upravlja. Sistem izražava zabrinutost. Sistem formira komisiju. Sistem će ispitati sve okolnosti. Sistem će naročito ispitati samog sebe. Temeljno. Dok ne ostane ništa da se ispita.“
Bilo da se u komadu radi o ontološkom zlu, eminentnom svima, ili onom rezervisanom za „grupu ljudi koja je to zlo i kreirala“, tek, njemu je teško aplaudirati na kraju predstave. Gledalac bi pre da se povuče u svoju nutrinu, i sabere se. Ali, premijera je premijera, a ne trenutak za prepuštanje samoevaluaciji ili proceni prirode društvenih zbivanja, i treba nagraditi ansambl za to što je tako verno i bespoštedno preneo crnilo naše sadašnjice.
Pa se tapše i iznosi cveće glumačkoj ekipi, na taj svečani Dan pozorišta.
I taj teatar pruža povode za „crnotumorne“ opservacije. Kao ansambl Srpske drame NPP-a, napustilo je svoju matičnu scenu 1999, da bi nadalje lutao srpskim sredinama i konačno se skrasio u Domu kulture Gračanica.
Sada ga sa kulturne misije može skrajnuti tekući (gotovo završen) prenos nadležnosti na institucije Kosova i ukidanje ili potiskivanje srpskih ustanova bez odgovarajuće zaštite prava Srba.
Ali, kao da ovo nije u toku, to pozorište redovno dodeljuje nagradu za najvernije gledaoce, u spomen najodanijoj svih vremena, Smilji Bajčetić, jedinoj preostaloj srpskoj starici u Uroševcu za koju je ceo ansambl igrao predstavu u dvorištu njene kuće.. Početkom nove sezone, koji se takođe može smatrati podvigom, to priznanje pripalo je Mariji Karadžić, profesorki Građevinsko-saobraćajne škole u Gračanici. Njene su reči objasnile suštinu onog što ovaj teatar radi, „prenoseći na scenu golu istinu o nama samima“.
