U prvoj epizodi serije Studio (The Studio, Epl TV+), nagrađene Emijima, Zlatnim globusima i ostalim priznanjima, izvršni direktor velike holivudske filmske kompanije (Brajan Krenston) vrši iznenadnu posetu rovovskoj vojsci kako bi izabrao novog kreativnog direktora. Krenstonov dekadentni i nedodirljivi moćnik se zove Grifin Mil, što nije više od zabavne asocijacije koja svakog stotog gledaoca usmerava ka kratkotrajnom razmišljanju o tematski srodnom ali žanrovski i stilski apartnom Altmanovom filmu Igrač (The Player). No, kakav je i šta radi taj Grifin Mil iz 1992. godine, jedva sredovečan tip na istom tom radnom mestu koje njegov imenjak mnogo decenija kasnije dolazi da popuni novim… igračem? On nema ideale, snove i ostale utopije, na pitanje igra li tenis odgovara da za tako nešto nema vremena, jer mora da sluša na hiljade sinteziranih filmskih sinopsisa („u dvadeset reči ili manje“) da bi tokom jedne produkcijske godine prihvatio dvanaest. Od finansijskog uspeha odobrenih filmova zavise njegov posao i društveni status. Nema prijatelje i svakodnevno stvara situacije za rađanje novih neprijatelja. Jedan od nezadovoljnih scenarista mu mesecima šalje pretnje ubistvom, a od frustriranih, samodestruktivnih kucača po pisaćim mašinama sluša stvari poput: „Letećeš iz kancelarije i šta ćeš onda? Ja znam da pišem, a šta ti znaš da radiš?“
U pravcu pomenutog letenja, bord akcionara mu bez konkretnog povoda priprema zamenu, što ga samo podseća koliko je njegovo postojanje nestabilno, a autoritativna fasada varljiva. A onda i izvrši afektivno ubistvo, što ga ne usmerava ka istraživanju dubina svoje duše, jer je odavno nema. Ipak, tragičnost sveta filma Igrač nalazi se u tome što je naseljen umetnicima i modernim verzijama „mecena“, i svakog dana njihovih života će se pronaći jedan minut koji nije opoganjen materijalnim motivom, u svakom razgovoru će se pojaviti nedovršena ili započeta pa napuštena rečenica, čiji je cilj stvaranje nečeg malog i iskrenog. Umesto toga, biće stvoreno đubre koje će preživeti test projekciju u provincijskom kalifornijskom gradiću.
Forma je organski promišljena, s gradacijom napete frustracije koja se postiže sve nervoznijim pokretima kamere u rezom neprekinutim scenama
Jedan od tvoraca serije Studio jeste izvesni Piter Hajk čiji je stric Vilard Hajk sa suprugom Glorijom Kac napisao scenarije za filmove Američki grafiti i Indijana Džons i ukleti hram. Kao autonomni producentsko-scenaristički dvojac, pak, u Hajkovoj režiji, tokom osamdesetih su proizveli filmove Najbolja odbrana i Patak Hauard koji spadaju među najveće finansijsko-kritičarske katastrofe u istoriji Holivuda. U slučaju Patka Hauarda, animirani film je postao igrani da bi se dobilo na vremenu, čime se izgubio bilo kakav smisleni koncept. Što se tiče Najbolje odbrane, stvarni pandani Grifina Mila zaključili su da dramska radnja s Dadlijem Murom nije dovoljna da bi uloženi novac bio uvećan ili bar vraćen, pa je angažovan Edi Marfi i dosnimljen paralelno montirani segment u kojem pratimo buduće posledice događaja. Rezultat je, zapravo, iz očaja iznenađujuće inovativan, što nije sprečilo kotrljanje smaknutih glava ljudi koji su rekli „da“ kada je iz opreza trebalo reći „ne“, pa onda panično trčali po holivudskim hodnicima i primoravali autore da koriguju svoju viziju, ako su je ikada i imali.
Dakle, svet je to nemira i pritiska, a novo doba samo dodaje nove. Mič Remik (Set Rogen, koji je i među autorima serije), novi kreativni direktor fiktivne filmske kuće Continental Studios, mora da se nosi s rasno, rodno i seksualno „voukovanim“ odabirom glumaca, ili da putem proizvodnje sve stupidnijih pa time i isplativijih superherojskih serijala ubedi akcionare studija da svoje vlasništvo ne prodaju Amazonu. Humor, a Studio jeste jedna od najduhovitjih serija tekuće decenije, nalazi sew u Mičovoj tragičnoj falinki koja vodi u propast – želji da bude istovremeno relevantan i voljen, što su upravo težnje od kojih bi neko na njegovoj poziciji trebalo da bude „pelcovan“ ukoliko nije rad da izgubi dragi razum.
Forma serije je organski promišljena, sa gradacijom napete frustracije koja se postiže sve nervoznijim pokretima kamere u rezom neprekinutim scenama, da bi postmodernizam – ili „meta“, kako je sada moderno reći – uzeo maha u verovatno najboljoj, kompletno jednokadarnoj epizodi čija se fabula, naravno, odvija tokom traumatičnog snimanja završne filmske sekvence iz jednog kadra.
Studio je komički prenaglašena slika industrije čiji uposlenici teže za posebnošću, a bivaju nagrađeni za banalnost. I u kojoj i dalje može da postoji i bude nagrađeno nešto poput Studija.
