Mark El Smit je pre deset godina, napisavši scenario za film Povratnik, dao Alehandru Injarituu dobar okvir za sledeće rediteljsko „šibicarenje“, te Leonardu Dikapriju prikladan materijal da konačno prisvoji toliko željenog Oskara (više ga je zaslužio za Skorsezeovo Zatvoreno ostrvo iz 2010. godine ili za takođe Skorsezeova Ubistva pod cvetnim mesecom; u oba slučaja nije bio ni nominovan, a Zatvoreno ostrvo, u neobjašnjivom razvoju događaja, nije nominovano ni za šta). Prekriven dominantnim ličnostima reditelja i glumca, solidni scenario Povratnika – možda najstabilniji deo finalnog proizvoda – ostao je relativno neprimećen, što je Smitu, istinski zainteresovanom za srž priče, dalo i etičku i praktičnu dozvolu da u tišini nastavi s istraživanjem istorijske građe.
Mračni, takoreći „srednjovekovni“ period istorije SAD, nakon rata s Velikom Britanijom iz 1812. godine koji je definitivno zatvorio temu nezavisnosti i Američkog građanskog rata 1861. godine, jeste na filmu (i televiziji) nedovoljno istraženi izvor slojevitih fabula. Smit je pronašao saveznika u reditelju Piteru Bergu, zanatliji koji više od četvrt veka uglavnom uspešno pokušava da drži kvalitativni nivo svojih zaboravljivih proizvoda i vratio se, za početak, istorijskoj ličnosti Džima Bridžera, epizodno upotrebljenoj u Povratniku. U seriji Iskonska Amerika (American Primeval; Netfliks) on je tridesetak godina stariji (godina je 1857) i poseduje trgovinsko-uslužnu „tvrđavu“ u Vajomingu, poslednju tačku na kojoj se možete opraviti, opremiti i iz zabave a ne potrebe za grejanjem kostiju ponapijati, pre nego što nastavite da prisvajate Divlji zapad. Bridžer (Šej Vigam) je ponovo, kao u Povratniku, ispomoć glavnim junacima, s tim što ovaj put – za šta je u dobroj meri zaslužan Vigam, žanrovsko-realistični glumac od sorte koja se danas može izbrojati na prste ruke neopreznog mesara – njegov lik služi kao lajtmotiv i izvor završne poente.
Odabir Mormona za negativce može se tumačiti kao pogled u budućnost, ka nedavnom periodu u kojem je američka federacija pokazala nemoć u kontrolisanju skandaloznih događaja
Beti Gilpin (odlična u Lovu i mnogo toga još, uz to fizički savršena za stvaranje vestern iluzije) tumači ženu koja se zaputila ka gradu koji se nalazi s druge strane neistražene divljine, u pravcu misteriozne i obećavajuće Kalifornije. Motiv ove naoko dramaturški zastarele „dame u nevolji“ (ispostaviće se da je nevolju, mada opravdano, sama stvorila) jeste isporučivanje maloletnog sina njegovom biološkom ocu, da bi ona zatim videla kuda će dalje. Momak, odrastao u gradu na istočnoj obali, biva fasciniran „tvrđavom“, upitavši njenog vlasnika: „Kako se dođe do nečeg ovakvog?“. „Izgradiš ga“, lakonski odgovara Bridžer, donoseći pomenuti lajtmotiv. Nalazimo se u društvu u kojem je pojedinac apsolutno odgovoran za sve što ima ili nema, i ne može očekivati ničiju pomoć. Možda, ipak, od državnih organa? U blizini locirana vojna jedinica, vođena od strane oficira na romantičarskom tragu Džona Danbara iz Plesa sa vukovima, vodi uzaludne bitke pokušavajući da ugasi sukobe između Mormona, Šošona i od Mormona manje agresivnih regularnih naseljenika u potrazi za parčetom zemlje koje, neopravdano, žele nazvati svojom.
Odabir Mormona za negativce može se tumačiti kao pogled u daleku budućnost, ka nedavnom periodu u kojem je američka federacija pokazala nemoć u kontrolisanju skandaloznih događaja u pojedinim državama (što je, naravno, i podtekstualni razlog postojanja Ubistava pod cvetnim mesecom). Ali, šta ćemo sada, kada je sa novim mandatom Trampove administracije cela federacija zauzela poziciju moći, a ne sistema, koja diktira pravo? Ili je možda uvek i svuda bilo tako, a pogotovo u Americi? Možda je sistem baziran na sili inherentan datom društvu, sa Vajomingom 1857. godine i Vašingtonom 2025. u kojima barem nema licemerja u pogledu stvarnosti?
Otišli smo predaleko, pa bi trebalo podvući da je Iskonska Amerika valjana celina opterećena neinventivnim glavnim junakom (Bergov omiljeni glumac Tejlor Kič), traperom u oprobanoj potrazi za iskupljenjem. Uz to, tu je i uvek ista duhovna privlačnost urođenika, kao i religijska zatucanost belih došljaka (kod Mormoma, pak, i ne manje očekivano, svrha idejnog besmisla je prigrabljivanje novca i moći). Kako god, umešna upotreba vremena i mesta prilaže više nego dovoljno polemičkih tema.
