Prošlo je pola veka, ili dve trećine ovdašnjeg prosečnog života, od emitovanja televizijske serije Grlom u jagode reditelja Srđana Karanovića. Za tih pedeset godina, istorija se našem podneblju odvijala u više velikih, traumatičnih epizoda (smrt imperatora, raspad zemlje, inflacija, sumrak ideologije, rat, bombardovanje, ubistvo premijera, beskonačna tranzicija, hronična kriza, stalni društveni nemiri…) tako da se danas Karanovićevo remek-delo, uza sve moguće interpretacije i perspektive tumačenja, između ostalog čita, odnosno gleda, i kao dokument, kao nepretenciozno i utoliko uspelije svedočanstvo života u jednom drukčijem dobu, svakako mirnijem i sporijem od ovoga kojem smo (nevoljni) svedoci.
Ta razlika između „nekad i sad” postaje još očiglednija činjenicom da je serija Grlom u jagode snimljena i emitovana u vreme u kojem je uticaj televizije, kao tada još relativno novog medija, bio drukčiji ako ne i veći nego danas, kada ona postaje ili ideologizovan, spor ili površan, skarabudžen medij. Medij spektakla ili pak, sa druge strane, uslikani radio – u studiju sede voditelj/ka i jedan, dva, tri, četiri sagovornika… i raspravljaju u beskraj o svemu i svačemu, zapravo o malo čemu, a milionski auditorijum šara po kanalima tražeći nešto gledljivo ili „za sebe”. I u tome, naravno, mahom ne uspeva: teče epoha posuvraćenog, raspolućenog vremena. S jedne strane pažnja gledaoca ili slušaoca traje taman koliko i uobičajena reklama, desetak-petnaest sekundi, a s druge umesto sedativa sledi dobrovoljno, dugotrajno ispiranje mozga u gledanju nastavaka beskonačnih storija u kojima se radnja pomera (ako se uopšte pomera) za dva milimetra po epizodi.
Serija Grlom u jagode – zapravo film podeljen u deset jednočasovnih poglavlja – prati sudbinu (ako to nije odveć teška reč) jednog ovdašnjeg tipičnog predstavnika generacije rođene neposredno posle Drugog svetskog rata i njegovih beogradskih drugara osmotrenih u užem porodičnom i širem društvenom kontekstu. Glavni lik je Bane Bumbar, nezaboravno ga je igrao Branko Cvejić, a njegovi drugari su Uške (Aleksandar Berček), Miki Rubiroza (Predrag Manojlović) i Čombe (Bogdan Diklić), u narednim dekadama odreda velika imena jugoslovenske i srpske kinematografije. Tu su i Bumbareva majka (Olivera Marković), otac (Danilo Bata Stojković), sestra (Đurđija Cvetić), baba (Rahela Ferari) i njegova devojka, a potom Ušketova žena (nedavno preminula Gordana Marić). Sve glumački doajeni, čista klasika. Bumbarev život i priključenija (pred)određeni su malim ljudskim „radostima i poteškoćama”, ali i neuspehom borbe s vremenskom stihijom, svakojakim iskušenjima i konačnim prihvatanjem konformizma. Serija se, otuda, može čitati i kao jedan melanholično osenčeni, ekranizovani bildungs-roman sa hronotopom/vremeprostranstvom nekadašnje Jugoslavije, sa naglaskom na doba od „junakovih” pelena do završetka visokog obrazovanja.
Melanholiju serije Grlom u jagode i slično obojeno sećanje na nju, i dalje umetnički živu i na drugi, anagogijski način i dalje aktuelnu, ne treba, međutim, shvatiti kao rezignaciju, kao konačno priznavanje poraza
O tome u knjizi razgovora Malo iznad tla (2022; pitao i priredio Stefan Arsenijević) Karanović između ostalog kaže: „Period sazrevanja uopšte je najzanimljiviji period u ljudskom životu i mislim da je prepun neispričanih priča. Svašta tu može da se desi kad od deteta postaješ čovek, šta tu sve petljaš, šta probaš i gde udaraš glavom o zid.”
Serije mog detinjstva i mladosti s naglašenim umetničkim pretenzijama kakve su, na primer, bile Kuda idu divlje svinje reditelja Ivana Hetriha ili Više od igre Zdravka Šotre, prikazivanjem svakidašnjeg života ratnog i predratnog vremena iskoračile su iz stereotipa slavne partizanske prošlosti. A Grlom u jagode suočile su tadašnje gledaoce sa sopstvenom slikom, s danima i godinama prosečne, sitnograđanske porodice u kojoj se odvija nekoliko paralelnih drama: drama uspostavljanja kakvog-takvog normalnog života (s tim da je „normalnost” takođe vrsta dijagnoze koju treba analizom ustanoviti), međugeneracijska drama, drama odrastanja, drama sporog (ne)usvajanja velikog sveta za kojim se, nedohvatnim, neprestano čezne, o kojem se sanja i koji se gotovo u svemu nekritički prihvata. Tome su delimično i benigno doprinosili i tadašnji prvi uvezeni sitkomi poput Bonance ili Dugog toplog leta s mitskim Benom Kvikom, u vreme čijeg emitovanja su večernje ulice ostajale puste. (Prilikom dolaska na beogradski aerodrom tom glumcu upriličen je svečani doček. Pitam se koga bismo danas tako dočekali?)
Premijerno prikazivanje Karanovićeve serije gledao sam kao brucoš. Dotakla me je svom snagom suočavanja sa sobom, trebalo je dobro promisliti da li zaista želim da budem ono na šta su me tadašnje studije upućivale. Pomogla mi je da shvatim ne samo da su zablude i greške i očekivane i dozvoljene, nego da se od njih, uglavnom, sastoji i sam ljudski život. Ne, nije tu bilo reči ni o kakvoj neposrednoj identifikaciji, kaskao sam za Bumbarovom generacijom punu deceniju, i mada su opšta mesta odrastanja bila u ponečemu slična (želja za bekstvom, zaljubljivanja i odljubljivanja, sport, averzija prema školi, nerazumevanje roditelja), a gotovo istovetna sa kulturnim referencama (nova muzika, moda, gradska mesta, lektira), u seriji Grlom u jagode video sam pre svega, u skladu sa sopstvenim sklonostima, studiju o ljudskoj prirodi, o tome šta i kako oblikuje čoveka, kako on ne može da se odupre onim rastkovskim „nemerljivim silama”. I kako će u jednom trenu, pre ili kasnije, naprosto biti primoran da im se prepusti, da pristane na kolotečinu, duboko izbrazdanu stopama prethodnika, bez obzira na volju i snagu vlastitog otpora. I u to sam u narednim, višestrukim gledanjima, u kojima je kolor filmske trake postajao sve bleđi i bleđi, bivao sve sigurniji.
Serija – zapravo film podeljen u deset jednočasovnih poglavlja – prati sudbinu jednog ovdašnjeg tipičnog predstavnika generacije rođene neposredno posle Drugog svetskog rata i njegovih beogradskih drugara osmotrenih u užem porodičnom i širem društvenom kontekstu
U međuvremenu, dugom pet decenija, to je, nažalost, dodatno potvrdila i pečatom overila („gde je pečat?”) ovdašnja zlehuda istorija, snažnija od bilo čijeg individualnog napora. Za kolektivni nisam ni pozvan ni nadležan, upravo čekam ishod jednog takvog.
Melanholiju serije Grlom u jagode i slično obojeno sećanje na nju, i dalje umetnički živu i na drugi, anagogijski način i dalje aktuelnu, ne treba, međutim, shvatiti kao rezignaciju, kao konačno priznavanje poraza. Krive Drine niko ne može ispraviti, ali nas to ne oslobađa odgovornosti da ih uporno ispravljamo (Ivo Andrić). I zato duboko nije u pravu Srđan Karanović kada u pomenutim ispovestima tvrdi: „Mislim da svaka generacija, kad podvuče crtu i popije dve čaše vina, može da zaključi da je proćerdala život i da nije uradila sve kako treba.”
Nema govora da je tako kada je reč o reditelju Karanoviću i njegovoj (glumačkoj) generaciji. Naprotiv, snimili su kulturni fakt prvog reda, seriju Grlom u jagode.
Malo li je?
