Za Radar iz San Franciska
Glumac, producent, režiser i pre svega humanista, borac za zaštitu čovekove sredine i osnivač Sandensa, najpoznatijeg filmskog festivala nezavisnog filma u SAD, Robert Redford, poslednji put je zaspao u kući koju je najviše voleo, u kojoj je osamdesetih osnovao festival u planinskom mestu u američkoj državi Juta.
Posle niza uspešnih uloga, producentskog i režijskog posla već od prvih godina karijere, Redford je uz pomoć nekolicine svojih kolega i filmskih kritičara pre više od 40 godina pokrenuo Sandens filmski institut na svom ranču (koji je proširivao sa svakim svojim novim finansijskim uspehom u Holivudu) u podnožju planine Vosač. Namera je bila da se pomogne mladim, nepoznatim američkim scenaristima i režiserima da analiziraju, kreiraju, montiraju i finansijski obezbede svoje buduće filmove. Započet kao Utah/US Film Festival 1984. godine, događaj je oslobodio bujicu kreativne energije, zahvaljujući kojoj je osnovan festival u malom rudarskom mestu Park Siti, nedaleko od Filmskog instituta. Tako je rođen zaštitni znak nezavisnog američkog filma, alternativa Holivudu i, gledano danas, jedno od najvažnijih zaveštanja Roberta Redforda američkoj i svetskoj kinematografiji.
Za poslednjih trideset godina praćenja i izveštavanja sa Sandens festivala, imala sam prilike da nekoliko puta razgovaram sa „Bobom“, kako su ga svi u Juti zvali. Kada bi ga pitali zašto se odlučio na ovako riskantan potez u momentu kada mu je karijera bila na vrhuncu, Redford bi odgovarao da je želeo da pokaže da postoji i humana strana filmskog stvaralaštva i da film nije samo proizvod koji treba što pre unovčiti i zaboraviti, već postoji i umetnička kreativnost koja oplemenjuje i trajno ostaje. „Iako smo postali jedan od najvećih filmskih festivala na svetu, naš cilj se nije promenio – dati šansu nezavisnim filmskim stvaraocima da pokažu svoju viziju i, ono što je najvažnije, omogućiti im da filmove distribuiraju.“
U pokušaju da razbije „celebrity“ kulturu, od početka je ustanovio tradiciju da sve goste festivala zove u Sandens institut na doručak. Iako je broj ljudi bio ogroman, prilazio bi svakom stolu i sa svakim bi razgovarao o njegovom filmu ili projektu. Uvek u džemperu, farmerkama i kaubojskim čizmama, Redford je bio pažljiv slušalac i širokogrud u savetima i nuđenim idejama. Često bi se pojavljivao nenajavljen na festivalskim žurkama, na kojima je bio pristupačan i ljubazan prema svima. Znao je da iznenadi tako što se sećao vašeg imena s nekog od prethodnih doručaka i detalja razgovora koji ste vodili.
Uvek u džemperu, farmerkama i kaubojskim čizmama, Redford je bio pažljiv slušalac i širokogrud u savetima i nuđenim idejama. Znao je da iznenadi tako što se sećao vašeg imena s nekog od prethodnih doručaka i detalja razgovora koji ste vodili
Pod pritiskom velikog broja prijavljenih filmova, već posle par godina otvorena je i dodatna kategorija Američki spektar, gde su uvrštena ostvarenja koja nisu u zvaničnoj konkurenciji, kao i kategorija za međunarodne dokumentarne filmove. Redfordu je bila posebno draga kategorija koja se bavila filmovima čiji su autori američki Indijanci, a snažno se zalagao i za projekat Nove granice (New Frontier), gde se prepliću performans art, tradicionalna umetnost, eksperimentalna slika, zvuk i digitalna tehnologija u filmu.
Sećamo se i podrške Roberta Redforda našoj konceptualnoj umetnici Marini Abramović. Godine 2012. veliko interesovanje izazvala je Sandensova svetska premijera dokumentarca Umetnica je prisutna, režisera Metjua Ejkersa, napravljenog tokom tromesečnog performans projekta u njujorškom Muzeju moderne umetnosti. Redford je takođe bio jedan od Marininih „učesnika“ i bio je oduševljen kada je čuo da je film prihvaćen za Sandens filmski festival, kao i to da će Marina doći.
Od osnivanja pa do danas, Sandens ima posebno mesto u kinematografiji jer daje glas nezavisnom filmu i stalno preispituje granice filmskog stvaralaštva, pogotovo u vreme kada socijalne mreže i novi mediji diktiraju trend brzog prihvatanja i reagovanja na promene u društvu i politici. Pored virtualne realnosti koja sve više intrigira, veliku pažnju dobila je novouvedena kategorija Nova klima (The New Climate). U momentu kada se u SAD sve više negiraju klimatske promene i kada Agenciji za zaštitu čovekove sredine preti ukidanje, filmovi koji se bave naukom i zaštitom čovekove sredine dobijaju vrlo značajno mesto na Sandensu.
„Mislim da pripovedanje kao delatnost pruža idealnu platformu za angažovanje publike oko tema do kojih im je posebno stalo, kao i podstrek na akciju za zaštitu zajedničkih dobara. Među njima je zaštita čovekove sredine i rastući strah da će priroda biti degradirana, pa je zato vrlo važno dati mesto nezavisnim glasovima koji nam pružaju priliku za nalaženje zajedničke osnove, s koje ćemo se boriti za prva rešenja“, govorio je Redford.
Redford je želeo da pokaže da postoji i humana strana filmskog stvaralaštva i da film nije samo proizvod koji treba što pre unovčiti i zaboraviti, već postoji i umetnička kreativnost koja oplemenjuje i trajno ostaje
Ovih dana su ispisani tomovi hvalospeva i sećanja na njegov život i rad, ali suština po kojoj bi Robert verovatno najviše voleo da nam ostane u sećanju jeste ta da on nije bio samo privlačan holivudski glumac, već da je svoj renome upotrebio kako je najbolje umeo, da nesebično dokaže da mu je stalo do drugih, do prilika za uspeh mlađih kolega, do kvaliteta filma i da svu svoju težinu stavi na stranu umetnosti u njenoj večitoj borbi s komercijalnim pritiscima.
Januara 2026. Sandens filmski festival biće poslednji put održan u Park Sitiju, u Redfordovoj Juti i njegov odlazak simbolično predstavlja zaključak jedne epohe tokom koje je njegovo ime bilo sinonim za podršku nezavisnom stvaralaštvu. Festival se seli u Bolder, u Kolorado, gde će biti otvoreno novo poglavlje u borbi za mesto nezavisnih filmova u galaksiji kinematografskih ostvarenja, ali sigurno ko god bude preuzeo palicu u tom poduhvatu, nosiće sa sobom vizije Roberta Redforda.
Svoj Oskar dobio je za režiju filma Obični ljudi 1981. Za najboljeg glumca bio je nominovan 1974. za ulogu u filmu Žaoka, a kasnije i za Kviz šou 1994. kao najbolji reditelj i producent. Dobio je i počasni Oskar za životno delo 2002. i predsedničku Medalju slobode 2016. koju mu je dodelio Barak Obama.
