Godine pandemije prošle su kao dan za koji neprestano misliš da je neki drugi. Da li je to jedini zaključak koji ću nastaviti da ponavljam poput papagaja, pokušavajući da razumem luiskerolovski procep u vremenu otvoren marta 2020?
Takođe, da sam izgubio školskog druga, da su gotovo iste nedelje umrli i njegov otac i njegova majka, posle čega dugo nisam napuštao dom. Fasade okolnih kuća počele su da liče na kulise – valjda su otuda na televiziji tada ponovo postali popularni kaubojci. Prostor se rastočio kao kada dugo ponavljate istu reč, pa na kraju uopšte niste sigurni šta ona znači.
Brent Stejpls opominje: „Zapamti ovo, dragi pišče. Priča je o tebi samo kad jeste!“, pa sam zato izbegao da sve ovo iznova ispripovedam Renati Salecl, autorki knjige Čovek je čoveku virus, objavljenoj u izdavačkoj kući Arhipelag, u prevodu Ane Ristović.
Depresija i anksioznost
Jesu li ljudi doista drugačiji nakon korone? Na ulici, čak na televiziji, često se čuje takav sud. U svom esejističkom delu skrenula je pažnju na problem teskobe, nadzora, slobode; opisala nove oblike nasilja povezane sa širenjem zaraze. Podsetila na slučaj iz tog marta 2020, sa železničke stanice Victoria Station. Mušterija je pljuvala na šalterske službenice i obe su obolele; u Kaliforniji je jedna od mušterija završila u zatvoru jer je lizala proizvode u prodavnici.
„Došlo je do nekakve promene“, kaže Renata Salecl u razgovoru za Radar, dodajući da čitamo o tome kako svugde sve više mladih strada od depresije i anksioznosti.
Jesu li ljudi doista drugačiji nakon korone? Na ulici, čak na televiziji, često se čuje takav sud. U svom esejističkom delu skrenula je pažnju na problem teskobe, nadzora, slobode; opisala nove oblike nasilja povezane sa širenjem zaraze
„Manje se fizički druže, stariji su isto izmenili određene socijalne navike. Na izvestan način, politički su pasivniji.“
Filozofkinja, sociološkinja i teoretičarka prava, istraživačica na Institutu za kriminologiju na Pravnom fakultetu u Ljubljani, profesorka na Birkbek koledžu u Londonu, gostujuća profesorka na Londonskoj školi ekonomije i političke teorije, te članica Slovenačke akademije nauka – bila je prošle godine u Južnoj Americi.
„Tamo nisu dobili vakcine od Zapada, Rusi i Kinezi su prvi prišli da im pomognu. To je uticalo na njihov odnos prema razvijenim državama Zapada.“ Zaključuje da će manjak solidarnosti imati uticaja. „Ako si u teškoj situaciji, ti zapamtiš ko ti je prvi pomogao. Nismo podelili vakcine, nismo omogućili njihovu jeftinu proizvodnju.“
Zapamtili smo rečenicu sa 25. stranice: „Kada se suočava sa epidemijama, društvo se iznova organizuje.“ Zdravstvena kriza ohrabrila je čoveka da se pobuni? Kratko i pronicljivo razmatra glasno otvorena pitanja nejednakosti vidljive tokom zaraze, komentarišući sa istom esejističkom snagom kako nedoumicu koliko je zdravlje stvar pojedinca a koliko države, tako i masovnu kupovinu toalet-papira.
Strast za neznanjem
Naučnica koja je osamdesetih bila aktivna u Ljubljanskoj školi psihoanalize – navode u biografiji – objašnjava da je frojdovski psihoanalitičar Andrea Grinmen odgonetala želju za gomilanjem pomenutih rolni i odgovor pronašla „u dečjem odnosu prema vlastitim izlučevinama“ i želji „da se kontroliše vlastito pražnjenje“: navodno smo zbog pandemije izgubili kontrolu; „došlo je do regresije na nekadašnje infantilno stanje…“
Naravno, stiže do veštačke inteligencije i robota!
Ispravlja nas: „Pojedinac je posle pandemije još pasivniji. Vidimo da u mnogim državama pokušavaju nešto da promene preko civilnog društva, ali čim se ništa ne izmeni, odmah dolaze pasivnost, apatija, gubljenje nade.“ Začuđena je otkud uopšte među građanima pojedinih zemalja pitanje – ima li uopšte smisla da se ide na izbore?!
Ne zaboravlja teorije zavere što su brzo počele da se šire zajedno sa koronom. „Problem je veći nego što mislimo, jer nismo ustanovili gde je izvor. Kina je napravila grešku, nije podelila informacije. Izašao je iz laboratorija? Danas znamo da ima puno sličnih laboratorija po svetu. Pitamo se da li postoje valjani protokoli obezbeđenja.“
Podvlači da više ne želimo da razgovaramo o ovoj temi i uopšte se ne pripremamo za nove nedaće. „Ignorišemo. Stravično!“ Nema velike rasprave ni na državnom nivou, ni na međunarodnom planu o borbi sa budućom pandemijom. „Svesni smo da će doći. Možda ne uskoro, ali za nekoliko godina, decenija. Čitam da se na severu topi permafrost i bude hiljadu godina stari virusi, zbog ekoloških problema i eksploatacije prirode.“
Stvoren je utisak da su se autokratski režimi bolje snašli.
Ne! Pominje Švedsku, švedski liberalniji pristup. „Reč je o demokratskoj državi. Jake demokratije mogu da se bolje suoče sa epidemijama, a autokratski režimi pokazuju drugo: ukoliko autokrat naumi da uradi nešto, dosta njih ga sledi, iako neretko u tom času uopšte ne zna o čemu se radi.“
U uvodu za najnovije izdanje svog dela Strast za neznanjem piše da je autokratskom vođi potrebno da ljudi ni u šta ne veruju.
Nova moda
„Teorije zavere su nam omogućile da svako veruje u nešto svoje. Svako se informiše preko parcijalnih talasa informacija. Ne slažemo se oko činjenica, istine.“
Naša sagovornica smatra da autokratama nije potrebna vera u ideologiju. „Njima je potrebno da u sve sumnjamo, pa menjaju stavove iz dana u dan. Pritom, tu je ideja da svi treba da dođemo do zaključka, da smo svi teoretičari. Rijaliti šou u produkciji vođe menja lice, imidž; stvara situaciju da ni oko čega ne uspevamo da se dogovorimo kao zajednica. Teorije zavere su reakcija na teskobe koje ljudi proživljavaju; daju ti ’odgovore’ na pitanja koja dugo nemaju jasno određen odgovor.“
Čitalac knjige Čovek je čoveku virus saznaće šta je nekroliberalizam po Akileu Membeu – „u samoj srži neoliberalizma je logika žrtvovanja“ – te zašto je Hju Hefner, pokojni vlasnik Plejboja, preteča nove subjektivnosti, po mišljenju španskog filozofa Pola B. Presijada.
Teorije zavere su nam omogućile da svako veruje u nešto svoje. Svako se informiše preko parcijalnih talasa informacija. Ne slažemo se oko činjenica, istine
Tumači zašto smo u tim teškim danima izgledom podsećali na Robinsone „koji se u divljini bore za opstanak“. Primećuje da su muškarci masovno puštali brade – oblikovan je naročit modni stil.
Na pomen Robinzona Krusoa, vraćamo se na scenu u kojoj brodolomnik reši da obiđe ostrvo i opet teškom mukom uspe da se vrati u sagrađeni dom. Nakon kratkog lutanja, usni savladan umorom, ali ga napokon neko probudi: „Robin, Robin, Robin Kruso; jadni Robin Kruso! Gde si, Robin Kruso? Gde si? Gde si bio? Kako si ovamo došao?“
Papagaj Pol ponavlja tužbalicu naučenu od gospodara, izgovorenu bezbroj puta u samoći.
Šta smo mi izgovarali u izolaciji; šta bi rekao naš papagaj Pol…
Bez sumnje, zbirka eseja Renate Salecl pomoći će nam da u svakodnevici prepoznamo odjek tih tišina i trauma.
