Sneg. Kakva divna reč na ovu vrućinu!
Dok su se osamdesetih i devedesetih uveliko razvijale kablovska i satelitska televizija, mi smo se na selu još penjali na krov ako slika na televizoru nije „lepa“. Svakako, ukućani skloni neraspoloženjima bili su pošteđeni tog poduhvata. Ostajali su u sobi ili stajali u dvorištu pa komandovali srećniku koji je gore okretao antenu. Felinijevski prizor. Bilo je rođaka što su posle odbijali da siđu s krova, pridržavajući se za nakrivljeni odžak.
„Sneži!“ Ključni povik dok ne uhvatimo signal. Čak ju je inženjer u novini s TV programom redovno koristio, odgovarajući na pisma zabrinutih čitalaca, „poštovanih vlasnika malih prijemnika“. Preskočićemo stabilizator, uz napomenu za nove generacije: stabilizator nije igrao ulogu u „stabilizovanju“ rođaka, već pomagao da se pokrene – „ugreje“ – mašina.
Upravo je u to doba, u Americi, u leto 1985, osnovan kanal Diskaveri, posvećen (popularnoj) nauci, istoriji, tehnologiji.
Nismo znali, proći će godine pre nego sa ekrana sklonimo divne ručne radove, popularni hekleraj, koji u 21. veku, uz bojanke za odrasle, preporučuju za lečenje kratkih živaca. Sačekaćemo da iz komunikacije izađe rečenica: „Ustani da prebaciš na Drugi“, svojevrsna kazna pre ere daljinskih upravljača.
Erotski filmovi krenuli su zato rano, išlo se u korak sa čovečanstvom. Sused se žalio da ih je nemoguće gledati bez daljinca iliti pecaljke. Ustani, utišaj, sedi, ustani, pojačaj, prebaci, greškom potamni, pronađi dugme „da posvetliš“, sakri se od ukućana… Zar silno skakanje iz fotelje i trčanje po sobi nije predstavljalo užitak sâm po sebi?
No, brzo ćemo se uklopiti, premda ima pojedinaca koji se i dalje muče da programiraju video-rikorder: trebalo bi da se automatski uključi i snimi željeni film, ne uvek neku drugu glupost. Godište isprva zadivljeno bojama – da, postojali su i crno-beli aparati – dobro se snašla među gadžetima. S tim da je teško opisati koliko se promenio način gledanja TV-a.
Za četrdeset leta postojanja TV kuće, desilo se obilje istorijskih potresa na planeti
Novine lagano odustaju od štampanja satnica s programom, iako ni one, uz „milje“, nisu loše za meditaciju. Mumificiraće ih literatura. Kamijev Merso u Strancu večera kod Selesta dok nepoznata žena za stolom podvlači raspored radio emisija.
Danas svako uzme kada i šta hoće. Sadržaji se preuzimaju s interneta, moguće je premotavati unazad. Silne je promene, dakle, pregurao Diskaveri, koketirajući s fenomenom rijalitija. Kažu da se daje u gotovo 200 zemalja, u više od 400 miliona domova, na preko 30 jezika.
Deo je svakodnevice. Skoro sam načuo diskaverijevski razgovor dva prolaznika na autobuskom stajalištu: „Znaš kako izvlače kostur potonolog broda sa dna mora? Koristeći teniske loptice.“
Ali, šta trenutno nudi taj kanal? Najčešće prikazuju potragu za nečim (od automobila poznatih kao krntije pa do zlata), te tipove koji treba da opstanu u divljini.
Trgovci automobilima, Imperija na auto-otpadu, Odsečen od sveta, Preživljavanje: Goli i uplašeni, Zlatna groznica, Spasavanje starih građevina. Blago na otpadu: „bacite pogled iza kulisa posla sa otpadnim metalom u Poljskoj. Upoznajte živopisne likove, otkrijte odakle materijali stižu i gde idu s deponije“. Renoviranje farmerskih kuća, Odbačeno i zatrpano. Lovac na starine. Lovac na starine: Restauratori.
Plus zapleti s graničnih prelaza. Granična kontrola: Španija. Ili Ništa ne možeš sakriti: „svakodnevni život službenika carinske i poreske službe koji koriste moderne tehnologije i službene pse kako bi uhvatili šverc robe“.
Čovek bi rekao: „Imate li nešto za carinu?“
„Ništa. Sama starudija!“
Ili se setio slikara Leonida Šejke (1932–1970). „Jednom je napisao da ćemo, na kraju svega, u toj virtualnoj magli, na otvaranju novog gradskog smetlišta, prepoznati na otpadu samo one predmete koje smo slikali“ – pisao je književnik Mirko Kovač.
Za četrdeset leta postojanja TV kuće, desilo se obilje istorijskih potresa na planeti. I jutros su na vestima pominjali nuklearni rat. Mesecima ranije, u udarnom dnevniku, prebrojavala su se atomska skloništa i konzerve sardina u rafinisanom semenovom ulju. Nije lako nabrojati koliko se ratova vodi… Pre toga, zadesila nas je pandemija virusa korona, pričalo se da je to druga kuga, da će doći do apokalipse, umrli su milioni i milioni ljudi. Sreo sam umetnicu koja je vredne slike, dobijene na poklon od kolega, izvadila iz ramova, uvila u rolnu i odnela u sef, u slučaju da joj se nešto dogodi. Usred epidemije, emitovani su snimci neidentifikovanih letećih objekata. Doduše, niko nije pravio strašnu buku, možda bi se digla graja da su vanzemaljci sleteli u terminu Slagalice.
„Televizor – prozor sveta.“
Tom frazom katkad internet prodavnice, sa najsavremenijim uređajima, reklamiraju džinovske monitore. Uistinu, poprilično polupan prozor, prilično napukao svet.
U modi su kratki video-snimci na mreži. Nema napomene: „Ne pokušavajte sami kod kuće!“ Pomerena je granica kada je reč o narativima tipa „život piše drame“.
S druge strane, stalni pritisci i pretnje, nedaće s kojim se suočavamo, učinile su traženim dokumentarne drame o robinzonovskom preživljavanju. Prebrojite li na filmskim festivalima dokumentarce, bićete začuđeni koliko njih govori o povratku životu u prirodi, inače ugroženoj klimatskim promenama, ili traženju šeme da se pritajimo u toku „smaka“. Intrigira koliki se značaj u takvim ostvarenjima daje kombijima, kamperima i kamp-prikolicama.
Reč discovery, nadenuta kanalu, ima više značenja. Otkriće i pronalazak verovatno jesu u početku bili kičma produkcije. Nalazište – ko ne bi pomislio na Zlatnu groznicu, na junakinje i junake izgorele od sunca, s kožom boje samog zlata, u neprekidnoj potrazi za grumenjem po Australiji, dubinama Beringovog mora ili rečnim brzacima.
Slobodno žongliramo poslednjim ponuđenim prevodom. Dokazni materijal.
Trgovci antikvitetima, poput Drua Pričarda iz Lovca na starine, ne kopaju zbog zlatnih poluga. Iz radnji, kuća i šupa, na licitacijama izvlače dotrajale, pokvarene lampe, fotelje i šljašteće reklame proizvoda; Odbačeno i zatrpano – kako sažima naziv druge emisije sa sličnom tematikom.
Onako kako Endi Koen, sa ocem Bobijem, strastveno rovari po auto-otpadu, „nalazeći posao i zaradu u onome što su drugi bacili“.
Zapleti su u Trgovcima automobilima doista slikoviti: „Majk i Ant u radionici dočekuju živahni mali sportski automobil Fiat X 1/9. Jedva da ima korozije, ali veliki problemi vrebaju iza vozačevog sedišta.“
Sve pomalo liči na kraj serije Mućke. Rodni i Del Boj pronalaze sat vredan milione funti i napokon postanu bogati. Mada su Troterovi likovi iz igrane serije. U epizodi snimljenoj za božićni specijal.
Biće da je Šejka precizno predvideo budućnost. Na rođendan Diskaverija, zaboravljene, iskopane „sitnice“, dokazni su materijal da je postojao drugačiji svet. Ne poričemo upliv rijalitija, ali se pitamo da li restauratori uporno pokušavaju da vrate našu poljuljanu stvarnost u pređašnje stanje i iznova je otkriju.
Odleteli biste u svemir? Popili čašu vode s Meseca? Preselili se na Mars?
Ma ne! Tražim felnu za stojadina. Sećanje sneži.
