Kao jedna od svetskih turističkih, ali i modnih prestonica, Pariz preko leta uvek ima bar po jednu veliku izložbu posvećenu ili nekom modnom trendu ili velikom kreatoru. Ovog leta ima čak tri izložbe, dve posvećene istorijski veoma značajnim, ali danas zaboravljenim kreatorima, nedovoljno poznatim čak i francuskoj publici, te treću, posvećenu karijeri jednog od najradikalnijih kreatora današnjice.
Francusku visoku modu zapravo je pokrenuo jedan Englez – Čarls Frederik Vort (1825-1895) koji je osnovao svoju čuvenu modnu kuću Worth 1867. godine i potom postao najpoznatiji kreator Francuske pa i sveta, sve do praskozorja Prvog svetskog rata. Ako ste slučajno bili u prilici da pogledate popularnu TV seriju Pozlaćeno doba na HBO kanalu, onda ste sigurno zapazili raskošne kostime koje likovi nose, a koji su, ako ne direktne kopije, onda inspirisane modelima kuće Worth.
Svetlucave, jake boje, raskošni materijali – od raznih svila do brokata, komplikovani nabori, akumulacija mašni i ukrasnih traka, veštački cvetovi, biseri, čipke, ogrtači, dugački šlepovi – sve to je davalo ovim haljinama, ali i ženama koje su ih nosile, jedan prenaglašeni, gotovo teatralni izgled koji je potpuno odgovarao epohi Drugog carstva. Cene ovih haljina bile su basnoslovne, ali svejedno su evropska aristokratija i imućna buržoazija, baš kao i američki bogataši, potpuno poludeli za njima. Worth je oblačio i krunisane glave – caricu Eugeniju, popularnu caricu Sisi iz Austrije, ali i glumačku legendu Saru Bernar te groficu Greful, mondensku vladarku Pariza tog doba, ženu koja je inspirisala lik vojvotkinje Germant iz Prustovog U traganju za izgubljenim vremenom.
Worth je prvi uveo reviju haljina na živim modelima, zamenio krinolinu onim što se zove faux-cul (jastučići koji naglašavaju liniju bokova i zadnjice) te time stvorio potpuno novu siluetu poželjne ženstvenosti. Uveo je i modu da se garderoba menja za svako doba dana, tako da su se dame iz visokog društva presvlačile dnevno najmanje pet puta. Nakon njegove smrti njegovi sinovi uspešno su nastavili vođenje modne kuće sve do kraja tridesetih godina dvadesetog veka, ali sama kuća nakon smrti svog osnivača više nije nikad imala toliki značaj i uticaj. Spektakularna izložba priređena u pariskom Peti Paleu prati razvoj ove kuće kroz sve njene faze, s posebnim osvrtom na slavne mušterije i maestralnost izrade.
Karijera Pola Puarea (1897-1944) je sasvim druga priča. Ovaj danas zaboravljeni kreator je u svom zenitu, koji se poklapa sa „ludim dvadesetim“ i art deko periodom, bio apsolutni ne samo modni već i mondenski vladar Pariza. Posebno je bio popularan u Americi, gde su ga zvali „Kralj mode“. Iako je svoju karijeru počeo upravo u kući Worth, Puare se vrlo brzo odvojio i krenuo u samostalnu karijeru s jasnom vizijom i nepogrešivim osećajem za ono što nova epoha donosi. Oslobodio je žensku figuru, zamenio korset grudnjakom, haljine su sada slobodno „padale“ s rezom koji se nalazio ispod grudi (robe Josephine po Napoleonovoj prvoj ženi), uveo je jake i smele boje (mrzeo je koncept „male crne haljine“ Koko Šanel), te crpeo inspiraciju iz raznih oblasti i hrabro ih spajao s novim trendovima. Puare je bio „bonvivan“, umetnik koji je voleo i okruživao se drugim umetnicima, posebno slikarima. Putovao je svetom i inspirisao se folklorom i egzotičnim zemljama, od Maroka do Indije (vratio je turban u modu), družio se sa Klimtom, Raul Dufi mu je pravio dizajne za materijale, Vlamank mu je izrađivao nacrte za keramičku dugmad, Van Dongen i Deren su mu bili bliski prijatelji. Prvi je pokrenuo modne turneje, putovao je sa svojim modelima od Rusije do Amerike i time popularisao svoju kuću. Napravio je i prvi komercijalni parfem – Rosine (1911), nazvan po njegovoj ćerci, a kasnije će izbaciti još tridesetak veoma popularnih parfema čije će flašice kreirati poznati umetnici od Lalika do Natalije Gončareve. Ogroman novac trošio je bez zadrške. Njegove divlje, višednevne zabave, poput Hiljade i druge noći ušle su u legendu. Pravio je kostime i za balete i filmove, a jedna ekstravagantna egzibicija će ga koštati karijere. Tokom internacionalne izložbe 1925. godine u Parizu tri broda su bila usidrena na Seni i na najraskošniji način, uz rad najpoznatijih umetnika toga doba predstavljali su presek njegovog rada. Projekat je doživeo potpuni fijasko, njegova kuća je doživela bankrot, nakon čega ga je i supruga napustila, te je ostatak života nekadašnji kralj svetske mode živeo zaboravljen i siromašan. Izložba u muzeju dekorativne umetnosti (MAD) pokušava da prikaže svaki aspekt ove izuzetne karijere i mnogobrojne talente ovog čoveka koji je obeležio svoju epohu.
Izložba Tample of love daje presek karijere Rika Ovensa, jednog od najzanimljivijih kreatora današnjice. Ovaj umetnik je svoju karijeru počeo u Los Anđelesu, ali je njegov brend doživeo svetsku popularnost tek dolaskom u Pariz 2003, gde i danas živi i radi. Njegove modele često opisuju rečima kao što su „brutalizam“, „mračni futurizam“, „Glunge“ (Grunge+Glamour) ali im niko ne negira i izuzetnu originalnost i poetičnost. Izrazito arhitekturalni, njegovi modeli se ističu asimetričnim linijama, dugim draperijama, dramatičnom siluetom. Spektakularna izložba koja osvetljava i manje poznate faze iz njegove karijere širi se i van Palate Gelije u baštu zdanja, kao i na fasade. Tu je i brutalistički nameštaj koji već godinama proizvodi zajedno sa svojom suprugom Mišel Lami.
Preko sto izloženih modela iz raznih faza, ali i pažljivo osmišljena scenografija, sa čestim podsećanjem na Ovensove reference (od slika Gistava Moroa pa do filma Metropolis te SM pornografije), izložba je spektakularna i provokativna istovremeno (na primer, muška kolekcija Sphinx gde su genitalije potpuno otkrivene), ali daje jasan uvid ne samo u karijeru jednog od najuzbudljivijih kreatora današnjice, već nam otkriva i njegove umetničke, filozofske i intimne reference. Izložba traje do početka januara 2026. godine.
