U štivu intrigantnog naslova Još jedna ratna igra, pisac i dramaturg Miloš B. Tomaš u svom sedmom romanu predstavlja se kao autor koji vrlo vešto meša žanrove, dajući trileru prednost u pripovesti o beogradskom profesoru koji biva nepravedno optužen za visokotehnološki kriminal i ratnohuškačke aktivnosti. I dok pokušava da ga iščupa iz tako bizarne situacije, Miloš B. Tomaš provlači čitav splet događaja i sudbina, koje se čitaju i između redova.
Naslov Još jedna ratna igra u godinama kada se zvecka raznoraznim oružjem širom sveta, dobija više od informativne dimenzije. Koliko ste hteli da već predznakom, naslovom, sugerišete da igra kao što je rat nema kraja u istoriji sveta?
Nisam imao dilemu oko naslova, ali su bile dve opcije: Ratne igre i Još jedna ratna igra. Drugi naziv je pobedio, jer te dve kratke reči nose dodatne informacije. Nagoveštavam fabrikovanje ratnih aktivnosti, sugerišem na proizvod za masovnu potrošnju – koji nije ni prvi ni poslednji na svojoj pokretnoj traci. I verovatno najtužnije, kao još jedan u nizu, nema veću posebnost za onog što ga proizvodi. Naravno, pored toga što rat potpomaže nečiju ekonomiju, rat donosi žrtve, smanjenje populacije, selekciju najgorih, rane koje nikada ne zacele, ali i vulgarnu i surovu potrebu društva da vas obaveže da zauzmete jednu stranu – koju možda nije moguće izabrati. Dakle, naslov sugeriše niz stanja jednog društva i što više asocijacija u čitaocu izazove, to će sam roman biti jasniji.
Međutim, vi se pričom vraćate u prošlost, za početak jednu deceniju, a potom u osamdesete. Kako je do toga došlo? Da li prošlost govori o sadašnjem trenutku više nego on sam?
U korporativno-ratnom svetu, kao i u samoj geopolitici i u praktičnom vođenju velikih korporacijskih sistema, važno je planiranje na srednje i duge staze. Ovo znači da sukobi ili investicioni manevri, bili oni veliki ili mali, ne eskaliraju iznenada, već su produkt izvesnog planiranja. Vraćanje jednu deceniju unazad i pokušaj kreiranja novog ratnog sukoba jeste izvesna sinegdoha svih ratova koji su se dešavali od Drugog svetskog rata do danas. Prošlost nam svakako govori o sadašnjem trenutku, ali nažalost, ne javna, već ona skrivena, kriptovana prošlost koju, naravno, brojni dekodiraju i zato živimo više zbunjujućih verzija istorije. Takođe, moj protagonista u nekom momentu podseća i na činjenicu da je „istorija jedina nauka koja se ne može ponovo potvrditi eksperimentom“, što implicira da učenje iz prošlosti ostaje samo na nivou intuitivnog. Takođe, živopisne osamdesete su bile priprema za brojne promene koje Još jedna ratna igra seče u svojoj ravni. One su bile nagoveštaj za pad Berlinskog zida, raspad Jugoslavije, SSSR-a, Čehoslovačke i drugih sistemskih i ideoloških gibanja i praskova, pa se iz svega toga može zaključiti da planiranja o modernim sukobima mogu trajati od deset do četrdeset godina.
U slučaju mog protagoniste, on svoje poimanje evropskih vrednosti brani od same Evrope. Sličan misaoni tok pronalazim u sebi na primeru podrške studentskom pokretu. U početku sam bio uz njih, potom mi se pojedine saradnje sa salonskim desničarima nisu dopale. Ali, kao i moj protagonista, uprkos dodatnim udarima, dajem sve od sebe da izguram do izbora i glasam za Studentsku listu
Posebno zanimljiv je glavni lik koji i sam doživi nekoliko preobražaja tokom razvoja priče o „ratnim igrama“. Lik je lik, ali i pisac sam. Koliko ste vi preobražaja imali i tokom pisanja knjige i tokom osmišljavanja priče?
Odlično ste primetili da se protagonista menja, ali je važno reći da se menja nevoljno. A nevoljno se menjamo tek kada nemamo više manevarskog prostora i kada nam spoljašnji faktori istroše rezilijentnost. Roman je nastao za manje od godinu dana i za tako kratko vreme sam napredovao u pesimizmu po pitanju bržeg rešavanja sukoba i na globalnom i na lokalnom planu. Kao neko ko otvorenih očiju i naćuljenih ušiju posmatra stvarnost, konstantno prolazim kroz promene. Kada su promene stavova u pitanju, nemam problem da kažem „ne znam“ ili „još uvek ne mogu da procenim“ iako je to stanje manje prijatno od formiranog mišljenja – jer šupljine žuljaju, ali su važne za inkubaciju stava.
U slučaju mog protagoniste šupljine su sve veće. To su odbrane evropskih vrednosti, koje ga iz stranice u stranicu same demantuju. Dakle, on svoje poimanje evropskih vrednosti brani od same Evrope, a tu borbu je teško voditi na tuđem terenu. Sličan misaoni tok pronalazim u sebi na primeru podrške studentskom pokretu. U početku sam bio beskompromisno uz njih, potom mi se pojedine saradnje sa salonskim desničarima nisu dopale, jer nisu u skladu sa mojim ideološkim pravcem. Na trećem mestu, iako razumem razloge, ne podržavam u potpunosti ograđivanje od cele opozicije (koliko god ta ideja bila privlačna) – jer ne tražimo idealan, već izvodljiv izlaz iz društvene krize. Ali, kao i moj protagonista, uprkos dodatnim udarima tog tipa, dajem sve od sebe da izguram do izbora i glasam za Studentsku listu. A da li će moj obespravljeni heroj uspeti da odbrani Evropljanina u sebi od same Evrope – na čitaocima je da zaključe.
Kako ste uopšte odlučili da ovako neobična priča bude sastavni deo vašeg romana?
Gledano po površini, mog profesora Međunarodni krivični sud tereti za umešanost u ratove na trusnom području koje obuhvata Transnistriju, Abhaziju i Južnu Osetiju i Nagorno-Karabah, zahvaljujući softveru koji je plod njegovog rada tokom osamdesetih godina za vreme boravaka kod svog nemačkog prijatelja u Zapadnom Berlinu i u saradnji sa takozvanim preskakačima zida. Za to je korišćen hardver na nivou komodora 64 i spektruma ZX, što je iz današnje digitalne perspektive apsurd, a za nosače važnih informacija – audio kasete. Međutim, ova čudna premisa je tek da se zagrebe po površini sadržaja romana, ali dobro određuje pravac u kojem će se radnja odvijati.
Dakle, svako dešavanje i svaki obrt koji je poslužio radnji morao je da bude jednako neobičan kao i ono što mu prethodi. Odlučio sam se za ono što je neobično, ali ne i nemoguće. Svako dešavanje u romanu je realan scenario, koji je ili mogao da se desi, ili se desio širom sveta parcijalno. U okviru priče postoje i jako neobični obrti, koji roman i čine trilerom. Ali, ti tvistovi nisu zanatsko-tehnička stvar kako bi se čitalac odveo do poente, već su sami obrti poenta. Mislim da je to i najveći plus ovog romana, jer su uzbuđenja i važne poruke nošeni u istim redovima.
Šta su bile zvezde vodilje, odnosno glavne reference?
Upravo sam otvorio tu temu u prethodnom pitanju. U funkciji radnje, zvezda vodilja je nešto što zaista može da se desi – koliko god apsurdno i nepošteno bilo. U širem smislu, vodilja je snaga pojedinca, njene granice i mogućnost regeneracije nakon brojnih udaraca. Takođe, kroz roman sam provukao i svoj stav da su kritičko mišljenje i lični moralni orijentir daleko važniji od ideologija, koje bi trebale da budu alatka. Nažalost, često se praktikuje obrnuto.
Koliko je aktuelni trenutak odredio tok romana, s obzirom na to da se bavite vrlo osetljivim političkim temama?
Mnogo. Ali, aktuelni trenutak je deo jednog univerzalnog mehanizma, pa je na neki način roman slučajno aktuelan. Ukupna slika sveta mi je prinudno pomogla da proživim neprijatnosti koje se vrlo brzo povežu sa mojim ne mnogo drugačijim sećanjima, iz devedesetih. Pišući roman tokom eskalacije aktuelnog rata, shvatio sam da se određeni sukobi ciklički vraćaju i da, iako ne bi bilo pogrešno, ovaj sukob ne treba da govori striktno o Rusiji i Ukrajini. Zato sam odlučio da, iako se roman dešava u prošloj deceniji, predvidim jednu (neuspelu) pripremu novog sukoba, koji će se desiti tek u sledećoj deceniji, dakle tek nakon 2030. Predviđam skorije primirje sukoba Rusije i Ukrajine, iz razloga što je ovo do sada najskuplji proksi rat u istoriji. Ne samo materijalno, već u svakom smislu. Zato, anticipiram sledeći ratni projekat koji sa manje uloženih sredstava može donositi jednake benefite.
Moj mali antiratni doprinos je što u fiktivnoj istoriji koja se nije ni dogodila uspevam da zaustavim pokušaj generisanja novih sukoba, a ako je i dalje verovati da mudrosti učenih ljudi i nešto znače, moj roman je kap koja podržava tezu Valtera Benjamina i drugih koja kaže da je manje bitna hronologija onoga što se desilo, već je bitan sled onoga što je postojalo u našoj mašti, pretpostavkama i projekcijama.
Kako vam je bilo kao piscu da zavirite iza zidina Sheveningena?
Budući da nisam bio, taj deo sam morao da nadoknadim oskudnim postojećim materijalom, a maštu sam koristio u krajnjoj nuždi. Ali, tu su zanimljivi brojni susreti zatvorenika s različitim pozadinama, zaposlenih čuvara koji žive svoj radni dan i odlaze svojim kućama, pa i povremenih posetilaca kojima je poseta zatvoru bliža turističkom putu nego pravom osećaju utamničenosti. Iako je žanrovski roman pravni triler i sudska drama, imamo i segment podžanra „zatvorska drama“, gde je interesantan diverzitet karaktera. Tako, na primer, kada optuženi profesor dobije premeštaj u drugi zatvor, po zakonu dobija socijalnog radnika, koji je dete razvedenih roditelja, oca Čeha i majke Slovakinje. Ovakve situacije daju širinu romanu, jer pratimo susrete različitih perspektiva i mentaliteta, kojima je najmanji zajednički sadržalac deljenje država u kojima su rođeni. Tu imamo i susrete državljana koje taj proces tek potencijalno čeka i svaki utisak koji dobijamo je ispravan, što samo potvrđuje dramaturško pravilo da najveća drama nastaje onda kada su svi u pravu. U pravu je i Španac, ali jednako je u pravu i Katalonac – kada ih pažljivo slušamo.
Koliko je povratak u prošlost bolan? Ili setan, nostalgičan? A koliko otrežnjujući i dramatičan?
Sve od navedenog u pitanju je tačno i isprepleteno. Kada pričamo s pogledom na kolektivno, vraćanjem unazad vidimo ratove, državne nemire, politička ubistva i brojna uznemirujuća sećanja, ali individualno, osim ako nisu u pitanju velike traume, uglavnom osetimo nostalgiju, jer prvo naviru lepe stvari. To je verovatno zato što pojedinac mora da neguje određenu dozu optimizma za svoj život – svestan činjenice da je život kakav je stvorio uglavnom njegova zasluga. Od kolektiva, zajednice i društva se očekuje visok stepen zaštite, sa čim su sećanja često u ozbiljnoj koliziji. Na primer, zašto nas niko nije zaštitio tokom bombardovanja? Koliko god pitanje bilo naivno, prilično je na mestu. Otrežnjenja postoje, ali samo ako smo za to spremni.
Živimo u trenutku kada pravda postaje ključno pitanje. Da li je ona nedostižna? U čijim je rukama pravda?
Pravda nikada nije bila lako dostupna i gotovo da jeste nedostižna, iako se pravna nauka konstantno usavršava. Ali, bez borbe za pravdu nema napretka. Ljudi se lako razočaraju, što je i razumljivo, jer ponekad sto godina uspešnog funkcionisanja nekog pravnog akta ili pak pravnog običaja, drskost sa jedne strane za sekund može da baci u vodu. Jednostavan primer: na Helsinškoj povelji o neraskidivosti granica je rađeno tri godine i njen pun efekat je trajao petnaest godina, dok i međunarodno pravo i pravda nisu promenili oblik u svega nekoliko meseci. Zbog toga, za život pojedinca, ovakve situacije brišu veru u moguću pravdu. Ali, kada posmatramo tri veka ili više, uz uspone i padove, pravda polako raste. To je ta volatilnost drmusave krivulje na koju je osuđen jedan ljudski životni vek i to jeste razočaravajuće. Zato je možda jedini smisao da pored naših individualnih života odvojimo vremena za taj kolektivni, koji uključuje borbu za pravdu i da svaki naš potez shvatimo kao mali vetar koji će generacijama posle nas značiti za život u nešto pravednijem svetu.
Da li je političko-društveni trenutak jedna velika (video) igrica moćnika?
Da, ali to nije novi svetski poredak ili kakva globalna zavera, već odnos koji postoji još od prvih civilizacija. Postoji i ona čuvena dilema, da li reč „ne“ upućena moćnicima može da zaustavi video- igru i zašto nikako da saznamo šta se dešava nakon tog „ne“? Odgovor leži u tome što „da“ nije besplatno. To „da“ će uvek neko moći dobro da proda. Zato, malim poligonima za ovakve igre, među kojima smo i mi, ne preostaje ništa drugo osim da daju sve od sebe da se na pozicijama za „da“ i „ne“ nađu ljudi koji ne prodaju ta dva slova za bilo koji novac, kratkoročnu lokalnu moć i još jedno unazađivanje svog naroda.
