Kada mi je sada već pre skoro punih petnaest godina koleginica sa studija Nataša Anđelković, književna kritičarka i tada urednica u Platou, nabacila ideju da bi možda trebalo da razmislim o prevođenju ni manje ni više nego verovatno najboljeg romana Lasla Krasnahorkaija, Melanholije otpora, tu ideju sam primio s velikom skepsom. Nataša se, naravno, rukovodila svojim književnim ukusom, osećajem, ali i tržišnom logikom, zanesena činjenicom da je na engleskom govornom području taj roman, u prevodu engleskog pesnika mađarskog porekla, Đerđa Sirteša, imao sjajnu recepciju i ostvario proboj koji je malo ko ne samo iz mađarske, već uopšte iz istočnoevropskih književnosti imao na Zapadu u poslednje vreme.
Moja skepsa imala je, tada mi se činilo, neoborivo utemeljenje: Krasnahorkaijeva proza, gusto tkanje njegovih gotovo beskrajnih, no gramatički besprekornih rečenica čija se katkad ironična poenta, zahvaljujući strukturi mađarske sintakse, često odlaže do samog kraja rečenice, suštinski je, tako sam tada mislio, neprevodiva. Čak i danas me ponekad skole ta skepsa i malodušnost. Ipak, tada sam, na Natašino nagovaranje, pristao na svojevrstan eksperiment – bacio sam se na prevođenje, pa šta bude.
Sećam se da je moja poznanica, novinarka Mađarske telegrafske agencije, objavila na Fejsbuku da je na Kalenić pijaci videla Krasnahorkaija. U prvi mah je pomislila da halucinira
I po ko zna koji put se potvrdilo da je u životu empirijsko iskustvo najvažnije – ne znaš dok ne probaš. A prevođenje je kao droga, kad se jednom navučeš, nema nazad – tako je svojevremeno Alenu Kaponu, vrednom i duhovitom prevodiocu naše književnosti na francuski jezik, govorio Danilo Kiš (ako je verovati Kaponu, a zašto mu ne bismo verovali).
Prevodio sam Krasnahorkaijevu knjigu kao u bunilu, kao u transu: cilj je bio da knjiga izađe za Beogradski međunarodni sajam knjiga 2012. godine, na kojem je upravo Mađarska bila projektovani počasni gost. I završio sam rukopis na vreme, no iz nekog administrativnog razloga, ne sećam se više gde je zapelo, valjda oko autorskih prava, nije ni važno – knjiga nije izašla za taj sajam, već tek naredne, 2013. godine. Tom prilikom je Krasnahorkai prvi put i gostovao u Beogradu (sećam se, jedna moja poznanica, novinarka Mađarske telegrafske agencije, pandana našeg Tanjuga, objavila je na Fejsbuku da je na Kalenić pijaci videla Krasnahorkaija – u prvi mah je pomislila da halucinira).
Trauma zbog neizlaska knjige, silnog odugovlačenja, administrativnih problema i forsiranog tempa prevođenja, učinila je svoje. Jedne noći, pre nego što ću uopšte i upoznati Lasla od krvi i mesa (mogao je možda ovaj osvrt nositi i pionirsko-herojski naslov Marko je video Lasla, ali ne želim da bacam ljagu na sene istinskih heroja, i ovo sad kažem bez trunke ironije), dakle pre bilo kakvog susreta s Laslom usnio sam san sledeće sadržine: šetamo, u mom rodnom gradu Senti, Laslo i ja, obalom Tise, i u jednom trenutku me Laslo pogleda onim svojim prodornim nebeskoplavim očima i kaže: Vidiš, Tisa teče obrnutim smerom, i umesto vode, koritom reke teče nafta. Rekao sam ti da će na kraju tako biti. Kad sam mu kasnije, kada smo se prvi put stvarno sreli, prepričao ovaj svoj san, to jest ovu svojevrsnu noćnu moru, Laslo se, naravno, grohotom smejao.
Ovaj san i ova jeziva scena koja samo na javi deluje smešno, svedoči, međutim, o tome koliko smo svi mi književni poslenici u stvari pod snažnim uticajem svih onih silnih kritika i tumačenja koje se na nečije delo, poput teškog bremena, tokom godina natalože. Opšta mesta su katkad teža od olova, strašno ih je teško, gotovo nemoguće skinuti, skloniti s nečega. A najopštije od svih opštih mesta kad je Krasnahorkaijeva proza u pitanju jeste da je on, ko ono beše to rekao, Suzan Zontag možda, nekakav valjda ponajbolji savremeni majstor apokalipse. Kao što vidimo, čak ni sam svemoćni Nobelov komitet nije mogao izbeći tu magičnu reč apokaliptičan u svom obrazloženju nagrade.
Pošto mi je u jednom trenutku blago rečeno dozlogrdila ta inflacija pojma apokalipse (tačnije rečeno, ne biblijskog, već pučkog značenja ovog termina, u smislu kraja sveta ili tako nekako) kad je posvemašnje tumačenje Krasnahorkaija u pitanju, patentirao sam reč apokalipsavanje, kako bih bar malo ozabavio mračni prizvuk ovog pravca tumačenja, i kako bih pokušao da, možda pomalo pučki i pregrubo, ukažem na sjajnu ironiju i humor kojima je ta Krasnahorkaijeva tobožnja apokalipsa nagoveštena.
Pa ipak, nema te ironije koja bi mogla sasvim da otupi oštricu nečeg tako fatalnog i neizbežnog kao što je, recimo, vizija Zla koje se oslobađa svojih okova u jednoj Krasnahorkaijevoj priči iz zbirke kratke proze Ide svet. Jedino čime ta vizija ponovnog dolaska Nečastivog koji će opet poharati Zemlju može da se kontrapunktira jeste forma i lepota – lepota oličena u ritmu njegovih dugih, besprekorno cizeliranih, do estetskog savršenstva dovedenih rečenica koje čak koketiraju i s granicama lirske proze. I samo se nadam da je pored te lepote (koja najverovatnije neće spasiti svet, ali nema veze), odluci Nobelovog komiteta da nagradu sasvim zasluženo dodeli Laslu Krasnahorkaiju, doprinela i činjenica da ovaj pisac gotovo neprekidno pokazuje jedan katkad fini i suzdržani, a na momente i urnebesni smisao za humor.
