„Arhitektura je nalik plovidbi brodom, gde kapetan ne zna šta ga čeka dok navigira, prkoseći olujama i morskim strujama“, misao je proslavljene francuske arhitektkinje i umetnice Odil Dek, koja nam se premijerno predstavlja u Galeriji Dots na donjem Dorćolu, izložbom S one strane ogledala. Srećom po kapetana, „poenta puta nije stići nego igrati se likovnim elementima i moćima percepcije“, kako bi dodala ta dobitnica Zlatnog lava na Venecijanskom bijenalu arhitekture 1996, ali i Legije časti, Ordena umetnosti i književnosti, kao i Ordena za zasluge u Francuskoj.
Nazivom postavke koju čine serigrafije, crteži, skulpture, objekti, instalacije, digitalni printovi, makete, snimci i fotografije arhitektonskih ostvarenja, Dek aludira na svetove izvan vidljivog, poznate joj iz detinjstva iz knjige Luisa Kerola Alisa u zemlji čuda.
I zaista, ma čega se dotakla – od umetničkih disciplina, dizajna enterijera, do projektovanja hotela, muzeja, poslovnih zgrada, privatnih vila… Dek je napravila estetsku čaroliju sa dubljim filozofskim značenjem. Za nju nema granica među žanrovima, jer je deo istog „kreativnog univerzuma“ i kad stilizuje komade escajga, i kad gradi bazen s talasastim svodom, pravi bašte na krovovima, kao i kada zapliva ekskluzivnim čisto umetničkim vodama.
Njeni arhitektonski oblici proističu iz promišljanja prostora, sa kojim komunicira pre nego što će išta da započne. Razgovara i sa ljudima, od kojih takođe dobija smernice, kao i od istorije. „Cilj je usklađivanje dela sa kontekstom, bio on priroda, ili gust splet užurbanih ulica“, ističe Dek. U tu svrhu ipak se moraju „poštovati pravila, koja se istina menjaju u skladu s urbanističkim razvojem“, naglašava naša sagovornica.
Prostori slobode
S druge strane, „umetnost i dizajn su prostori potpune slobode, nemajući nikakvih ograničenja“, koja inače diktiraju – muškarci. Znajući to od prvih godina studija, okružena muškim kolegama, profesorima, slikama znamenitih arhitekata… bilo joj je jasno da mora baš mnogo da se potrudi, da bi jednog dana bila u prilici da pravi šta god joj se prohte.
Tu svoju, mukotrpno stečenu privilegiju, Dek uvek koristi u pravcu da se oseti aktuelni duh mesta, ali i seni njegovog kulturnog nasleđa. Ona gradi uvek na način da čovek u tom ambijentu uživa, potaknut umetnošću, protkanom kroz svaki detalj.
Stoga, kao pobornica total dizajna u arhitekturi, stvar ne prepušta slučaju, ne smevši da dopusti da neka druga ruka naruši njenu viziju celovitosti. Zato su njeni umetnički objekti veoma nalik zgradama, a zgrade poput „vizuelne poezije“, kako još naziva svoju umetnost, primenjenu u oblasti neimarstva.
Dek je i glasnogovornica kontrasta, kako nastaje ta njena čuvena dinamika (između ostalog). Zbog toga se u sivkastim tonovima betona i stakla, kojima se mahom služi, uvek pomalja neka crvena „pikanterija“, koja „prokrvljava“ jednoličnost danas popularnih građevinskih materijala. Iz kojih ona izvlači nepredvidljive linije, nalik crtežu u tri dimenzije.
Taj crveni fokus ima različite oblike, od sfernog do višeugaonog i apstraktnog, ali nikad nije pridodat isključivo radi umetnosti, već ima upotrebnu funkciju. Uvek na korist interakcije između prostora i korisnika.
Za nju prostor ima više ravni od onog kako ga je formulisala geometrija. Nacrti ovih, zapravo filozofskih ideja, ili njihova esencija, sadržana je u mobilnoj skulpturi Prostorne linije. Ona posmatrača izmešta iz pasivne uloge, praveći od njega učesnika „igre likovnim elementima i moćima percepcije“, kako nas je Odli Dek i uvela u svoju verziju priče o Alisi iz zemlje čuda.
Propitivanje percepcije
U njoj se nalazi i skulptura Horizonti, stvorena od niza kadrova koje oivičavaju cevi od pleksiglasa, čiji precizno proračunat raspored dovodi do iluzije, jedne od varijanti opažanja. Inače, teme kojom je Dek sasvim zaokupljena.
Tu priču čini moćnom i Makro muzej savremene umetnosti u Rimu, nama zanimljiv zbog zadatka pred kojim se arhitektkinja našla: da premosti zahteve zaštite spomenika od strane Uneska, i savremenih potreba. Pa je na ulazu, na ćošku dveju ulica, napravila pjacetu, kao protivtežu modernosti drugih elemenata, ali i spoj sa navikama drevnih Rimljana. Ima u postavci još mnogo primera njene otelotvorene misije, pa ih razmotrite do 30. avgusta, u galeriji Dots.
Na drugom kraju Beograda, u Muzeju Jugoslavije, pruža nam se prilika da se suočimo sa sopstvenim nasleđem, kroz izložbu Pionirsko hodočašće Ane Miljački. I u njenom fokusu je arhitektura, ali spomenička, kao i prepletanje fizičkog i algoritamskog sveta. Postavka nas prosto usisava u imaginaciju, nastalu na bazi kolektivnog sećanja na memorijale NOB-a, zapostavljene u vremenu sadašnjem.
„Moja generacija bila je među poslednjima koje su u okviru ekskurzija posećivale spomeničke komplekse kao što Kragujevački oktobar u Šumaricama, posvećen streljanim đacima i profesorima, ili onaj na Tjentištu, izgrađen u čast bitke na Sutjesci“, svoje polazište objašnjava Miljački, kustoskinja, teoretičarka, istoričarka i profesorka arhitekture na Masačusetskom institutu za tehnologiju (MIT) u SAD. Za umetničku transformaciju uspomena tih miliona, mahom „nevoljnih“ posetilaca toponima od revolucionarnog i umetničkog značaja, zaslužan je autorski tim koji, osim Miljački, čine Ous Abu Ras, Džulijan Geltman i Pavle Dinulović.
Devastacija spomeničkog nasleđa
Njihov produkt je šestokanalna video-instalacija koja u lupu teče na velikim ekranima (panelima), gde se smenjuju pomenuti prizori i oni Spomenika revoluciji na Kozari, Partizanskog spomen-groblja u Mostaru, Spomenika ustanka naroda Banije i Korduna na Petrovoj gori, Spomenika Ilindenskom ustanku u Kruševu, Hribu svobode u Ilirskoj Bistrici, Spomenika palim borcima u Barutani kod Podgorice, kao i Kamenog cveta kojim se u večnost prate žrtve koncentracionog logora u Jasenovcu.
Njihove forme teško prepoznajemo, jer se pretaču u futurističke, izmaštane obrise. To snoviđenje prati milozvučni poj zrikavaca, bezbrižni tonovi dečje graje, delovi govora nekih od autora spomenika – Bogdana Bogdanovića, Ranka Radovića, Vojina Bakića i Kane Radević. Odjednom se iz te zvučne zbrke pomole i segmenti himne Hej, Sloveni, pa vam telom prostruji jeza, čak i ako niste jugonostalgičar.
Tako ste i ovde, na padini Topčiderskog brda, izgubljeni u Alisinoj zemlji čuda, ali vam Miljački pruža šansu da se pronađete. Ovo je moguće opcrtavanjem granica neke sopstvene države oko naziva izabranih lokaliteta, ispisanih na jednom od zidova izložbenog prostora. Data intervencija iziskuje mnogo vremena za duhovno sagledavanje opaženog, jer je struktura postavke vrlo složena.
Njen glavni kuriozitet jeste činjenica da je predloške sačinila veštačka inteligencija, ili alatke mašinskog učenja, za koji se izraz Miljački radije opredeljuje. „Autorski tim je iskoristio StyleGAN3 generator slika, kako bi se iz fotografija spomeničkog nasleđa NOB-a razvila (refleksivna) nostalgična priča o zajedničkim vrednostima“, Miljački napominje. Tako poput žala za prošlim vremenima, domaštanog u sećanju, i ti spomenici menjaju oblike, beležeći protok vremena od epohe pionira do nekih novih entiteta sutrašnjice.
S obzirom na to da autentični audio-zapisi sa đačkih ekskurzija nisu sačuvani, a da ni dizajner zvuka nema lično sećanje na njih, on je – Pavle Dinulović, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu – osmislio zvučnu dimenziju video-instalacije, i to kombinovanjem različitih izvora.
Zrikavci koji pevaju iz zvučnika, razdragani povici dece, arhivski fragmenti govora i preoblikovani uzorci muzike tvore generativni zvučni pejzaž koji priziva eho savremenih zbivanja. Zajedno ovi elementi čine galimatijas tananih emocija koje utiru put vremenu budućem, ne gubeći perfekt iz pogleda.
„Na realizaciju izložbe Pionirsko hodočašće direktno me je podstakla devastacija Partizanskog groblja u Mostaru, 15. juna 2022, poslednje u nizu vandalizovanja tog remek-dela arhitekte Bogdana Bogdanovića“, kaže Miljački. Budući da javnost, ni domaća ni svetska, nije reagovala primereno ozbiljnosti slučaja, osetila je neodoljivu potrebu da svekoliku publiku podseti na vrednosti antifašizma, potisnute, zaboravljene, ili čak ciljano zatrte.
Simulacija memorije čovečanstva
Izbor mesta izlaganja bio je poput nagrade sudbine, budući da Muzej Jugoslavije i prostorno i simbolički idealno komunicira sa onim što je htela da „izjavi“. Po prvom pitanju, prostrani beli kubus, ispresecan transparentnošću prozora (može da) simulira sveukupnu memoriju čoveka (ili čitave nacije, ili kakve druge socijalne grupe), sa fokusom na određene uspomene, manje ili više iskrivljene raznoraznim uticajima.
Simbolički, ta institucija čuva sećanje na tvorevinu bratstva i jedinstva svih jugoslovenskih naroda i narodnosti, ali i na žrtve pale za slobodu, prkoseći novim interpretacijama istorije, što bi štošta da promene. Najzad, jezik kompjuterskih algoritama, svojstven vremenu koje tek uzima maha, nudi načine da se prepovežu sinapse, i stvori vlastita slika svega što nam se dešava (i da se uz to uživa do nesagledivih granica).
Postupak služi identitetskom određivanju, i pojedinačnom i kolektivnom, i samom podložnom promenama. Pa i ako ste ubeđeni (lokal)patriota, sa Srbijom u svojim žilama, podsećanje na nekadašnje vrednosti ispuniće vas rodoljubivim emocijama, neke šire provenijencije. Usput ćete preispitivati i umetničke domete spomeničkih obeležja događaja iz NOB-a, upoređujući ih sa skulpturalnim i arhitektonskim zapisima sadašnjice, i moći da dođete do realnih zaključaka. Izložba traje do 2. septembra.
