U ostvarenju Dan Pitera Hudžara Ajre Saksa, primetili smo sat iznad pijanina. Magnetofonska traka se okreće, junak i junakinja razmenjuju replike, premeštaju se iz kujne u spavaću sobu, leže, nežno se dodiruju, dok se kazaljke neumoljivo i gotovo neprimetno pomeraju. Razmišljajući o dokumentarnom, u literaturi, na filmu, saopštavamo Lindi Rozenkranc kako nam deluje da se stalno trudi da uspori vreme.
„Ukoliko je tako, ne radim to svesno“, odgovara za Radar.
Ona je 19. decembra 1974. snimila intervju sa fotografom Piterom Hudžarom (1934–1987) u kome ga je pitala da do detalja posloži šta je radio dan ranije. Imala je ideju da napravi knjigu, sačinjenu od serije ovakvih intervjua s mnogim umetnicima, svojim prijateljima, o njihovom svakodnevnom životu. Nije je završila, originalni audio-snimak je izgubljen, ali je 2019. u Morganovoj biblioteci u Njujorku, pronađen otkucani transkript te konverzacije iz 1974.
Takva napomena otvara film u kome Ben Višou tumači Hudžara, fotografa što je slikao najvažnije ličnosti američke kulture sedamdesetih i osamdesetih. Rebeka Hol igra Lindu Rozenkranc, koja će u sceni razjasniti otkud da započne ovakav projekat.
„Zato i radim ovo, zapravo. Da bih saznala kako ljudi ispunjavaju svoje dane, jer i sama imam osećaj da ne radim mnogo toga tokom celog dana.“
Reditelj, poznat po naslovima Prolazi, Ostavi upaljena svetla, Ljubav je čudna stvar – nalazi pravi ritam. Ne računamo isključivo na detalje poput kontrasta mračne komore i na sekund u celosti belog ekrana – traka je stigla do kraja – već i da se priča odvija prilično meditativno. Na izvestan način, radnju deli tren u kome glavni lik spusti prozor i s ulice prestane da ulazi huk grada.
U tome je ključ. Tiho ćaskaju o svemu i svačemu. O umetnosti, slavi, pašteti… Fotograf opisuje da nije mogao da zaspi: do njega je u gluvo doba dolazila graja prostitutki s bulevara.
Međutim, pomenute ličnosti, njima bliske i „obične“ onoliko koliko mogu da nam budu nevidljivi daroviti savremenici – obeležiće drugu polovinu dvadesetog veka. Hudžaru teško pada što će morati da uzme naočare kod oftalmologa.
Zašto neretko ostajemo kratkovidi i ne primećujemo genije što katkad žive u našem okruženju? Odakle poriv da ih srušimo? Zato što smo dalekovidi? Sve te nedoumice ostavili smo prekrižene u novinarskom blokčiću.
Hudžar ide da slika pesnika Ginzberga!
Zvoni fiksni.
Prepisujemo niz titlova:
„Stavio sam vodu za kafu i ponovo zvoni telefon. Suzan Sontag. Rekla je: ’Jesi li budan?’ Pa čula radio i rekla: ‘O, da.’ Rekla je: ‘Želim da idem da vidim tvoju izložbu danas.’“
Linda je nenametljiv intervjuer. Uživaćemo, čak će nam se učiniti da smo deo drame, čim nam skrene pažnju da nije navikla na pitanja kakva joj postavljamo. „Apstraktna su…“
L. R: Ko je zvao?
P. H: Alen Ginzberg (…) Dakle, taj sat spremanja, nisam mogao baš da se setim kada je to bilo. U svakom slučaju, zalio sam biljke pre nego što sam otišao.
L. R: Imaš li kantu za zalivanje?
P. H: Ne. Džezvu za kafu, koju punim u kadi, jer je pritisak mnogo jači. (…) Onda sam prošetao do Alena Ginzberga, niz Drugu aveniju i pravo preko Desete ulice, pored Freda i Simon Tjuten i onih drugih ljudi što pišu kritike.
L. R: Džon Gruen?
P. H: Da. S tim da je Ginzberg otprilike još dva bloka dalje, nizvodno, gde zaista izgleda sumorno.
Zanimamo se šta Linda Rozenkranc misli o odnosu stvarnosti i fikcije. Još u filmu šapne da ređanje te dnevne rutine podseća na roman. Uzgred, Hudžar nešto tvrdi, da bi odmah najsitniji detalj doveo u pitanje jesu li se sitnice doista tako dogodile. Ispravlja samog sebe, povlači reči. Nepouzdanost sećanja briše tanku liniju između mašte i dokumenta?
„Teško mi je da odgovorim. Osim nekoliko kratkih priča, nisam se bavila fikcijom u konvencionalnom smislu. Počevši od knjige Talk, više sam volela da radim sa doista snimljenim razgovorom, ili realnošću, kao što mnogi savremeni vizuelni umetnici rade na osnovu fotografija… Pokušavam da smanjim jaz između realnosti i umetnosti. Naravno da s uživanjem čitam mnogo fikcije, i aktuelne i klasične, ali ne smatram da ću ikada napisati klasičan roman.“
Talk (Razgovor) učinio je da 1968, u trideset četvrtoj, postane književna zvezda. Opet je snimala prijatelje i prijateljice, i brdo materijala skinula na papir. Tih 1.500 stranica svela je na fikciju od 240 strana, u formi dijaloga; na tri junaka. Emili, Vinsent i Marša, u svojim kasnim dvadesetim, ćaskaju na plaži leta 1965. o psihijatrima, drogama, skulpturi, sado-mazo tehnikama – nijedna tema nije zabranjena, poručuje New York Review of Books koji će delo uvrstiti u prestižnu ediciju „klasici” i reizdati ga 2015.
Čudesne su njene ideje! Recimo, Ex s humorističkim primesama – zvala je desetak bivših momaka na večeru, jednog po jednog, pa uključila rikord.
Na Tviter je pre više leta postavila stari telefonski imenik. Nazirali su se brojevi najslavnijih glumaca, poput Freda Astera. Objasnila nam je da ga je sa suprugom Kristoferom Finčom koristila za knjigu o iščezlom zlatnom Holivudu. Zajedno su, pod pseudonimom, objavili i roman Soho, monografiju o animiranoj umetnosti. Posle se posvetila esejiziranju o imenima kakva se daju bebama u Americi, krenuvši od članka za list Glamur. Povezivala ih je s društvenim kontekstom i trendovima, sarađujući s Pamelom Redmond Satran.
Očigledno je da su u njenom opusu važne liste. Pominju se u romanesknoj konverzaciji s plaže, u filmu Dan Pitera Hudžara. U memoaru Moj život kao lista: 207 stvari o mom detinjstvu (u Bronksu) – My Life as a List: 207 Things about My (Bronx) Childhood iz 1999.
„Dugo sam svakodnevni život strukturisala listama, tu naviku sam nasledila od majke. Svake noći, pre odlaska na spavanje, pravim spisak stvari koje treba da uradim, a nekoliko dodam i ujutro. Nikada ne uspem da ispunim svaku stavku, pa se one prenose u naredno jutro. Liste i kontrolišu i smiruju. Nekada noću, u krevetu, pravim druge vrste mentalnih lista, dok ne zaspim. Kada sam imala oko trinaest godina, počela sam da pravim dugačak spisak na milimetarskom papiru (pre no što su došle računarske tabele), s mnogim kategorijama, analizirajući svakog dečka za kog sam se i najmanje zainteresovala, i nastavila sam da je ažuriram, dok nisam upisala fakultet.“
U filmu pominje tetku. Istu onu iz fragmenta proze Moj život kao lista? Jednu od tetaka koje su plivale na čudan način. Plutale – piše – ne plivale…
„Dve različite tetke. Ona koja je živela u Federbed Lejnu bila je u Bronksu, druga, koja je plutala, bila je u Masačusetsu. Prva s očeve, druga s majčine strane.“
Ima li utisak da imamo problem s arhivama… Sve ostavljamo na društvenim mrežama, kačimo bezbroj fotografija, dokumentujemo, ali postoji određeni utisak da je reč o jalovom poslu, da nešto ne štima.
„Šta tačno podrazumevate pod arhivom? Podatke koje prikupljamo o našim životima? Osećam da moja lična `arhiva` – prikupljeni pisani i štampani materijal, ne efemernost društvenih medija – ima nekakvu trajnu vrednost, barem za mene, nadam se i za svakoga u budućnosti koga bi moglo zanimati ko sam bila i šta me je zanimalo, kao i konačni proizvodi.“
