I dok se u Srbiji ne zaustavlja odmazda nad kulturnom scenom i umetnicima koji su se pobunili i stali na stranu studenata i nezadovoljnih građana u poslednjih godinu dana, a što se manifestuje i krajnje bizarnim državnim manifestacijama koje se proglašavaju kulturnim i nacionalno važnim, poput tog festivala nacionalnog filma na Zlatiboru o kome tek retki svedoče, u obližnjim zemljama stvari teku neometano. Slavi se umetnost, proglašavaju najbolji, kreira se nacionalni imidž. Tako je nedavno završeni festival u Portorožu pokazao kako treba zapravo da izgleda festival nacionalnog filma. Mnoga ostvarenja koja se tematski i geografski vezuju za Srbiju bila su deo programa festivala, jer filmske koprodukcije održale su prostor regiona vrlo vitalnim i dinamičnim. Ali kriza u Srbiji nesporno će se odraziti tek u godinama koje dolaze, posebno po pitanju prisustva domaćeg filma na događajima od ovakvog značaja. Kalendarsku godinu, Srbija završava s nikada manje uloženih sredstava u kulturu i bez državnog konkursa za film, što će se neosporno reflektovati i na naše učešće u drugim kinematografijama Evrope.
No dok se stvari ne dovedu u normalu i dok ne uspostavimo pravi festival nacionalnog filma kojeg se branša i publika neće stideti, pogledajmo kako je to urađeno u Sloveniji. U svom 28. izdanju, festival u Portorožu prikazao je više od stotinu igranih, dokumentarnih, animiranih, eksperimentalnih, studentskih i manjinskih produkcija. U dve sale koje su jedna drugoj gotovo nadohvat, programske celine bile su komplementarne i jednako važne, što je i publika nagradila značajnom posetom, posebno poslednjeg vikenda festivala. Glavna nagrada festivala nosi naziv Vesna, po prvom i dalje izuzetno popularnom slovenačkom filmu iz 1953. godine, u režiji Františeka Čapa. Tako je Vesna u brojnim glavnim kategorijama pripala filmu Nestašne devojke Urške Đukić (koprodukcija s Hrvatskom, Italijom i Srbijom), koji s uspehom obilazi festivale još od Berlinala, gde je premijerno prikazan. Sada je nagrađen za najbolji film, te glavnu žensku ulogu (Jara Sofija Ostan), obe sporedne (Mina Švajger i Saša Tabaković), najbolji zvuk (Julij Zornik), kao i nagradom kritike. Najboljim manjinskim filmom proglašen je Fiume o morte! Igora Bezinovića, takođe festivalski miljenik od pobede u Roterdamu, a dobro je s Vesnama prošao i film Fantasy rediteljke pod umetničkim pseudonimom Kukla, osvojivši nagrade u tehničkim kategorijama, za posebna dostignuća, masku, kostimografiju, scenografiju. Verovatno je najveće iznenađenje bilo to što je najboljom rediteljkom proglašena Petra Seliškar, za dokumentarac Planina se ne bi pomerila, što pokazuje izuzetnu zrelost žirija koji je u sada već razvijenom rediteljskom rukopisu ove iskusne dokumentaristkinje prepoznao i visok estetski kriterijum kojim njeno novo delo, smešteno u makedonske planine, odiše.
Jednako hrabrom pokazala se i odluka da Vesna za najbolji scenario pripadne dugometražnom animiranom filmu Priče iz magičnog vrta, koji je opet logično proglašen najboljim animiranim ostvarenjem prošlogodišnje slovenačke produkcije. Po rečima slovenačkog producenta filma Kolje Sakside, inače istaknutog animatora lutaka u stopmoušn tehnici, Priče iz magičnog vrta su po svemu specifična produkcija i verovatno dobra pokazna vežba kako je moguće izvesti dugometražni animirani film u tako zahtevnom postupku. Zasnovan na priči češkog pisca Arnosta Goldflama, film se sastoji od četiri čvrsto povezane narativne celine u jednu. Ono što je posebno zanimljivo jeste to da je svaka priča filma rađena u drugoj zemlji, u drugom studiju, s drugim autorskim timom. Tako su Priče iz magičnog vrta produkcija Češke, Slovačke, Slovenije i Francuske, od kojih nijedna zemlja nije manjinski producent, već dele ovo ostvarenje na četiri jednaka dela. Reditelji su stoga Leon Vidmar (Slovenija), Žan-Klod Rozek (Francuska), Patrik Pas mlađi (Slovačka) i David Sukup (Češka). Film je, prema rečima Kolje Sakside, rađen ukupno sedam godina, a da četiri zemlje nisu jednako podelile učešće u filmu, pitanje je koliko bi produkcija zapravo trajala. Ova zabavna i dirljiva priča prati troje mališana koji provode noć u kući svoga dede, tražeći utehu nakon smrti bake u njegovim pripovestima o imaginarnim svetovima nekih drugih malih i velikih bića, u nekim drugim sferama sveta. Zaista po svemu specifično animirano ostvarenje, koje otvara jedno sasvim novo poglavlje produkcije dugometražnih animacija.
Slično je i sa produkcijama serija, iako Slovenija po broju proizvedenih serijala daleko zaostaje za Srbijom. Poslednjeg dana puštene su dve epizode serije Monstrum iza gvozdene zavese Tomaža Gorkiča, autora koji je i ranije ulazio u polje žanra vrlo uspešno, posebno sa filmom Idila iz 2015. godine, koji je tada prikazan i kod nas na Festu. Sada, Gorkič se odlučio za priču o serijskom ubici iz perioda Jugoslavije, iz sedamdesetih godina i premda je priča u potpunosti izmišljena, dobrim delom zasnovana je na istinitim događajima. Prema rečima samog autora, svi autentični podaci o likovima i događajima ušli su u seriju, ali narativ je morao da bude promenjen jer o svemu šta se zapravo desilo vrlo malo se zna. Razvoj serije je tako trajao skoro deset godina, i prošlo je nekoliko faza do serije kakva je proizvedena.
I sve kad se sabere, ono što je festival slovenačkog filma u Portorožu predstavio deluje kao visoko podignuta letvica, o čijim dometima u ovom trenutku Srbija može samo da sanja.
