Pozamašan žućkast kamen, izbrazdan srebrnkastim žilicama i povezan žicom sa ekranom kompjutera. Pozadi je zamršena šema nečeg još komplikovanijeg od prikazanog procesa, razloženog na niz stavki radi boljeg razumevanja. Sve zajedno čini rad Anatomy of an AI System autora Kejt Kraford i Vladana Jolera, predstavljen na izložbi Retke zemlje u Galeriji DOTS na Dorćolu, u okviru Belgrade Art Meets Science Festivala koji se održava od 1. do 31. oktobra u ovoj i Artget galeriji Kulturnog centra Beograda.
Dati kamen zapravo je gruda rude gvožđa od 120 kilograma, neophodnih za proizvodnju pojedinih sitnih elemenata samo jednog računarskog miša. Ako li se ovaj komad stene stvarno pomeri (obema rukama), ostvaruje se krajnja svrha finalnog proizvoda rudarenja, pa se na ekranu desi komandovana operacija. Jer, kamen igra ulogu dotičnog kompjuterskog sokoćala na koji i fizički podseća.
Šema, kao sastavni deo rada, prikazuje sve procese potrebne za delovanje veštačke inteligencije, od kopanja i prerade ruda, proizvodnje servera i njihovog povezivanja u data-centre, do treniranja modela, obrade i pretvaranja podataka u numeričke kodove i njihove distribucije krajnjim korisnicima. Nabrojano troši silno vreme, vodu, električnu i ljudsku energiju, osim rudnih zaliha, ali i gomila različite otpatke, da bi nečiji pametni kućni sistem (recimo) izvršio naredbu „Aleksa, upali svetlo“, kako nam objašnjava kustos postavke Fabricio Lamonča.
Izložba Retke zemlje zapravo referiše na 17 retkih hemijskih elemenata, ključnih za rad savremenih digitalnih, energetskih i vojnih tehnologija, uz sve materijalne, ekološke i društvene posledice razvoja. „Kao primer možemo uzeti kopanje litijuma, koji istina nije na ovoj listi, ali je poznat stanovnicima Srbije zbog opasnosti od destrukcije i zagađenja tla, vazduha i vode. Zato ovu postavku vi možete bolje da razumete od žitelja zemalja gde se privreda ne oslanja na rudarstvo“, objašnjava Lamonča.
Postavka u DOTS-u okuplja radove međunarodnih umetnika i istraživača koji kroz različite perspektive ispituju šta se nalazi iza tehnoloških sistema i infrastruktura koje oblikuju savremeni život. Ona tumači čega sve ima iza interfejsa računara i mobilnih telefona, bez kojih više ne možemo da zamislimo nijedan bogovetni dan, a prirodi je trebalo mnogo, mnogo duže da to iznedri.
Projekat zvani Toster
Koncipirana tako da povezuje artefakte autora različitih generacija i raznih žanrova, izložba odmah pored pomenutog, vizuelno udarnog rada, nudi i knjigu Toaster Project, na providnom postolju. U toj knjizi autor, britanski dizajner i pisac Tomas Tvejts, opisuje kako je ručno proizveo kuhinjski toster, koji kao pravi aparat košta oko 10 funti na UK tržištu.
Izložba referiše na 17 retkih hemijskih elemenata, ključnih za rad savremenih digitalnih, energetskih i vojnih tehnologija, uz sve materijalne, ekološke i društvene posledice razvoja
„Tvejts je nabavio najjeftiniji model, pretpostavljajući da je krajnje jednostavan, a ne znajući skoro ništa o elektrotehnici. Rasklopivši uređaj, suočio se sa složenošću njegove unutrašnjosti“, kustos navodi. I silno ga zabavlja naše iznenađenje fotografijom (iz knjige) silesije sastavnih delova običnog kuhinjskog pomagala.
Da bi realizovao zamišljeno, Tvejts je morao da se upozna sa industrijskim procesima, ali i materijalima, njihovim poreklom i čitavim lancem komponenata koje čine proizvodnju električnih kućnih naprava. Za to mu je trebalo oko godinu dana, i negde oko 1.187,54 funti da bi napravio gotovo groteskni, ali ipak funkcionalni produkt za grejanje i pecanje kriški hleba.
„Ali, njegov toster sada je deo kolekcije čuvenog Viktorija i Albert muzeja u Londonu, dok će svi ostali, za tržište privlačniji tosteri, završiti na đubrištu“, kustos podvlači, uz pobedonosni osmeh.
Uz to, „Tvejts je i podelio znanje s čitaocima i publikom Muzeja“, što je vrlo važno za šire razumevanje života na ovoj planeti. Ali i za shvatanje vrlo ambiciozne težnje Ilona Maska i sličnih da kolonizuju Mesec i Mars, kako bi odatle crpeli resurse za sopstveno bogaćenje, pod krinkom opšteg tehnološkog napretka, kako naš sagovornik dodaje.
„Festival problematizuje i pojam ‘zelene’ tranzicije čiji se razvoj zapravo takođe oslanja na intenzivnu eksploataciju prirodnih bogatstava“, kaže Ivan Šuković, umetnički direktor Re:People – Centra za društvo i tehnologiju, organizatora ovog, ali i prethodna tri izdanja festivala. Festival menja lokacije, a prethodnih godina gostovao je u različitim kulturnim i muzejskim institucijama, među kojima su Palata nauke, Muzej nauke i tehnike i Muzej primenjene umetnosti u Beogradu. Kroz dosadašnja izdanja festival je sarađivao i sa naučnim i obrazovnim institucijama, među kojima su Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Rudarsko-geološki fakultet i Fakultet tehničkih nauka.
Deo ovogodišnje priredbe bila su i dva predavanja, upriličena u Galeriji Artget KCB-a i opet u DOTS-u. Pa je Jans Hojzer, kustos, istraživač i umetnik govorio o načinima na koje materijalno, biološko i tehnološko postaju aktivni učesnici umetničkog procesa, otvarajući prostor za drugačije razumevanje odnosa između umetničkog dela, naučnog istraživanja i živih sistema.
Umetnica Viktorija Vesna, profesorka na Odseku za dizajn i medijske umetnosti Univerziteta Kalifornije u Los Anđelesu (UCLA) i direktorka tamošnjeg Centra za umetnost i nauku (Art|Sci Center), u predavanju u DOTS galeriji osvrnula se na svoju dugogodišnju umetničku praksu na preseku umetnosti, nauke, tehnologije i ekologije.
Da bi se umetničko delo razumelo, gledalac se sve više mora potkovati znanjem i informacijama potrebnim za njegovo tumačenje, što povlači i povećanu odgovornost prema sutrašnjici
Posebni fokus bio je na ovde izloženoj video-instalaciji [Alien] Star Dust – Meditations,u kojoj umetnica digitalnim slikama priča kako se kosmička prašina mešala sa ljudskim zagađenjem čitavih milion godina, od kad je prva vatra namenski zapaljena. I kako ova smesa polako postaje deo istog planetarnog tela.
Vratimo se izložbi, na kojoj (bar) još jedan rad privlači ekstremnu pažnju. U pitanju je video-igrica Sculpturing a Peace Monument (Oblikovanje spomenika miru) grupe Total Refusal, gde igrači pucajući iz pušaka formiraju kvadar iz betonskog bloka, kao vid skulpturalne forme. „Ubojito oružje istovremeno je i vajarsko oruđe, pa se radom ukazuje na visok stepen nasilja kojim smo okruženi, uživo, kao i kroz različite medije“, kustos zapaža.
Nasilje se sprovodi i nad majkom Zemljom svaki put kad posegnemo za njenim unutrašnjim blagom, ili kad se krče šume, a reke preusmeravaju (…) da bismo egzistenciju učinili što ugodnijom. Ali, ovo nije nužan put do komfora, kad postoji micelarna ekonomija, bazirana na gljivi Ganoderma lucidum koja živi na jeftinim odbačenim organskim materijalima. Prirodno stanište te gljive koju Japanci zovu reiši, a Kinezi lingži, jeste piljevina, talog kafe, ostaci poljoprivrednih useva i otpaci hrane, a može se uzgajati i u laboratorijskim uslovima.
Ekonomija micelijuma
Micelijum ove gljive nalik je grančici s opnom naizgled od voska, kako pokazuje eksponat istraživačkog kolektiva Soft Matter Psysics Division. Taj „korenski deo“ Ganoderme koji raste brzo (dva kvadratna milimetra na sat) pretvara organski otpad u čvrste biokompozite za ambalažu i druge proizvode, razgrađuje pojedine zagađivače, dok se iskorišćeni supstrat može ponovo koristiti kao hrana za životinje, poboljšivač zemljišta ili izvor energije.
Sagledavanjem afirmativnih i destruktivnih procesa našeg vrlog doba, dato nam je da preispitamo aktuelne vrste ljudskih zajednica, ali i da obrazujemo nove, sa novim mitovima, kako poručuje izložba. Međutim, možemo i da se vratimo arhaičnim običajima, poput zajedničkog sedenja oko ognjišta, o čemu govori rad Ekologija vatre turskog umetnika Volkana Dinsera. I to preko sićušnog crteža čiji su plamičci animirani i projektovani na majušnom ekranu.
„Ekran na kojem se prikazuje digitalna vatra napaja se energijom prikupljenom putem solarnog panela, povezujući jedan od najstarijih oblika ljudske tehnologije, vatru, sa savremenim sistemima proizvodnje i pretvaranja energije“, naglašava Lamonča. Iako tako minuciozna, ili baš zato, vatra hipnotički privlači posmatrače, evocirajući njihove atavističke predstave sveta. Kad su ljudi bili svesni da zavise od prirode i od zajednice.
Osim što ukazuje na promenu modela čovekovog ponašanja usled sve ubrzanijeg razvoja novih tehnologija, izložba poentira još jedan fenomen: budućnost umetnosti nije u njenom isključivo vizuelnom doživljaju, u kojem se odnos prema artefaktu svodi na estetska merila, niti je jedino važno ono što pri tome osećamo. Da bi se umetničko delo razumelo, gledalac se sve više mora potkovati znanjem i informacijama potrebnim za njegovo tumačenje, što povlači i povećanu odgovornost prema sutrašnjici.
Koren te promene diskursa, istina, seže još do začetaka konceptualne umetnosti, ali saradnja umetnosti i nauke pred gledaoca postavlja još veće izazove. Ili traži interpretatora poput Fabricia Lamonče, istraživača, umetnika i kustosa koji nas je tako nadahnuto sproveo kroz postavku.
