Daglas Ferbenks američke književnosti. Američki Bajron. Neprijatelj broj jedan feministkinja. Lešinar gladan svoje prošlosti. Samo su neke od kvalifikacija kojima se iznova opisivao Ernest Hemingvej – jedan od najvećih stilista američke književnosti dvadesetog veka, pisac modernističkog minimalizma, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1954. godine. Biti Ernest Hemingvej jeste pojednostavljen stereotip gotovo mitskih proporcija, brižljivo izgrađen podjednako od strane medija, kritičara i samog pisca, utemeljen na svesno odabranim stvarnim i izmišljenim događajima. Legenda o Hemingveju liči na zanimljivu fikcionalnu priču, u kojoj je glavni junak prikazan kao fizički privlačan, harizmatičan, neodoljiv, egocentričan, neotesan, takmičarski nastrojen, mizogin, navodno neobrazovan, nadljudski muževan, snalažljiv, osion, marljiv, samodovoljan avanturista, bokser, lovac, alkoholičar, stoički veteran, svetski putnik, arbitar ukusa, demistifikator laži, bon vivant, ženskaroš, egzibicionista i herojski umetnik. Zatočen sopstvenim imidžom kao kulturnom konstrukcijom, Hemingvej je postao brend.
Danas bismo možda mogli da ga nazovemo „Kristijanom Ronaldom američke književnosti“: „Hemingvej je dokazano poznatiji od bilo kog američkog autora, živog ili mrtvog“ (Loren Glas). U izvesnom smislu, „Hemingvej je zasenio svoje delo postavši najprepoznatljiviji pisac dvadesetog veka“ (Metju Brukoli). Možemo samo da pretpostavimo koliko bi pratilaca imao na Instagramu u našem veku koji je svestan da slava, kao svojevrsna društvena valuta, sama po sebi fascinira. „Možda imam bradu, ali, ako dobro pogledate, nisam Deda Mraz“, rekao je jednom prilikom Hemingvej, i podsetio da stvari nisu uvek onakve kakvima se čine. Jako je važno razumeti da se o velikanima uopšte i izmišljaju laži, ili preuveličavaju istine, zbog onoga po čemu su najpre i postali poznati. Zato je, između ostalog, važno ukazati na ključne Hemingvejeve poetičke i druge stavove.
Ovako bi mogao da izgleda jedan intervju Ernesta Hemingveja – sastavljen od njegovih autentičnih odgovora, premda posebno odabranih i komponovanih za Radar, 125 godina od rođenja pisca romana Sunce se ponovo rađa, Zbogom, oružje, Za kim zvono zvoni, Imati i nemati, Rajski vrt; novele Starac i more; zbirki kratkih priča U naše vreme, Muškarci bez žena, Pobednik ne dobija ništa, Snegovi Kilimandžara; dokumentarne literature Smrt u podne, Zeleni bregovi Afrike, Pokretni praznik. Pod oklopom stegnutog i čvrstog maskulinog stila, krije se velika emocija, želja i čežnja, koje u delima Ernesta Hemingveja ne vide samo oni koji ga ne čitaju.
Šta je za vas pisanje?
Pisanje je jedina stvar zbog koje se uvek osećam dobro. A opet, pisanje je mnogo komplikovanije od umiranja. U najboljem slučaju, pisanje je život usamljenika. Što dublje ulazite u pisanje, postajete sve usamljeniji. Pošto bih završio priču uvek sam bio prazan i tužan i srećan u isto vreme, kao posle vođenja ljubavi, i bio siguran da je to jedna jako dobra priča, premda nisam tačno znao koliko dobra dok je ne bih opet pročitao narednog dana.
Rekli ste jednom da najbolje pišete kada ste zaljubljeni. Da li biste želeli to da objasnite?
Kakvo pitanje. Ali svaka čast što se trudite. Mogu da pišem kad god me ljudi ostave na miru i ne prekidaju me. Telefon i posetioci najviše uništavaju rad. Ali, najbolje pisanje svakako nastaje kada ste zaljubljeni. Ako nemate ništa protiv, ne bih o tome dalje govorio.
Koji je zadatak pisca?
Pisac ne treba da sudi, treba da razume, ali ljudi uglavnom ne slušaju niti posmatraju svet oko sebe. Pisac svoj posao radi u samoći i, ako je dovoljno dobar pisac, on mora da se suočava sa večnošću ili pak njenim nedostatkom, i to svakog dana. Pisac treba uvek da pokušava da uradi nešto što nikada niko nije, ili nešto što su drugi bezuspešno pokušavali. Tek tada će, uz mnogo sreće, on i uspeti u tome.
Postoji li tajna dobrog pisanja?
Niko stvarno ne zna niti razume i niko nikad tu tajnu nije otkrio. Tajna je možda u tome da poezija postane delom proze i to je najteže uraditi… U istinski dobrom književnom delu, bez obzira na to koliko puta ga čitaš, ti ne znaš kako je piscu pošlo za rukom da te zavara. A to je zato što u svim velikim književnim delima postoji jedna misterija, i ona se ne dâ razložiti. Ona postojano traje. I svaki put kada ponovo čitaš ovakvo delo, ti vidiš ili naučiš nešto novo. Ti, u stvari, ne vidiš taj mehanizam prevare na koji si naseo kod prvog čitanja. Pravi pisac trebalo bi da je u stanju to da postigne, a što ne možemo da definišemo jednom prostom izjavnom rečenicom. I ovo zapamti: nemoj da mešaš ozbiljnog pisca sa velikim piscem. Ozbiljan pisac može biti soko ili jastreb, čak i papiga, ali veliki pisac uvek mora biti sova.
Još nisam čuo definiciju srećnog života. Oduvek sam bio srećan dok radim. Ako ne mogu da radim, obično uradim nešto loše i počnem da žalim i onda me savest natera da radim
Šta je najbolji rani trening za jednog pisca?
Nesrećno detinjstvo.
Kako pisanje za novine utiče na pisca?
Rad u novinama ne može da šteti mladom piscu i mogao bi da mu pomogne ako iz toga izađe na vreme.
Da li prvu verziju teksta pišete olovkom, ili koristite pisaću mašinu?
Kada pišete, cilj je da čitaocu prenesete svaku senzaciju, osećaj, emociju. Tako da morate da prepravljate ono što napišete. Ako koristite olovku, pravite tri različita pogleda na tekst kako biste videli da li uspevate da ga iskomunicirate kako želite. Prvo kada pročitate tekst još jednom, pa onda kada ga prekucate, i opet pre nego ode u štampu. To ga duže čini fluidnim, te ga možete lakše popraviti.
Koliko dugo pišete dnevno?
Ne više od šest sati. Posle toga sam iscrpljen i kvalitet se gubi. Kada radim na knjizi trudim se da pišem svaki dan osim nedeljom. Ne pišem nedeljom. Nekad imam sreće i pišem bolje nego što mogu.
Koje bi knjige pisac morao da pročita?
Morao bi da pročita sve kako bi znao šta treba da pobedi. Svaki roman koji je iskreno napisan daje svoj doprinos ukupnom znanju koje se daje na raspolaganje sledećem piscu koji dolazi, ali taj sledeći mora i da plati, uvek, određenim procentom svog iskustva da bi mogao da razume i asimiluje ono što mu je po rođenju dato za pravo kao dostupno, kao i ono što, zauzvrat, mora da ostavi za sobom.
Kritičarski kanon je politizovan jer pokušava da ubedi pisce da bi uvek trebalo da staju na stranu određenog političkog interesa. Kritičari za svaku sezonu imaju ponekog genija
Da li se slažete sa ocenom jednog dela kritike da pripadate tradiciji poetskog simbolizma?
Pretpostavljam da simbola ima pošto ih kritičari uporno nalaze. Ali, ja ne volim da govorim o njima niti da me o njima pitaju. Knjige i priče je teško pisati i bez obaveze da ih još i objašnjavate. Osim toga, to lišava one koji objašnjavaju rada. Ako pet ili šest objašnjavalaca može tako, što bih se ja njima mešao u posao? Čitajte bilo šta što pišem radi samog zadovoljstva čitanja. Šta god drugo nađete biće mera onoga što sami unosite u štivo.
Kažete da bi vaše knjige trebalo „čitati okom“, i da tu nisu potrebna nikakva objašnjenja ili disertacije. O kritičarima često govorite u kontekstu roda kao društvene, ne biološke, kategorije.
Kritičari se roje oko pisca kao gomila parazita oko matadora. Oni su sterilna svita, vaške koje puze po književnosti i uništavaju veru pisca u sopstvene stvaralačke mogućnosti. Pisci gube samopouzdanje verujući sudu kritičara koji ih čini impotentnima. Takođe, kritičarski kanon je politizovan jer pokušava da ubedi pisce da bi uvek trebalo da staju na stranu određenog političkog interesa. Kritičari za svaku sezonu imaju ponekog genija, a niko od njih sigurno ne bi radio na koledžu kad bi samo znao da piše. Pisci bi trebalo da se drže zajedno kao vukovi ili Cigani. Prava je ludost napadati se međusobno samo kako bi se zadovoljili ljudi koji ih iskorišćavaju ili uništavaju. Kritika je suštinski otrovna. Mislim da kritičari jako malo znaju o alhemiji stvaranja književnosti.
U kakvoj su vezi telo i um?
Telo i um su isprepleteni. Gojenje tela može da dovede do gojenja uma. Usuđujem se čak da kažem da to može da dovede do gojenja duše, ali ja ne znam ništa o duši.
Koja je uloga žene u životu muškarca?
Ženu treba voleti kako dolikuje, koliko je neko sposoban, i u skladu s njenom situacijom. Muškarci i žene imaju zasebne dužnosti i zadovoljstva i nagrade, ali i pravo da prave greške ukoliko nisu namerne.
Zašto toliko uzdižete Goju, španskog slikara kasnog osamnaestog i ranog devetnaestog veka?
Zbog njegove prave vere u prašinu, osvetljenost, pokrete, sopstvene cojones, slikanje, rezbarenje, i zbog svega što je video, osetio, dodirnuo, pomirisao, popio, i propatio.
Pošto bih završio priču uvek sam bio prazan i tužan i srećan u isto vreme, kao posle vođenja ljubavi, i bio siguran da je to jedna jako dobra priča premda nisam tačno znao koliko dobra dok je ne bih opet pročitao narednog dana
Šta mislite o pisanju F. Skota Ficdžeralda?
Njegov talent bio je prirodan kao i šara od praha na krilima leptira. U jednom trenutku shvatio bi, ne više nego što bi i sâm leptir, da je šara bila isprana ili da je njena lepota bila narušena. Kasnije je postao svestan svojih oštećenih krila i njihove konstrukcije, naučio je da misli, ali nije više mogao da leti zbog toga što je svetlost te ljubavi nestala, a on je mogao samo da se seća kako je nekada, s lakoćom, mogao da leti.
O čemu bi bilo naročito zanimljivo pisati danas?
Ne postoje savremene teme. Teme su uvek bile ljubav, nedostatak ljubavi, smrt i njeno povremeno privremeno izbegavanje koje opisujemo kao život, besmrtnost ili nedostatak duše, novac, čast i politika.
Da li se tema, zaplet ili književni lik menjaju dok pišete?
Nekada znam priču. Nekada izmišljam dok pišem i nemam predstavu kako će sve na kraju da ispadne. Sve se menja dok se kreće. To je ono što čini kretanje koje čini priču. Nekada je kretanje tako sporo da se čini da se ništa ne pomera. Ali promena i kretanje su uvek tu.
Čitanje je vaša stalna preokupacija i zadovoljstvo.
Stalno čitam knjige – koliko god ih ima. Uvek se staram da ih imam dovoljno.
Šta je za vas sreća?
Još nisam čuo definiciju srećnog života. Oduvek sam bio srećan dok radim. Ako ne mogu da radim, obično uradim nešto loše i počnem da žalim i onda me savest natera da radim. Savest nam govori istine koje su podjednako neprijatne kao one koje kompas ponekad pokazuje. Što se mene tiče, uvek sam srećan kada mnogo radim i volim nekoga.
U istinski dobrom književnom delu, bez obzira na to koliko puta ga čitaš, ti ne znaš kako je piscu pošlo za rukom da te zavara. A to je zato što u svim velikim književnim delima postoji jedna misterija, i ona se ne dâ razložiti
Šta cenite kod ljudi?
Sve prave osobine mogle bi da stanu u špansku reč pundonor, koja istovremeno označava čast, hrabrost, samopoštovanje i ponos.
Borbu s bikovima i lov izjednačavate sa ljubavlju ili seksualnom privlačnošću. Erotičnim zagrljajem čoveka i zveri, zapravo.
Ovako bi mogao da izgleda popis osobina koje čine savršenu borbu s bikovima: magija, veština zavođenja, strast, iskrena emocija, uzbuđenje, ranjivost zbog prevelike ljubavi, lepota, kontrola, toplina. Pravi matador i pravi pisac odlikuju se tehničkom veštinom, hrabrošću u prisustvu smrti, dostojanstvenim podnošenjem bola, prirodnošću, upravljanjem opasnošću, estetskom vizijom, znanjem, staloženošću, i ponosom. Smrt u borbi s bikovima jeste jedina istina u svetu utvara. S druge strane, lov, kao i pisanje, pretpostavlja stalno nadmudrivanje sebe i drugog, ali i poštovanje gonjenog objekta.
autorka je književna kritičarka i autorka knjige Hemingvej i rod: pisac u mreži teorije
