S Džulijom Roberts susreli smo se u intimnom ambijentu Bar 1200, u okviru legendarnog Sunset Marquis hotela u Zapadnom Holivudu – prostoru koji već decenijama funkcioniše kao tiha pozornica američkog sistema nagrada, mesto na kojem se u sezoni priznanja vode razgovori daleko iskreniji nego na crvenim tepisima. Veče pre našeg susreta, Džulija je doputovala iz Njujorka, gde je nastavila promotivnu turneju povodom filma Posle lova, novog ostvarenja reditelja Luke Gvadanjina – autora koji se poslednjih godina profilisao kao jedan od ključnih mostova između evropskog autorskog senzibiliteta i američkog studijskog sistema.
Za ulogu u ovom filmu Džulija Roberts je nominovana za Zlatni globus, što je njena jedanaesta nominacija u karijeri i još jedan dokaz dugovečnosti glumice čije se ime i dalje s lakoćom probija kroz složenu arhitekturu savremene nagradne sezone. U kontekstu Zlatnih globusa, čije je glasačko telo u poslednjih nekoliko godina prošlo kroz duboke strukturalne promene i internacionalizaciju, ova nominacija dobija dodatnu simboličku težinu – ne samo kao priznanje jednoj izvedbi, već i kao signal filma koji, uprkos kontroverzama, ulazi u ozbiljnu nagradnu trku.
Posle lova je svetsku premijeru imao na festivalu u Veneciji u avgustu, i odmah se nametnuo kao jedno od najdiskutovanijih ostvarenja festivalske sezone. Film se bavi izuzetno osetljivim pitanjima institucionalne moći, moralne odgovornosti i seksualnog zlostavljanja, temama koje u aktuelnom društvenom i političkom kontekstu Amerike neminovno proizvode polarizovane reakcije. Kritika i publika ostali su podeljeni: dok je gluma Džulije Roberts gotovo jednoglasno hvaljena kao snažan povratak kompleksnim dramskim ulogama, film je istovremeno bio predmet osporavanja zbog načina na koji balansira perspektive i etičke pozicije svojih likova.
U središtu narativa nalazi se Alma (Džulija Roberts), ugledna univerzitetska profesorka čiji se profesionalni autoritet i lični integritet dovode u pitanje nakon optužbi koje potresaju njen akademski krug. Kada studentkinja Meg (Ajo Edebiri) iznese ozbiljne optužbe protiv harizmatičnog i uticajnog kolege Henrika Gibsona (Endru Garfild), Alma se zatiče rastrzana između lične lojalnosti, institucionalnog pritiska i sopstvenog etičkog kompasa. Lik Bet (Kloi Sevinji) još jedne profesorke i tihe svedokinje sistema, dodatno komplikuje mrežu odnosa u kojoj istina postaje promenljiva kategorija, a moć ključni narativni pokretač.
Podeljen prijem u Veneciji, u kombinaciji s izrazito napetim društveno-političkim kontekstom savremene Amerike i dominacijom diskursa političke korektnosti, imao je direktan uticaj i na bioskopski život filma, koji nije uspeo da pronađe širu publiku uprkos prestižnoj festivalskoj platformi i zvučnim imenima u glumačkoj postavi. Upravo u toj tački Posle lova prestaje da bude samo filmsko ostvarenje i postaje simptom šireg trenutka u kojem se nalazi američka kinematografija — rastrzana između umetničke ambicije, etičke odgovornosti i tržišnih realnosti.
U tom kontekstu, razgovor s Džulijom Roberts dobija dodatnu dimenziju. Kao jedna od retkih holivudskih zvezda čiji kredibilitet prevazilazi trendove i kratkoročne narative, Robertsova otvoreno govori ne samo o svom liku i saradnji s Gvadanjinom, već i o odgovornosti glumaca u vremenu u kojem filmovi više ne funkcionišu isključivo kao zabava, već i kao povod za društveni dijalog.
Pošto dolazim iz profesorske porodice, zanima me šta mislite o korelaciji „Me Too“ momenta i akademske zajednice? Koliko ste Luka i vi istražili materiju izvan Holivuda i unutar ove zajednice?
Premda je to dosta drugačija sredina od Holivuda, ne delim nužno ovu vrstu incidenata po sektorima. Ali svi smo svesni činjenice da se ovakvi incidenti događaju u svim sferama, ne samo unutar Holivuda ili pak akademske zajednice. Kao i svuda, na putu ka vrhu ili ka uspehu, vrlo često stvore se prepreke, nekada u vidu ljudi koji nisu dobronamerni i koji iskoriste te situacije na pogrešan način. Ovo okruženje smo izabrali kao univerzalni prostor za zloupotrebu moći, autoriteta, pozicije pa i imanja prava na stvari koje nisu naše i koje ne bismo smeli da zloupotrebljavamo, a da osluškujemo okolinu i reakcije drugih. Ono što je meni zanimljivo, pogotovu kod lika Alme, jeste da postoji doza performansa, na neki način interpretiranja stvarnosti po njenoj želji, a ne nužno predstavljanja istine. Ona i ljudi oko nje poseduju sve to znanje, oni su filozofi, ali su potpuno oštećeni. Nesposobni su da stvari koje uče druge primenjuju u svojim životima. Moralna načela kao da se ne odnose na njih. U takvim situacijama, teško je znati kome možete verovati a kome ne.
Što sam više filmova snimala, to sam postajala samouverenija. Takođe, zavisi od toga i s kime radite. Moj lični i emotivni razvoj definitivno je uticao kako na odabir uloga, tako i na samu glumu. Barem se nadam da je tako
Čime se vodite kada birate projekte i ljude s kojima sarađujete? Kako ste uspostavili poverenje s Lukom?
Svi negde imamo taj unutrašnji glas, zar ne? To osećanje kada upoznate novu osobu koje vas ili privuče ka nekome ili natera da se odaljite. Nakon svih ovih godina naučila sam da uvek verujem tom svom unutrašnjem glasu, mogu reći da me je dobro služio u životu. Kada sam prvi put upoznala ovog čoveka, naprosto sam znala, svaka ćelija u mom telu je govorila – on je dobar čovek i sjajan umetnik. Takođe, kada slušate jedno drugo onda se i razumete, bilo da je to na projektu na kom sarađujete ili u životu. Odrasla sam u svetu u kom se privatnost veoma poštuje, ne zadirete u nečiju intimu bez dozvole, ne uzimate ničije stvari, pa me je zbog toga scena sa Endruom Garfildom šokirala, kada Almu potpuno liši prava na privatnost, pa i slobodu u izvesnoj meri.
Govoreći o nedostatku privatnosti, zloupotrebi tehnologija i mladalačke opsesije da stalno koriste mobilne telefone a da ne obraćaju pažnju na život koji se događa oko njih, da li mislite da su stvari danas gore kada je u pitanju generacija Z, kojoj lik Megi pripada?
Imala sam prilike da govorim u prostorijama ispunjenim ljudima gde su svi gledali u telefone a ne u mene, i morala sam da se našalim rekavši: „Ima li ovde neko čiji koreni treba da se ofarbaju?” Doslovno ničije lice nisam mogla da vidim. Stalno govorim mlađim ljudima da se osveste i da ne funkcionišu s pola mozga, prosto im kažem – bolji ste od toga. A kada je reč o privatnosti, mislim da svi imamo pravo na to, čak i ljudi čiji su životi izloženi javnosti. Morate samo da odredite nivo otvorenosti, da odaberete šta želite da podelite sa drugima, ali i to se sa godinama menja. Sada se dosta bolje osećam po pitanju toga šta želim da zadržim za sebe, i iskreno mislim da ne vređam nikoga ako kažem da određene stvari želim da zadržim za sebe. Kada ste mlađi mislite da je to u neku ruku nekulturno, i da morate na sve da odgovorite, ali shvatite vremenom da to nema nikakve veze s lošim manirima, već s time koje informacije želite da drugi znaju, a koje ne.
U filmu postoje delovi u kojima je upotreba mobilnih telefona vrlo bitan faktor u smislu odvijanja komunikacije. Da li vas brine način na koji omladina danas komunicira, s obzirom na to da ste i sami majka dvoje dece?
Nedavno sam podsetila publiku na jednom od događaja da je ključno da slušamo jedni druge. Što se tiče moje dece, podjednako brinem za oboje. Ne delim rizik od potencijalne opasnosti po polovima, samo zato što imam i ćerku i sina. Svet u kome oni odrastaju meni nije poznat jer nisam odrastala u takvim uslovima. Kao roditelj možete da se potrudite da ih zaštitite najbolje što možete, ali rizici uvek postoje. Bitno je i da ih potkrepite raznim znanjima, i da im usadite svest o razumevanju sredine, okolnosti i vremena u kom žive. Moja ćerka je stalno na telefonu, čak i kada me vozi po gradu, jer ne volim da vozim po Los Anđelesu. Uvek je opominjem za to, ali ne želim da sve vreme provedem u strahu i strepnji, niti to želim svojoj deci. Ne želim da ih napravim paranoičnim, jer to umanjuje kvalitet života. Ne brinem više za nju samo što je žensko, i mislim da seksualno zlostavljanje nije jedini veliki izazov i opasnost kojima su mladi izloženi.
Kao neko ko voli filmove, imam mnogo poverenja i poštovanja prema publici. Ne možete lako da prevarite ljude. Znala sam od početka da je Luka Gvadanjino napravio ispravne odluke vezane za ovaj film, i bili smo svesni da će izazvati polemike
U filmu, likovi i publika nisu skroz sigurni u to šta se dešava, postoji određena doza misterije i neprestane sumnje. Kakav je vaš stav bio prema takvoj situaciji u filmu?
Svi smo doživeli scenario na svoj način kada smo ga čitali na probama. Bilo je zanimljivo gledati reakcije svih likova na određene situacije. Definitivno smo diskutovali o moralu i o tome šta je ispravno a šta ne. Razgovarali smo i šta smatramo da je potencijalna istina, a šta ne. Mislim da je generalno bitno, a pogotovu u ovom filmu, da se ničije mišljenje ne shvata olako kao apsolutna istina. Samim tim kada publika gleda film, može da odluči kako želi da ga doživi i interpretira. Smatram da bi čari gledanja ovoga uništilo kada bismo vam rekli o čemu se radi ili da opišemo šta se tačno dogodilo. Ono što me uvek fascinira jeste kako dobar glumac treba da poznaje ljudsku prirodu i ponašanje poput psihologa. Nazovite to intuicijom, opservacijom, životom ili umetnošću, ali da biste dobro izgradili lik i razumeli projekat na kom radite neophodan je dublji nivo razumevanja. Film je otvorio dosta tema za diskusiju, što me posebno raduje.
Film je izazvao dosta kontroverzi kada je u pitanju osetljivost situacije kojom se bavi i na koji način obrađuje tu temu. Da li je to bila reakcija koju ste Luka i vi očekivali?
Kao neko ko voli filmove, imam mnogo poverenja i poštovanja prema publici. Ne možete lako da prevarite ljude. Znala sam od samog početka da je Luka doneo ispravne odluke vezane za ovaj film, ali smo bili svesni da će izazvati polemike. Postoje stvari u filmu koje su kristalno jasne i one koje nas nagone na razmišljanje i preispitivanje. Da je Endru ovde, on bi ušao u diskusiju na ove teme do najsitnijih detalja. Rekao bi vam da su vaše reakcije na ovaj film odraz vaših života i da samo zato što za vas nešto nije traumatično, ne znači da nije za njega, mene, Luku ili bilo koga drugog. Svi smo prošli kroz različite stvari u životu. Luka namerno nije želeo da se u filmu otkrije ko je šta tačno i kako uradio, da bi ljudi razmišljali. Nekada previše pažnje obraćamo na to šta kažemo, a zanemarujemo ono što ne govorimo. Često to vrlo utiče na međuljudske odnose u našim životima.
Kada je reč o privatnosti, svi imamo pravo na to, čak i ljudi čiji su životi izloženi javnosti. Morate samo da odredite nivo otvorenosti, da odaberete šta želite da podelite sa drugima, ali i to se sa godinama menja
Kakav je vaš odnos prema likovima koje tumačite? Da li nužno morate da ih zavolite ili zauzimate objektivan stav prema njima?
Ne moram nužno da ih volim, ali imam veliku empatiju prema svakom liku koji sam igrala. Mislim da je lik Alme proživeo mnogo toga, i da je to izazvalo dosta štete, što se kasnije odrazilo na njene akcije i to kako tretira druge ljude. O Alminom životu kroz ceo film znamo jako malo, i teško je shvatiti zašto je takva kakva jeste u određenim trenucima, ali to dosta doprinosi tajnovitosti u filmu, i dovodi nas u stanje gde nam se mišljenje o njoj sve vreme menja.
Ovo je definitivno jedna od vaših najboljih uloga u poslednjih deset godina. Da li mislite da je vaše lično ali i umetničko sazrevanje doprinelo tome da svaki sledeći lik gradite još kompleksnije?
Verujem da što sam više filmova snimala, to sam postajala samouverenija. Takođe, zavisi od toga i s kime radite. Kada sam prihvatila ovu ulogu u Lukinom filmu, znala sam u šta se upuštam i doživela sam to kao jedno veliko životno iskustvo. Lik Alme ima akademsku pozadinu i razne zdravstvene probleme, i ovo nije uloga koju igrate sa 25, 35, pa i 45 godina. Moj lični i emotivni razvoj je definitivno uticao kako na odabir uloga, tako i na samu glumu. Barem se nadam da je tako. Ali, da se vratim na poentu, kada radite sa dobrim rediteljem kao što je Luka, to čini stvari nešto jednostavnijim, a takođe i prijatnijim za rad.
