Dugo očekivan i pompezno najavljivan film Orvel 2+2=5 reditelja Raula Peka koji je otvorio Međunarodni festival dokumentarnog filma DOK #8 prošle nedelje, istražuje kako funkcionišu današnji totalitarni režimi. Vizionarska dela Džordža Orvela, 1984 i Životinjska farma, bila su povod da Pek u isprepletanom nizu otkrivenih dokumenata, arhivskih snimaka i novinskih izveštaja prikaže kako su se političari radi opstanka na vlasti koristili manipulacijom. Iznoseći nepotvrđene ili lažne informacije u medijima stavljali su pod kontrolu čitav narod. Manipulacija se pokazala dobitnom formulom, kojom se služe autoritativni režimi još od kolonizacije Indije i Burme sve do današnjih ratova.
Usled nedostatka perspektive u kojoj se početkom 20. veka nalazila srednja klasa u Engleskoj, Orvel je i sam prihvatio da bude vojnik u Burmi i Indiji, gde je proveo pet godina u kolonijalnom sistemu. Neposredno iskustvo i učešće u porobljavanju naroda, a kasnije i kajanje što je kroz sve to prošao naveli su ga da istražuje kako funkcioniše moć političkih sistema. Godine 1949. završava 1984, svoj poslednji, ali i najznačajniji roman. U filmu pratimo njegovu poslednju godinu života na ostrvu Džura u Škotskoj, kada vidno narušenog zdravlja, boreći se s tuberkulozom, ulaže nadljudske napore da bi završio rad na knjizi.
Njegova tadašnja distopijska razmišljanja, koja slušamo u glasu naratora Dejmijana Luisa, pokazala su se vizionarskim i predstavljaju današnju realnost. Orvelove izjave montirane s dokumentarnim arhivskim snimcima sprovođenja političke torture širom sveta u spoju s novijim video-materijalima demonstracija i govora političara – daju celovitu sliku kontinuiteta represije. Zajedničko za sve političare koji su ili pokretali ratove okupirajući druge narode ili zavodili strahovladu nad sopstvenim stanovništvom jeste beskrupuloznost u sprovođenju terora, ekstremno narcističke crte ličnosti, sve veća želja za posedovanjem moći. Kada uvide da sistem strahovlade koji su postavili dobro funkcioniše, dobijaju uverenje i dodatni podsticaj da nastave dalje s manipulacijom i s još većom tiranijom.
Zanimljivo je da kako pratimo dokumentarne materijale u proteklih stotinak godina, koje Pek pažljivo bira i slaže, uviđamo da razvojem medija i tehnologija manipulacija nikako nije postajala suptilnija. Naprotiv, ona je sve direktnija i otvorenija prema javnosti, često ne skrivajući stvarne namere političara. Posebno se to primećuje u novijim događajima od protesta u Iranu 2022. povodom smrti dvadesetdvogodišnje Mahse Amini koja je uhapšena jer nije nosila hidžab, zatim pokretanja Putinove specijalne operacije i rata u Ukrajini i genocida koji Izrael sprovodi nad Palestincima u Gazi. Na sve to se kao vrhunac nadovezuje ponovni dolazak predsednika Donalda Trampa na čelo SAD i njegovo učešće u aktuelnim sukobima. Gledajući prikazane užase pogibija, premlaćivanja i hapšenja, koji se smenjuju neverovatnom brzinom u kombinaciji s manipulativnim izjavama političara, stiče se utisak da je dolazak ličnosti kao što je Tramp na vrh svetske političke scene zapravo posledica haosa koji vlada svetom poslednjih decenija.
Takođe je primetno da se u filmu pominje većina važnijih svetskih političara i državnika autokrata, čak i mađarski predsednik Orban u više navrata, dok nigde ne vidimo predsednika Belorusije Lukašenka i našeg predsednika Vučića. Raul Pek je odlično uradio domaći zadatak. Istražio je sva važnija politička ubistva, proganjanja novinara, hapšenja aktivista, masovne građanske proteste – sve nam to govori ili da kao Srbija nismo još uvek dovoljno „vidljivi“ i važni u geopolitičkom smislu ili da nivo represije kod nas još uvek nije značajno zabrinjavajući u poređenju s ostatkom sveta.
U narativnom smislu, Orvel 2+2=5 podseća na aktivistički i politički pamflet koji je sam sebi svrha. Međutim, kada sve to vidimo izmešano i prikazano u kratkim insertima u jednoj haotičnoj i nekonzistentnoj filmskoj formi, s jakim emotivnim nabojem od prikazanih scena sprovođenja terora i neprikrivenog zla, tokom dva sata dobijamo novu dimenziju ukupnog užasa u kome se svet trenutno zadesio. Snaga filma je u tome što, pokazujući kontinuitet kolonijalizma, ratova, političkih autokrata duže od jednog veka, poručuje da ništa nismo naučili od skorijih istorijskih događaja i da je narod uvek bio na sličan način izmanipulisan i prevaren. Bez obzira na kojoj strani sveta ili državnog uređenja se nalazio.
Prethodni dokumentarni filmovi Raula Peka koji su se bavili rasizmom nad crncima – Ernest Koul: Izgubljeno nađeno takođe prikazan na festivalu DOK i posebno I Am Not Your Negro koji je bio nominovan za Oskara – bitno odskaču po ukupnom kvalitetu, najpre kao zaokružene koherentne celine. Narativno su svedeniji, stilski ujednačeni i emotivno izbalansirani jer se bave pojedinačnim sudbinama. U novom filmu, poslednji meseci života Džordža Orvela prikazani su u drugom planu i samo su povod da se predstavi „glavni junak“ koji smo zapravo svi mi na ovoj planeti. Utoliko je film upozoravajući, s razlogom pun agresije i patnje i pre svega je svedočanstvo da kao izmanipulisana civilizacija i dalje postojimo. Barem smo još uvek tu, za sada.
