Decembar prošle godine bio je slavljenički za Deftonse (Deftones), alternativni bend iz Sakrementa, budući da se njihov prvenac Adrenaline našao na listi najprodavanijih albuma u Ujedinjenom Kraljevstvu. Ništa čudno, rekao bi neko, osim što je od pomenutog izdanja prošlo trideset godina i osim što se ono, iako sasvim solidno, redovno nalazi na začeljima rang-lista omiljenih uradaka sastava koji je kroz deset albuma oblikovao trendove u savremenoj distorziranoj gitarskoj muzici.
I nije se samo Adrenaline masovno vrteo po fizičkim i digitalnim plejerima – godinu 2025. Britanci su proveli u otkrivanju njihovog sedmog izdanja Koi No Yokan (japanski izraz koji označava predosećanje ljubavi) iz 2012, kao i najnovijeg, desetog, pod nazivom Private Music, što Deftonse uvrštava među retke bendove koji su se u toku 365 dana na prestižnoj listi našli sa čak tri različita izdanja.
Jedinstveno osećanje sveta
S jedne strane, reč je o petorci koja je najmanje tri puta tokom karijere osetila duh vremena i svojim izrazom direktno oblikovala ne samo sopstveni, već i kolektivni kreativni imaginarijum. Ko je od sredine devedesetih uzeo trzalicu i palice u ruke nije mogao da zaobiđe njihov uticaj. Njihovi albumi gotovo su uvek levitirali nad inače jasnim granicama šugejza, metala i trip-hopa, a njihovi tekstovi uvek su više sugerisali nego eksplicirali. Rečima jednog njihovog mlađeg kolege, „pokazali su svima da je legitimno istovremeno voleti Portishead, Smitse i Panteru“.
Njihovi albumi gotovo su uvek levitirali nad inače jasnim granicama šugejza, metala i trip-hopa, a njihovi tekstovi uvek su više sugerisali nego eksplicirali
Ispostavilo se da autentično i jedinstveno osećanje sveta više pogoduje dugovečnosti od praćenja žanrovskih uzusa. S relativnom lakoćom iznalazili su tematske okosnice albuma i od svakog formativnog iskustva pravili su muzičko-tekstualno svedočanstvo, s kojim je moguće povezati se. Opraštanje od libidom, narkoticima i energijom krcate mladosti tematizovali su u remek-delu White Pony iz 2000, opraštanje od tragično nastradalog basiste Čija Čenga u ništa manje velikom delu Diamond Eyes iz 2010, a čak su i u međusobnim sukobima nalazili materijal za uobrazilju, i to dva puta – u eksperimentalnom Saturday Night Wrist (2007) i objektivno slabašnom, ali hrabrom izdanju Gore (2016). Kako bilo, uvek je, već pri prvim taktovima, bilo jasno da je reč o istim onim ljudima koji su se 1995. svetu predstavili numerom Bored, u kojoj su skovali himnu ne vazda popularnom mačizmu ili sopstvenoj harizmi, već – dosadi kao rodnom mestu pobune koju, pevao je frontmen Čino Moreno, treba „preoblikovati u zlato“.
S druge strane, onaj deo njihovog opusa koji je senzualan, melanholičan i melodičan – opet, rečima jednog američkog kritičara, agresija Deftonsa često je i jednostavno lepa – ukazao se kao savršena podloga za objave na Instagramu, TikToku i drugde. Generacija Z otkrila ih je kad su zagazili u šestu deceniju. I nije to puko svedočanstvo o kvalitetu koji ih je od prvih dana izdvajao od savremenika – reč je i o dokazu da mlađe generacije trenutno imaju nesrazmerno veliki uticaj na muzičku industriju.
Njihove medije moguće je sagledati kao oruđe arheologa koji, u potrazi za nečim previđenim, ne haje previše za žanrove, ukus svojih roditelja i ono što mu muzička industrija servira.
Nikad više nikada mlađe publike
Odgonetka je, dakle, jednostavna – Deftonsi su najavili da će 2026. otvoriti turnejom po EU i Ujedinjenom Kraljevstvu, a njihovi najmlađi fanovi, praktično vršnjaci njihove dece, zarovarili su po ranijim izdanjima. Poređenja radi, tokom promovisanjaDiamond Eyes pre 16 godina, Deftonsi su u Minhenu svirali pred 1.700 ljudi. Prošlog utorka su u čuvenom koncertnom prostoru Zenit izašli pred više od 7.000 članova publike. Dva dana pre toga su u najvećoj nemačkoj koncertnoj areni, onoj u Hamburgu, okupili dva puta toliko posetilaca, a koji dan ranije, u Parizu, nastupili su pred 9.000 slušalaca. Drugim rečima, umesto da tonu u zaborav ili u raj za sladokusce, u pedeset i nekoj su postali bend za arene, a glavninu njihove publike danas čine omladinci rođeni nakon što je bend osvojio Gremi za pesmu „Elite“ s albuma White Pony.
Medije generacije Z moguće je sagledati kao oruđe arheologa koji, u potrazi za nečim previđenim, ne haje previše za žanrove, ukus svojih roditelja i ono što mu muzička industrija servira
I, zaista, na nastupu u Minhenu, studenti i srednjoškolci činili su ugrubo polovinu publike. Ostatak se delio na one iz sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Potpisnik ovih redova veoma dobro se seća kupovine piratskih diskova i radosti kada bi na kanalu Viva, rahmetli prozoru u muzički svet koji se nekako najbolje hvatao na obalama crnogorskog primorja, naleteo na neki njihov raniji spot – recimo, za pesmu „My Own Summer“ s albuma Around the Fur – iz perioda kada su, u skladu s godinama, više negovali agresivniji izraz.
Sasvim lično, reč je o sastavu koji najduže volim i čije sam raznolike etape pratio u realnom vremenu, ali na daljinu; sasvim objektivno, činjenica da sam ih prvi put slušao uživo okružen omladincima suptilan je dokaz i o njihovoj vrednosti. Naročito se to videlo u slučaju hitova koji više naginju ka šugejzu, „Sextape“, „Rosemary“, „Change“, a na koje je publika najbolje reagovala.
Prvi taktovi prve pesme, „Be Quiet and Drive Far Away“, izazvali su masovno oduševljenje. Ipak, bend je, osetivši uzavrelost, odlučio da numeru okonča posle drugog refrena, iskazavši tako retko susretljivu inteligenciju; napon je, uostalom, bio previsok za albumsku, petominutnu verziju, a trebalo je nekako da izdrži dvadeset pesama. I oni na bini, i oni pred njom.
Tokom promovisanja Diamond Eyes pre 16 godina, Deftonsi su u Minhenu svirali pred 1.700 ljudi, a prošlog utorka su u čuvenom koncertnom prostoru Zenit izašli pred više od 7.000 slušalaca
Treba reći da Deftonsi nikad nisu važili za koncertno snažan bend, a oni koji su ih slušali u različitim epohama neretko kažu da nikada nisu zvučali bolje. Moreno je odavno raskrstio s porocima, bolestima i mučnim okončanjem prvog braka, i njegovo prisustvo na bini nesumnjivo zrači zadovoljstvom. Publici se obraća retko, a u operisanim glasnim žicama ima dovoljno iskustva da zna kad treba sebi olakšati drugačijim rasporedom slogova. Naročito s obzirom na dugotrajnu turneju. Slično tome, bubnjar Ejb Kaninghem sporije ritmove zakiva jače no brže, prelaze svira tiše i oprašta sebi laviranje u tempu; zna da publika nije došla da mu broji malobrojne greške, već da uživa u inače kompetentnoj svirci. DJ zadužen za zvučne teksture Frenk Delgado retko gleda u kameru koja na ogromnom bimu povremeno emituje kretnje članova benda i mahom je fokusiran na aparaturu i klavijature pred sobom. Basista Fred Sablan verodostojno popunjava Čengove cipele, a gitarista Lens Džekmen one Stivena Karpentera, izvornog člana sastava koji je, suočen s godinama dijabetesa, preteranom upotrebom trave i uronjenošću u teorije zavere, pre tri godine odlučio da više ne putuje avionom.
No, generacijska promena podrazumeva i belodane, iznenađujuće promene u koncertnom bontonu. Omladinci, ispostaviće se, više vole da snimaju pesme mobilnim telefonima nego da u njima uživaju bez ekrana pred sobom, čak i ako njihovi snimci obuhvataju desetine drugih podignutih uređaja. S nelagodom gledaju na nagle kretnje okupljenih, pa čak i tokom izvođenja tvrđih numera, poput „Milk of the Madonna“ ili „Genesis“. S druge strane, promptno su reagovali kada je jednoj devojci pozlilo – čim je bend nakratko prekinuo koncert i najavio skori povratak na scenu, napravili su kordon, obezbedili prolaz medicinskoj ekipi i strpljivo čekali dalja uputstva.
S njim je nastupilo i prevrednovanje opusa Deftonsa – za starije generacije, albumi White Pony i Diamond Eyes imaju nestvarnu snagu. Saundtrek su za život. Mlađe neće sporiti kvalitet, ali će na sličan način karakterisati kasnija izdanja poput Koi No Yokan. Ipak, postoji saglasnost da je Private Music izvesno među pet njihovih najboljih izdanja, na kojem su ponovo uspeli da pomere sopstvene granice i razbiju manirizme. Bogato iskustvo, mladalačka energija i estetika zasnovana na maksimi da je manje nekada zaista više iznedrila je jedan od najboljih albuma prošle godine i nije iznenađenje što je od dvadeset izvedenih pesama s njega izdvojeno mesta za čak pet numera. Zaista, privilegija je slušati bend koji se nalazi na vrhuncu stvaralačke i izvođačke snage, koliko god godina imali.
