HAM 2848
Bojan Dimitrijević Foto: Amir Hamzagić/Radar
Bojan Dimitrijević, glumac

Ovde je nepoželjno misliti svojom glavom

Izdanje 32
73

Praveći paralelu današnjeg vremena s komadom Ućutkivanje Sokrata u kome igra naslovnu ulogu, popularni glumac analizira koliko se neke stvari vekovima ne menjaju i koliko se vlast uvek trudi da uguši istinu, kako bi bila što jača

Da li je Sokrat „otkazao“ sebe? Da li je on na suđenju u Atini 399. p. n. e. svojim preterano komičnim govorom namerno razjario porotu kako bi osigurao da ga ona osudi na smrt? Ove dileme razmatra novi komad Ućutkivanje Sokrata (u originalu Cancelling Socrates) Hauarda Brentona, friško napisan pre samo nekoliko godina, a premijera u Bitefu izvedena minulog petka druga je postavka ovog teksta, nakon londonske iz 2022. U režiji Nebojše Bradića, glavne uloge poverene su Jeleni Stupljanin, Jugoslavu Krajnovu, Sanji Ristić Krajnov i Bojanu Dimitrijeviću, koji je nakon niza epizodnih uloga u beogradskim pozorištima konačno dobio priliku da zablista u naslovnoj ulozi, i to vrlo zahtevnoj po svemu. Nakon premijere, s Bojanom Dimitrijevićem smo razgovarali ne samo o tako velikoj prilici koju je dobio, već i o ućutkivanju odnosno „kenselovanju“, kome sve češće svedočimo u javnom prostoru.

Koji je bio vaš prvi utisak kada ste pročitali tekst Ućutkivanje Sokrata?

Prvi utisak je ujedno bilo i pitanje – kako se igra uloga koja ima 90 posto upitnih rečenica? U tekstu, Sokrat, kao veliki mislilac, neprestano postavlja pitanja i to me je zapanjilo. Ali, već na drugo čitanje shvatio sam koliko je važan sam komad u ovom trenutku. I bez obzira na to što sam u izgradnji lika samog Sokrata imao ogroman posao, smatrao sam izuzetno važnim to što će naša publika imati priliku da pogleda jedan tako značajan tekst i to druga u svetu!

HAM 2892
Bojan Dimitrijević Foto: Amir Hamzagić/Radar

Kako je izgledao proces rada na tako slojevitom liku? Da li ste koristili i druge tekstove, gradeći taj lik?

Dosta sam istraživao. Čitao sam Platonovu Odbranu i još neke knjige koje se bave Sokratom. To je čovek koji se desio jednom u istoriji. Rešio sam da se ne opterećujem time, jer ja ne mogu da dobacim do njegovih dubina. Plus, između nas postoji ta razlika u godinama, jer u trenutku kada se radnja predstave odvija Sokrat je bio u osmoj deceniji. Odlučio sam stoga da ja budem ja i da nećemo praviti spoljne transformacije, da me postarujemo. Želeo sam da uđem maksimalno u tekst i da razumem trenutke kroz koje je on prolazio tokom tih poslednjih mesec dana života. Bavio sam se njime u analizama, a ne njegovom zaostavšinom. Trudio sam se da napravim što življeg čoveka, prema onome kako sam tekst zahteva.

Kroz ceo komad se provlači pitanje da li je on samog sebe ućutkao. Šta vi mislite, da li je on to sve namerno uradio ili je testirao društvo oko sebe?

Jedino što je sigurno jeste da je on bio beskompromisan čovek. Sve što je uradio na suđenju bilo je drugačije. Da se izvinio poroti ili da je molio za manju kaznu ili da je predložio novčanu satisfakciju spram onoga što je presuđeno, bilo bi poricanje svega onoga u šta je verovao i šta je propovedao. Pred njim nije bila dilema šta treba učiniti. Kompromis je nešto što je bilo isključeno iz njegove ličnosti. U jednom trenutku prijatelj ga i pita „da li on priželjkuje smrtnu kaznu“, a on odgovara: „previše volim dobre stvari koje pruža život, ali ako je slobodna volja ono što me ugrožava, onda neka me osude“. Dakle on je verovao u slobodnu volju. Zato je i postavljao tolika pitanja, jer je tragao za odgovorima šta je to društvo, a šta demokratija. Razgovarao je sa svim slojevima društva u Atini. Pokušavao je tako da dođe do istine, zagovarajući ideju da sve što znamo jeste da ne znamo ništa. Svakog dana je učio iz početka i sve preispitivao.

Ja sam „kenselovan“. „Crne liste“ postoje i znam da se nalazim na mnogima od njih. Do pre tri godine snimao sam po pet-šest projekata godišnje, a u poslednje tri samo jedan! Svaki algoritam bi rekao da je tu neka anomalija

I sve se dešava u trenutku kada gradski oci žude za sigurnošću grada, a on se kao jedno „opoziciono“ mišljenje tog vremena pokazuje kao najveća pretnja. Koliko ste se bavili paralelama tog trenutka s mnogim budućim, sve do današnjih dana?

Naravno da smo se time bavili. Komad i počinje odbrojavanjem godina unazad, u kojima su se dešavale stvari slične onome što se njemu prvo dogodilo. Od prvog čitanja, očigledna nam je bila sličnost s današnjim vremenom. Znali smo da ne treba na tome da insistiramo, jer će to samo izaći na videlo ako se samo budemo držali onoga što piše.

A ta porota je oličenje toga koliko se društvo tokom vekova uopšte ne menja?

U to vreme, u poroti su sedeli predstavnici raznih društvenih slojeva. Sam momenat u istoriji Atine bilo je osetljiv – tek su bili izašli iz ratova, kuga je poharala stanovništvo a pokušavali su i da svrgnu demokratski poredak. Dakle, bilo je to vrlo ranjivo društvo u kome je neko ko preispituje vrednosti bio potpuno nepoželjan. Bilo je to vreme i Meleta, osobenog desničara, koji je tužio Sokrata zbog verbalnog delikta. To je, koliko znam, bila prva tužba tog tipa u istoriji. Jer Sokrat nikome nije naplaćivao svoje mišljenje. On je samo razgovarao s ljudima. I mislim da je taj momenat vrlo bitan. Demokratija kao sistem u tom trenutku bila je dosta sveža, ali na tom suđenju demokratija je pokazala sve svoje nedostatke. Ključni nedostatak bio je da većina nije u pravu. Ili barem da nije obavezno u pravu. Zar nije to nešto što se u ovo današnje vreme ispostavlja širom sveta, pa i kod nas? Većina može biti u zabludi. Imamo medije pod kontrolom, imamo lažne vesti. Postoje razni marketinški sistemi i metode koji mogu da menjaju način mišljenja kod ljudi u pravcu koji odgovara vlastima i koji je potreban određenim strukturama, nosiocima poluga moći. Ni danas kao ni tada, u većini slučajeva većina nije u pravu! Ali u slučaju Sokrata, tragično je bilo to što je presuda bila pogrešna. Njemu se sudilo jer je poricao bogove, a zapravo je bio religiozan. Njegove poslednje reči bile su da se prinese žrtva Asklepiju, jednom od bogova. Optuživali su ga zatim za kvarenje mladeži, jer je iznosio dileme i postavljao pitanja. Najveća spona tog vremena i cele potonje istorije sve do današnjih dana i ovog našeg vremena, jeste upravo u preispitivanju stvarnosti, jer svaki sistem želi da uguši istinu, kako bi bio što jači.

Ova vlast je napravila grad u gradu. U svojim redovima i nemaju umetnike, već neku estradnu kvazielitističku bulumentu koja sada živi svoje zlatno doba. A ja tome ne pripadam

Često gledamo kako vlast ucenjuje, kako ne želi drugačije mišljenje. Koliko ste razmišljali o tome da nije slučajno što je baš Beograd drugi grad gde se ovaj tekst izvodi?

Što smo dublje išli u tekst, čudili smo se kako je svaki sloj sve aktuelniji. U poslednje vreme imali smo toliko otkazivanja i ućutkivanja ljudi koji drugačije misle, i koji ne kriju svoje stavove o vremenu u kome živimo. Kod nas vlada hibridni režim i vrlo je nepoželjno misliti svojom glavom, a pogotovo ako se u tim razmišljanjima dođe do toga da stvari nisu onakve kakvim se predstavljaju. Nepoželjno je preispitivati vrednosti. One su izvrnute naopačke, kao i sve drugo. Dovođenje toga u pitanje vodi ka otkazivanju. Baš kao i tada, u Sokratovo vreme. Ponekad vodi i do smrtnih presuda, koje se doduše danas ne dešavaju na sudu, ali se dešavaju u životu. Svedoci smo otkazivanja mislećih ljudi koji se ne slažu sa glasom većine. I kad kažem većina, ne mislim na ono što većinom proglašava naša vlast. Vlast stalno proglašava većinsku pobedu, ali zapravo oni to nemaju. Za njih glasa tek četvrtina stanovništva. A u Beogradu, više od polovine naših sugrađana uopšte se ni ne usuđuje da izađe i da glasa na tim nameštenim izborima.

HAM 2921
Bojan Dimitrijević Foto: Amir Hamzagić/Radar

Kad pričamo o vlasti, gledali smo često kako se obračunavaju s glumcima. Kako ste se vi tada osećali kad ste prozivani u Skupštini i u tabloidnim medijima?

Ne mogu da kažem da mi je to mnogo teško palo, jer to nije bilo moj prvi susret s time da, suprotstavljajući se ovoj vlasti, trpim neke posledice. To što su tada uradili bilo je svakako nezakonito i vulgarno, ali opet to je nešto što i očekujem od ove vlasti. Zar oni to ne rade svakog dana i na svakom polju naših života? Bilo šta što urade, krajnje je nedostojno ozbiljne vlasti. A to tada bio je pokušaj ućutkivanja glumačke branše, jer su mnogi glumci bili viđeni, uticajni i brojni na protestima Srbija protiv nasilja. I onda su učinili sve da glumce prikažu kao neku privilegovanu kastu, kao kategoriju društva koja toliko dobro živi da nema pravo da se žali na bilo šta. A to nije jedino što su probali.

Moram da primetim da su samo ekstremno ambiciozne kolege članovi partije ili javni simpatizeri ove vlasti. Velika većina ostalih odlučila je da ćuti

Da li se vi danas osećate na bilo koji način „kenselovano“? Niste se nikad ustručavali da kažete šta mislite o vlasti. Čak se vrlo često u čaršiji čuje da postoje danas i liste podobnih i nepodobnih glumaca…

Jesam „kenselovan“ i znam da je tako. „Crne liste“ zaista postoje i znam da se nalazim na mnogima od njih. Recimo, ja sam do pre tri godine snimao po pet-šest projekata godišnje, a u poslednje tri godine sam snimio samo jedan! Svaki algoritam bi rekao da tu postoji neka anomalija, da se nešto ozbiljno desilo. Ali ja to ne mogu da dokažem. Do ovog trenutka sam odbijao da o tome uopšte javno i govorim, jer za to nemam nikakvih dokaza. Uvek neko može da kaže da ne dobijam više uloge jer me ne žele kao glumca, da nisam dovoljno zanimljiv, da su shvatili da sam loš i da imaju mnogo boljih i poželjnijih glumaca koji će igrati umesto mene. Ali nije tako… Mislim da jesam otkazan. Srećom, ostaje nam pozorište, jer tu nema novca i to je jedna velika oblast koja baš i ne zanima našu vlast. U pozorištu se još dešavaju lepe uloge, mada polako primećujem da i tu postajem problem.

Predstavnici vlasti su jako nekulturni. Njima zato kultura smeta. Oni je doživljavaju kao neku vrstu opasnosti. Tamo gde se oni osećaju dobro jeste estrada

Zašto im je stalo da ugase i te sklonjene kutke u kojima još može da se čuje to izdvojeno manjinsko mišljenje?

Pozorište, za razliku od televizije, dobacuje po nekim statistikama do svega tri posto stanovništva. I onda se nameće pitanje da li je neophodno da i taj mali procenat stanovništva treba ućutkati. Ali problem je u tome što je ovde kultura nepoželjna. Mi imamo ljude koji sve vreme zagovaraju nekulturu i koji jesu nekulturni. Kada kažem kultura, ne mislim samo na pozorište, film ili umetnost, već generalno na kulturu koju bi jedno društvo trebalo da ima. Predstavnici vlasti su jako nekulturni. Njima zato kultura smeta. Oni je doživljavaju kao neku vrstu opasnosti. Tamo gde se oni osećaju dobro jeste estrada. Ona je nešto nalik kulturi ali nadmoćna je u odnosu na nju. Kada sam bio znatno mlađi, tadašnja estrada bila je oporezivana na šund i kič. Ali danas, estrada je metastazirala dotle da mi imamo ogromnu estradnu elitu, dok se kultura s druge strane guši. I zato nama preostaje pozorište, kao mesto gde se preispituju vrednosti, a problemi društva obrađuju. Čak i u zabavnom pozorištu može da se preispituje mnogo toga. Recimo, radili smo Slučajnu smrt jednog anarhiste Darija Foa, koja je bila zabavnog karaktera, ali je postavljala neka goruća pitanja. Bojim se da se sada sve češće dovode na čela pozorišta i ljudi iz sistema, kako bi učinili da se ne rade projekti koji će postavljati pitanja, koji se neće baviti ovim našim trenutkom. Njima je cilj da se nastavi s praksom prisutnom već decenijama, a to je zaglupljivanje naroda i pokušaj da se sve svali u nešto što nikoga ne deranžira, a pogotovo ne ovu vlast. Zasad još ima poneka izuzetna predstava u svakom pozorištu.

HAM 2867
Bojan Dimitrijević Foto: Amir Hamzagić/Radar

Vlast je našla način kako da ućutka ljude. Ljudi pristaju na ćutanje da bi dobijali novac za rad. Deluje mi da vi ne planirate da odustajete, ali kako onda vidite sebe u društvu u kome je slobodno mišljenje nepoželjno?

Moram da primetim da su samo ekstremno ambiciozne kolege članovi partije ili javni simpatizeri ove vlasti. Velika većina ostalih odlučila je da ćuti. Citiraću opet Sokrata, kada ga pita stražar u tamnici zar nikad ne prestaje, on mu odgovara: „Ne, jer to za mene znači da sam budan.“ Svako od nas treba da deluje u ličnom interesu. Samo je pitanje da li je delovanje u mom ličnom interesu istovremeno delovanje po onome što znam da je ispravno? Dakle, ne želim da idem protiv samog sebe iz bilo kakve lične koristi. Nisam bio toliko naivan da nisam bio svestan posledica što iznosim svoje stavove. Ali, isto tako sam bio svestan da lična korist nije cilj. Ovaj prokleti kapitalizam nameće da moramo da budemo uspešni, slavni i što bogatiji. Ali to nisu vrednosti koje ja suštinski podržavam. Prošao sam razne životne faze u kojima sam živeo mnogo teško. I sada ne vidim i ne verujem da mi može biti gore nego što je bilo. Tako da nemam čega da se plašim. Mogu da ne snimam i živeću skromnije. Nije mi novac izvor sreće. Mogu da žrtvujem materijalne dobiti, a i sama slava nije nešto što me je ikada vodilo kroz moju umetnost. Prava umetnost ne bi ni smela da kalkuliše s krajnjim ishodom ili nekom privatnom dobiti.

U poslednje vreme imali smo mnogo primera ućutkivanja ljudi koji drugačije misle, i koji ne kriju svoje stavove o vremenu u kome živimo. Ovde je nepoželjno preispitivati vrednosti. One su izvrnute naopačke, kao i sve drugo

Od svih pitanja koje Sokrat postavlja u komadu, moram da priznam da mi je najviše odjeknulo ono kada pita da li smo mi uopšte živi?

I to, ali i pitanje koje postavlja na samrti: „Da li sam ja primer za život potrošen uzalud?“ To pitanje mi se često vraća i stalno ga iznova sebi postavljam. Ne vidim nikakve rezultate mojih javnih angažmana. Barem ne iz ugla iz kojeg ja to posmatram. Mi živimo fizički i geografski na istom prostoru, ali napravljene su neke paralelne realnosti i paralelna društva. Ova vlast je napravila grad u gradu, Beograd na vodi je sada novi centar, a s mnogim građanima on nema nikakvih dodirnih tačaka. U svojim redovima ni nemaju umetnike, već neku estradnu kvazielitističku bulumentu koja sada živi svoje zlatno doba. A ja tome ne pripadam.

Javnu reč naravno ne treba ućutkivati, ali da li vredi iznositi je, posebno kada kažemo da se ništa ne menja?

O tome je i Sokrat mislio u poslednjim trenucima života, a evo, mi se njime bavimo više od 2.400 godina kasnije. I vraćamo mu se kao moralno-filozofskom tronu ljudskosti. On je umro gledajući kako se sve za šta se borio okreće protiv njega. Ali ogromna vrednost i uteha i snaga koje on daje nama danas jesu u toj veri u izgovorenu reč u javnom prostoru. Možda mi ne vidimo značaj toga, možda je za života nećemo ni videti. Ali ono čime se bavimo ostaje da živi i nadalje. Ostaje u večnosti. Ne mogu da kažem da to možda neće postati važno posle mnogo godina. Možda danas nema smisla. Možda ne daje nikakav rezultat. Ali bitan je odnos sa samim sobom. Zato smatram da moramo da ostanemo na onoj strani na kojoj su vrednosti koje zagovaramo.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

73 komentara
Poslednje izdanje