Naravno, notorna je neistina da je u Američkom kongresu posle oslobođenja od Britanaca, sa samo jednim glasom više, izglasano da zvanični jezik bude engleski, a ne nemački. Ali zanimljivo je, ako to uzmemo kao nekakvu pretpostavku, šta bi bilo da je bilo obrnuto i da je nemački jezik postao zvanični jezik. Kakve bi bile posledice po svetsku istoriju, na primer, u vreme Drugog svetskog rata, teško je i zamisliti. Neka skorašnja demografska istraživanja govore da je oko petnaest posto stanovnika SAD nemačkog porekla, a samo sedam posto engleskog. Ali izvesno je da bi takva jedna odluka ili prevaga na stranu nemačkog jezika, bila katastrofa, pre svega za rokenrol. Postavlja se pitanje zašto? Iz jednostavnog razloga, zato što je engleski jezik mnogo zgodniji za pevanje od nemačkog, ima mnogo više jednosložnih reči koje se lako uklapaju u ritam rok muzike, u šablone i stereotipe ritam i bluza. Nemcima je, za utehu, ostalo to da je veliki lučki grad Hamburg bio kolevka najvećeg rok fenomena svih vremena, reč je o Bitlsima. No i da se rokenrol pevao u Americi, na nemačkom, izvesno je da bi se tzv. britiš pop, s obzirom na mesto nastanka, pevao na engleskom jeziku i kakva bi uopšte bila u tom slučaju veza između američke i britanske popularne muzike, da li bi upliv američkog ritam i bluza bio moguć u tolikoj meri?
U jednom trenutku, Marvin kaže Brandu, provocirajući ga: Nedostaju vam bube (beetles), u žargonu bube su bile devojke motoraša, one koje su uvek bile priljubljene otpozadi
Reka Mersi u dužini od oko stotinak kilometara spaja južni deo grada Mančestera sa Liverpulskom lukom i zaokružuje teritoriju na kojoj je krajem pedesetih godina dvadesetog veka došlo do tzv. merseybeat buma. Pojavilo se mnoštvo pop grupa, koje su definisane kao Merseyside grupe. Najpoznatije su bile Geriend d pejsmejkers, Serčers, Holis, Svinging bludžins i naravno, najčuvenija među njima, Bitlsi. Novinar Džimi Sevil kaže da ih je prvi put slušao u maloj diskoteci Three Coins u Mančesteru, u Fountainstreet-u, gde su svirali za pet funti. London je bio grad ritam i bluza, sa Rolingstonsima, PritiTingsima, Aleksisom Kornerom, iako Rolingstonsi su uvek bili na pola puta između popa i ritam i bluza. Na primer: prvi album Rolingstonsa su činile obrade ritam i bluz klasika, s jednom autorskom pop pesmom, koja je bila i najsvetliji trenutak tog albuma, reč je o pesmi Tell me. Bitlsi su dok su nastupali u Hamburgu, dakle na svom početku, bili do grla u američkom rokenrolu, izvodili su obrade pesama američkih autora, da bi ih tek povratkom u zavičaj producent Džordž Martin, sa svojim klasičnim obrazovanjem, definitivno usmerio ka popu. Interesantno je da je u tim ranim pesmama bila vrlo efektno prisutna usna harmonika, koja je izrazito ritam i bluz instrument.
Naravno pokušaj razgraničenja ritam i bluza i popa je uvek problematičan i nezahvalan posao. Kada je ’63. godine, čuveni američki TV-voditelj Ed Salivan, na aerodromu Hitrou, video Bitlse, rekao je svojim saputnicima da su to neki Britanci koji sviraju muziku sličnu Elvisu Presliju. Godinu dana kasnije, američke devojčice su dočekale Bitlse sa transparentom: Elvis je mrtav. Ed Salivan nije ni sanjao da će iste te Britance uskoro ugostiti u svom čuvenom Ed Salivan šouu, bilo je to 9. februara, pre ravno šezdeset godina. Bitlsi su vrlo brzo zauzeli, sa singl izdanjima, prva mesta na top-listama. Čuveni američki novinar Volter Kronkajt je sve ovo nazvao britanskom invazijom na Ameriku. Milo za drago, što bi se reklo. Brajan Epstajn je kao menadžer isposlovao neverovatne uslove za nastup u toj čuvenoj TV-emisiji: da grupa nastupa tri puta zaredom u razmaku od nedelju dana, na početku i na kraju svake emisije, da izvede jednu ili čak dve pesme, što do tada nijedna rok grupa nije dobila. U drugoj emisiji su se pojavili sa Kasijusom Klejom koji se u Majamiju pripremao za boks-meč s prvakom sveta Sonijem Listonom.
Zbog velikog interesovanja, prvi put nastupaju na velikim stadionima, ali ti nastupi rezultiraju katastrofom. Do tada su uglavnom nastupali u klubovima, dakle u manjim prostorima, gde se mogao kontrolisati zvuk. U to vreme još se nisu koristile miksete za zvuk, a ni monitori za kontrolu zvuka, nego je sve išlo sa bine direktno iz pojačala, u tako velikom prostoru sa desetinama hiljada uglavnom mlađih ženskih osoba koje vrište, sve se pretvaralo u nesnosnu buku. Bitlsi koji su bili perfekcionisti nisu mogli to da podnesu i odlučili su da više nikada neće nastupati na takvim priredbama. Turneja je prekinuta. Slična situacija je bila ’66. godine, na čuvenoj Gitarijadi u hali jedan Beogradskog sajma (iskustvo potpisnika ovog teksta).
Nedoumica je kako je Quarrymen, prvi bend Džona Lenona, preimenovan u The Beatles. Izgleda da je ime ipak smislio Stjuart Satklif, basista benda, prema filmu Divljak Lasla Benedeka, u kome Marlon Brando igra glavnu ulogu – vođu motorističke bande, a Li Marvin, sporednu, vođu suparničke bande. U jednom trenutku, Marvin kaže Brandu, provocirajući ga: Nedostaju vam bube (beetles), u žargonu bube su bile devojke motoraša, one koje su uvek bile priljubljene otpozadi. Ipak, neki tvrde da je to nemoguće pošto je film Divljak bio zabranjen u Velikoj Britaniji u to vreme. Inače, Satklif je ubrzo preminuo, dobio je izliv krvi u mozak posle jedne tučnjave u kojoj je navodno učestvovao i Džon Lenon. Posle početnih nedoumica i lutanja oko sastava, uz pomoć Džordža Martina formirao se egregor od četiri člana, četiri ugla magične mašine, koja je bila spremna za velike stvari.
Kada je ’63. godine, čuveni američki TV-voditelj Ed Salivan, na aerodromu Hitrou, video Bitlse, rekao je svojim saputnicima da su to neki Britanci koji sviraju muziku sličnu Elvisu Presliju
Bitlse, kakve danas znamo, stvorio je Džordž Martin, pogotovo rane Bitlse, sa početka šezdesetih godina dvadesetog veka. Da njega nije bilo, Bitlsi bi verovatno završili kao i većina Merseyside sastava, svirajući pre svega cover verzije, uz poneku autorsku pesmicu. Da li sam u pravu? Dobar primer za to su Serčersi koji su sa cover verzijama zauzimali najviše pozicije na top-listama. Posle dve ili tri godine su potonuli.
Njihova muzika je imala neverovatnu svežinu, mladalački eros koji je uzbuđivao gotovo u fiziološkom smislu
Šta je to što je muziku ranih Bitlsa odvajalo i činilo superiornom u odnosu na druge merseyside sastave? Iako valja reći da su i neki od njih imali taj sjaj, aureolu koja je uzbuđivala svaku mladu dušu, ali obično su to bile dve ili tri pesme, a Bitlsi su izbacili pregršt. Na Bilbordovoj listi iz ’64. godine, čak prvih pet mesta su zauzimali u jednom trenutku, što je do tada bilo nešto neviđeno. Njihova muzika je imala neverovatnu svežinu, mladalački eros koji je uzbuđivao gotovo u fiziološkom smislu. Veoma efektno slaganje glasova, brujanje usnjaka, jednostavni ali uvek u pravom momentu odsvirani rifovi, stvarali su magiju. Ali već od albuma Rubber Soul stvari su počele da se menjaju, mladalački erotizam se povlači pred sofisticiranim pristupom, pred složenijim estetskim zahvatima, koji će dati izuzetne rezultate.
Bio je to sasvim logičan razvojni put koji će dostići svoj vrhunac sa albumom Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. (Potpisnik ovih redova je već 65. godine posedovao album Rubber Soul i svirao je sa svojim bendom Tile i četiri bogalja većinu numera sa ploče.) Kako je muzika postajala sofisticiranija, tako su se i tekstovi menjali. U početku gotovo svi tekstovi pesama su imali ljubavnu tematiku, da bi na albumu Sgt. Pepper’s, postali hermetični i zahtevali tumačenje značenja, na primer, I am the walrus. Posle Sgt. Pepper’s-a, britanske grupe su sve sklonije hermetizmu. Rolingstonsi su snimili Their Satanic Majesties Request, što je bio svojevrstan ispad, ali su se brzo vratili na staru stazu.
Ponovni susret potpisnika ovih redova sa muzikom Bitlsa bio je pomalo razočaravajući. Naravno, prošlo je šezdeset i više godina i popularna muzika je u produkcijskom smislu jako uznapredovala. Rani Bitlsi sada mi deluju pomalo neotesano i čak grubo. Svežina i eros su se izgubili, ali to je problem ostarelosti slušaoca koji jednostavno, sa svojih skoro osamdeset godina, više ne može to da oseti, što je tužno, ali tako je. U jednoj anketi bio sam zamoljen da izaberem pesmu koja me je najviše uzbudila. Rekao sam da je to pesma grupe Smits, Vrteći se oko fontane (ReelAround the Fountain), a zapravo, skitajući se po Fountainstreet-u. Morisi je na početku karijere rekao da mu je cilj da Smitsi budu novi Bitlsi. Ipak, bio je to prevelik zalogaj. Danas je, s obzirom na to u kakvim bednim prilikama živimo, teško uživati u bilo čemu, pa i u ranim Bitlsima.
