Ulazeći u Oficirski dom u Nišu, u izložbeni prostor tamošnje Galerije savremene likovne umetnosti, pogled posmatrača odmah hvata neobična instalacija: ogromno, a tanko drvo, okrenuto naopačke, tako da mu koren štrči iznad metalnih „okova“ ili „ortopedskog pomagala“, koje stablo drži uspravnim. Vrh drveta „zariven“ je u zemlju, tj. galerijski pod, posut brašnom. Negde na pola instalacije, za okov je zakačena slika beličastog kolorita, dok je u samom dnu rada naslagana nekolicina džakova brašna.
Baš taj rad, Metabolizam narativa, Dušana Stipića Dudvarskog, osvojio je nagradu na desetom, jubilarnom Niškom salonu, pričajući priču o sudbini današnjeg čoveka. Obezglavljenog, sapetog, bez pravog smisla, okrenutog trci trbuha za kruhom. Njegov deo je i video-rad, gde dva para muških nogu, u belim čarapama, izvode čudne pokrete, u pokušaju da deblo/čoveka sabiju u tlo. Tako nam dođe i smešna i tužna naša sudbina življenja neživota.
Metabolizam narativa jedno je od dela 12 umetnika koje su izabrali kustosi Ivona Fregl i Slobodan Radojković, u okviru jubilarnog, desetog izdanja Niškog salona 12/2. Selekcije se uspešno nadopunjuju, prezentujući autore raznih generacija i načina izražavanja, od slike, crteža, kolaža… pa sve do performansa. Nesvojstvenog izlagačkom formatu salona, koji obično ne uključuje izvođačke delatnosti, zbog otežanog žiriranja, ali i percepcije od strane publike.
Kako da se ne naljutiš?
Međutim, iako nakon izvedenog performansa Sanje Latinović ostaje samo njegov video-zapis, kao i polje društvene igre Čoveče, ne ljuti se, taj rad ostaje interaktivan. Naime, prilikom svake grupne poseta izložbi, posetioci se instinktivno poistovećuju s protagonistima te kolektivne zabave, bacajući oveću kock(ic)u i sledeći pravila participacije. Međutim, ovo nije obična igra, već ona koju „igraju“ migranti u pokušaju da se domognu EU, kad je nemoguće ne ljutiti se, ako na tom putu stradaju.
U prostor galerije isturen je i ready-made komad Dragoslava Krnajskog, nastao aproprijacijom objekata – gigantskog kalema (za namotavanje kablova), oble grede i napumpane traktorske gume. Radom se aludira na aktuelna dešavanja u Srbiji, koja vode do eksplozije (gume ili kalema) pod pritiskom. Sva druga dela postavljena su na zidove, ili gipsane pregrade. I sva svedoče (skupa sa već opisanim) o bogatstvu naše likovne scene, ili pravom izboru dva kustosa.
Fotografski portreti medicinskih sestara Elizabete Matorkić Bisenić, uronjeni su u žičanu mrežu, koja predstavlja granicu između dva sveta, živih i mrtvih. Međutim, lična trauma kroz koju je autorka prolazila, zahtevala je njen dodatan trud utiskivanja komada te žičane međe u same fotografije, a zatim i „bandažiranje“ flis-papirom, nakon čega je senčila „rane“, tj. kvadratne procepe mreže. Te filingranske intervencije na radu Olga kao sestra, bile su umetnici alatka za prevazilaženje trauma.
Zaglavljeni u Čistilištu
Nina Todorović se bavila apsurdom Grdeličke klisure, kao delom auto-puta spornog Koridora 10, čijoj izgradnji su se suprotstavljala klizišta. Stoga potporni zidovi, nalik brutalističkim formama, postaju vrsta krpeža. Ciklus Isijavanje kroz dekonstrukciju podsetnik je na sva lažna obećanja aktuelnih vlasti, što se posebno vidi u video-radovima u kojima se sistematično uklanjaju svi tragovi prirode, pa i kroz efekat gličeva (kompjuterskih grešaka), dok kolaži uvode motiv purgatorijuma (čistilišta), iz kog nikako da izađemo.
U treću dimenziju izlazi (ali plitko) i instalacija Prepleten preplet Ivane Milev, gde ona barata pocinkovanom žicom, kanapom i komadima filca. Iako otvoren za različita tumačenja, taj rad prevashodno govori o složenosti živih organizama svojom biomorfnom građom. Lidija Antanasijević prepliće političko i intimno, nudeći kadrove usta državnika, od čijih reči zavisi sudbina običnih građana. Pa ovi provode život balansirajući na užetu, kako sugeriše njen susedni rad, takođe u tehnici grafike.
Nagrađena prostorna instalacija Metabolizam narativa jedno je od dela 12 umetnika koje su izabrali kustosi Ivona Fregl i Slobodan Radojković za jubilarno, deseto, izdanje salona 12/2
Nina Marić svojim velikim „portretima“ biljaka što se koriste u farmaciji, poručuje da svaka od njih može pomoći našem ozdravljenju, ali nas i odvesti u smrt, te se njihovi bajni cvetovi i preteće korenje bitno razlikuju. Instalaciju Danje Tekić čini niz dvodimenzionalnih modula, redukovanih na svoju suštinu, boju i liniju, te radikalno pročišćenih u maniru modernističke slike.
Mina Rakidžić Dostanić prenosi atmosferu nekih čudnih odaja, čini se – u podzemlju, razbijajući perceptivni okvir na mnogo delova, povezanih šarkama. Na prvi pogled, obeležen utiskom skladne celine, ti spajajući elementi posve su nevidljivi, postajući krucijalni za doživljaj celosti, kada se primete.
Kompatibilnost
Vladimir Milanović koristi efekat indigo papira, koji ostavlja mnoge otiske kroz dosledno kopiranje jednog te istog prizora. Linije se stoga množe, obrazujući strukturu organizovanog haosa. I najzad, Vladimir Veljašević sve pobrojano naoko smiruje akrilnim predstavama (žutih) poljana, što se neosetno stapaju sa (žutim) horizontom, tek ponegde prekinuti crnim potezima. Sve to govori o kompatibilnosti različitosti, koju smo već naglasili.
Međutim, sam prostor Oficirskog doma diktira izvesna ograničenja, za koja se zaposleni u Galeriji savremene likovne umetnosti u Nišu već osam godina nadaju da će biti otklonjena. Jer tada im je na ime restitucije oduzet prostor Galerije Srbija, docnije pretvoren u kockarnicu, a obećan novi prostor, dostojan Niškog salona (ove godine završenog 17. decembra) i drugih manifestacija.
