Savremena opera je retkost. Još je ređe da ujedini publiku i kritiku. Upravo se to dogodilo sa operom Clown(s), novim delom kompozitorke Ane Sokolović, čija je svetska premijera održana u Opéra de Montréal. Stajaće ovacije i višeminutni aplauz obeležili su praizvedbu, a kritika je reagovala jednoglasno – sa oduševljenjem koje se retko viđa. Ugledni list Le Devoir opisao je njenu operu kao zapanjujuće remek-delo, dok je La Presse poručio: Pažnja – genije! Posebno je istaknuta originalnost muzičkog jezika, snažna scenska imaginacija i sposobnost kompozitorke da operu pretvori u prostor slobodne, razigrane umetničke igre. List Le Journal de Montréal opisao je predstavu kao spektakl savršenstva kakav se retko viđa, dok je magazin Opera Canada Aninu operu nazvao čudnom i čudesnom – spojem neobične mašte i snažne emotivne energije. Časopis My Scena ocenio je da su Sokolović i njen tim stvorili ne samo predstavu već i pravi game changer u savremenom muzičkom teatru. Prema izveštajima sa premijere, u sali Place des Arts aplauz i ovacije počeli su gotovo spontano, pre nego što je predstava završena.
„Bilo je fenomenalno! Mislim da nije moglo da bude drugačije. Pisala sam ovo delo po narudžbini Opere Filadelfija, koja je za partnera pozvala Opéra de Montréal, i premijera je trebalo da bude još 2021. godine, ali dogodila se pandemija koronavirusa. Operske kuće su se tada bukvalno raspale. Kada je sve prošlo, Opéra de Montréal je rekla, hajde da to uradimo. I eto, napokon smo uspeli. U međuvremenu, radila sam na novom delu, čija će premijera tek da bude. Sve se zamrsilo“, priča za Radar Ana Sokolović.
Između rodnog Beograda i Montreala, između balkanske ritmičke energije i savremene muzičke imaginacije, razvijao se njen autorski put. Kompoziciju je studirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a početkom devedesetih odlazi u Kanadu gde završava postdiplomske studije na Université de Montréal, na kojem danas radi kao profesorka. Autorka je više od devedeset orkestarskih, kamernih, vokalnih i scenskih dela koja se izvode širom sveta. Posebno mesto u njenom opusu zauzimaju opere The Midnight Court, Love Songs i Svadba. Za svoj rad dobila je brojna međunarodna priznanja, među kojima se izdvajaju dva Juno Award, dok njene kompozicije objavljuje prestižna izdavačka kuća Boosey & Hawkes.
U svojoj novoj operi Clown(s), uz pevače, na sceni se pojavljuju i akrobate, plesači i lutke marionete, stvarajući univerzum cirkusa i poetiku nemog filma. Ana koristi širok spektar vokalnih i scenskih izraza koji se ne svode samo na tradicionalno pevanje, već komuniciraju preko geste, ritma i zvuka. U takvom ambijentu nastao je i ovaj razgovor na relaciji Beograd – Montreal.
Našla sam podatak da ste čak osam godina radili na ovoj operi.
Ideja je počela da se rađa tada, ali korona me je zaustavila. Finiširala sam sve od 2023. do prošle godine. Tačnije, rad sa rediteljem Martinom Ženeom mi je dao krila. On je godinama pratio moj rad i poželeo da se moja muzika vidi u slikama. Samo je trebalo da ubedim Operu Montreal da prihvati naš neobičan način rada. Jer reditelji se obično nađu na kraju, često i ne rade sa kompozitorima. Ovo sada je bilo sve suprotno. Moja je ideja, priča, struktura, ali Martin je imao puno mesta za svoju viziju. On je sve doživeo kako treba, i mene i moju muziku, i na kraju uradio nešto savršeno. Priznajem, sumnjala sam do generalne probe u mnogo toga i radila na mnogo čemu što pre nisam, inspirisana samo suvom, umetničkom potrebom da se napravi baš tako kako sam maštala. Što je napisao Kandinski u svojoj knjizi O duhovnoj umetnosti, o tom moranju, o nečemu što te tera da sa godinama i iskustvom ne praviš više kompromise. Pokazalo se da smo Martin i ja savršen spoj i zahvalna sam što je u rad uključio fantastične umetnike koji stvaraju u čuvenom Cirque du Soleil.
U pozorištu uglavnom gledamo opere koje su nastale pre više vekova. Po čemu se vaša razlikuje od klasičnih?
U njoj je sve neobično, ako se osvrnemo na romantične opere. U njima postoje kodovi kojima se vode ljudi koji se bave ovim biznisom. Ja na to ne pristajem i poželela sam da dam omaž kompozitorima koji su imali hrabrosti da sa ovom muzikom uvedu publiku u pozorište i otvore im oči i pokažu – vidite ovaj što peva, biće u kostimu. Opera je evoluirala i pozvala druge umetnosti da im se ispriča neka nova priča. Trebalo je doći do toga i stvarati pravila i menjati ih 400 godina. Ono što je mene sada vodilo jeste što ova priča potrebuje ovakvu strukturu, pevače, svirače… I to sam poštovala. I pored svih kritika nakon premijere, hvalospeva da sam inovativna, mene je dojmila ona u kojoj je pisalo da sam se vratila izvoru opere. To mi je bio najveći kompliment. Ovo je moja favola in musica.
Zašto ste odabrali život klovnova?
Oduvek su mi bili zanimljivi. Jer rade ono što bismo mi hteli a ne smemo, i to na način da se niko ne ljuti na njih. Klovnovi uglavnom ne govore, nemušti su, a uče nas mnogim stvarima. Klovnu je sve dozvoljeno ako to uradi na pravi način, iako je marginalna umetnička figura jer ga ne uzimamo za ozbiljno. Ali, kada se pomene Čarli Čaplin, onda kažemo – genije. Klovnovska umetnost je oduvek prisutna u mom radu. Imam ciklus za gudački kvartet koji se zove Commedia dell’arte. Ta tematika mi je oduvek bila zanimljiva, posebno kada sam pročitala knjigu Maske i bufoni Morisa Sanda, sina Žorž Sand. U njoj je opisao ulične umetnosti, od starog Egipta do 19. veka. Mnogo sam naučila i to je imalo uticaj na moj rad, jer oduvek sam volela ulične umetnike, trupe koje putuju od mesta do mesta i donose radost svojom igrom i improvizacijom. Kada sam dobila narudžbinu od Opere Filadelfija, odmah sam znala da će klovnovi biti moja inspiracija.
Taj socijalni mozaik Kanade nije da budete amerikanizovani, nego da donesete i prikažete ono najbolje što imate. To što ja koristim srpski jezik ide iz umetničke potrebe i zbog lepote koja dolazi iz našeg jezika i zbog toga je deo mene i mog identiteta i moje genetike
Ko je zaslužan za takvu odluku?
Felini! Njegov dokumentarno-igrani film o svetu cirkusa Klovnovi. Kada sam ga pogledala, sve mi je bilo jasno. Taj film je bio početak strukture moje opere u kojoj sam želela da prikažem život klovna koji dođe na praznu scenu, otvori svoj kofer iz kojeg svašta izađe, ispriča ceo svoj život i na kraju ga spakuje i ode. Tako sam i napisala operu koja ima prolog, sedam scena – od rođenja do starosti, a između su intermeci, i završava se prologom. Želela sam da imam vezu sa filmom iz više razloga. Od Čaplina, Bastera Kitona, Džerija Luisa, Žaka Tatija, sa svim tim genijalcima koji su nam ulepšavali život.
Zašto ste spojili baš filmsku umetnost i operu?
Opera je bila najveća i najpopularnija umetnost do 20. veka. Onda se pojavio film i postao najpopularnija umetnost. Opera je stagnirala, izvodila su se samo stara dela. Zaboravili smo da pravimo opere, samo smo znali da radimo produkcije onih koje su već napisane. Ipak, u 21. veku smo se probudili. I ja sam rešila da se na neki svoj način „revanširam“ filmu što je operi ukrao slavu i rešila sam da od njih uzmem nešto i da tako napravim saradnju između te dve umetnosti. Naročito gegove iz nemog filma koje sam implementirala u svojoj operi, posebno u četvrtoj sceni kada nema muzike nego ide nemi crno-beli film koji smo napravili. Da, da, usred opere koja je potpuno analogna i sve izgleda kao da je moglo da se napravi pre 300 godina.
Kritičari hvale vaše inovacije, posebno izmišljeni jezik koji ste ugradili u operu. Kako se rodila ta ideja?
Možda je najvažnije poznanstvo sa antropološkinjom Marijelom Pandofi, koja je predavala na Univerzitetu Montreal. Napisala je za moju operu Svadba divnu kritiku, i poželela sam da je upoznam jer je lično poznavala Felinija i njegovu porodicu. A onda mi je otkrila nobelovca Darija Foa, italijanskog dramskog pisca, glumca, reditelja. On je često koristio izmišljeni scenski jezik grammelot i to me je inspirisalo da ja izmaštam svoj jezik za ovu operu od srpskog, francuskog, engleskog i italijanskog.
Da li ste zato rešili da napišete libreto, što je stvarno retkost za kompozitore?
Nisam to planirala jer nisam libretista. Ali mi je bilo lakše da ovo uradim na ovakav jednostavan način. Nužda me je naterala jer nisam bila našla osobu sa kojom bih mogla da radim sa lakoćom ono što sam zamislila. To je veoma teško. Ono što sam naumila jeste da razumevanje teksta nije na prvom mestu, nego je to muzika koja razvija osećanje. I sve sam učinila da se tekst ne vidi, da ga nema. Na svoj način. To je konkretno uticaj Darija Foa. Važno mi je bilo da sve bude jednostavno. Posebno kada je period adolescencije. Igram se sa Ja, na 20 jezika: Ja mogu, ja hoću, ti mi ništa ne možeš, do uzvika baš me briga. Sve je razumljivo, i bila sam srećna kada sam videla koliko se publika smejala. To je bilo baš ono što sam poželela da se dogodi.
A kako je kada su klovnovi tužni?
Da, da, uvek smo mi klovnovi, posebno tada. Radila sam po klišeima, pa na primer u petoj sceni koja govori o zrelosti, žena sedi u kafani, pije vino i peva o njemu. Prate je muzičari: „Vino, prepoznajem te u magli, sa svim tvojim igrama, doći ćeš do mene, pričaj mi, približi mi se, jer patim…“. Svi uvek nađu razlog za patnju, pa tako i ona. Irelevantno je zašto pati, opera mora da ima patnju.
Osim patnje, šta još treba da ima?
U ovoj operi je sve okruglo. Počeli smo sa rođenjem čiji je simbol lopta zbog majčinog stomaka, a završili sa Mesecom. Martin je uradio Black Art, koji je doneo potpunu novu dimenziju. Tada kreće bleh-muzika, sofisticirana Guča, koja podiže publiku na noge. Ili recimo, druga scena, detinjstvo gde se igram sa imenima monstruma koji plaše decu na raznim jezicima, pa je tu i naša Baba Jaga, drekavac… i kada taj monstrum kine, pretvori se u buvu i tako nastaje buvlji cirkus. Sve što je bilo veliko, postalo je malo. Od makro do mikro sveta. I onda jedna buvica umre, jer u operi mora neko da umre. I, verovali ili ne, svi u sali plaču.
A ljubav?
Taman posla bez ljubavi. Napisala sam duo koji se zove Mariella, s razlogom. I posvećen je Marijeli Pandofi. Mi smo se upoznale 2018. i kada sam 2021. išla poslom u Italiju, gde se ona vratila kada je otišla u penziju, ponovo smo uspostavile kontakt. U međuvremenu, ona je dala deo svoje penzije kao donaciju za moju operu. Krenula sam u Napulj da je vidim i razmišljala sam šta da joj kupim na poklon. Želela sam nešto posebno, originalno. Nisam ništa pronašla što je bilo vredno nje. I onda sam sela i napisala kompoziciju za nju i nazvala je njenim imenom. Odnela sam joj to na dar. O utisku je suvišno da pričam. Godine 2023. počela sam baš u njenom stanu u Montrealu da pišem Klovnove. Ponudila mi ga je da se izmestim i na miru stvaram. Bukvalno kada sam poslednju notu zapisala, ona je prodala taj stan. I tako sam tu kompoziciju koju sam joj poklonila preradila u duo i to mnogi smatraju vrhuncem opere.
A kraj? Sve zvuči tako da ga ne želimo.
Šalila sam se sa savremenim svetom, od meteoropate do kuku mene imam visok pritisak… I sve se smiruje, stane, i jedan po jedan lik se topi i na sceni ostaje samo sopran koja je otvorila operu. Ona vuče te preteške kofere, jedva hoda i peva na srpskom pesmu o Mesecu, koja je vezana za moje detinjstvo. Krešendo stvaraju Martenoovi talasi. To je poseban instrument, prvi sintisajzer, uskoro će napuniti sto godina. Kod Felinija je klovn truba, a kod mene su Martenoovi talasi, koji prave i buku i tišinu.
Kada sam pogledala Felinijev film Klovnovi, sve mi je bilo jasno, taj film je bio početak strukture moje opere u kojoj sam želela da prikažem život klovna koji dođe na praznu scenu, otvori svoj kofer iz kojeg svašta izađe, ispriča ceo svoj život i na kraju ga spakuje i ode
Zašto vam je važan Mesec?
Odmalena sam bila njim opčinjena, stalno sam ga gledala i pitala sam se da li neka druga devojčica iz Kine isto gleda Mesec kao i ja. Da li smo sada zajedno na Mesecu i šta je ako je ona rođena pre dva veka, da li bismo i sada bile zajedno tamo? I tekst opere počinje sa tom pričom o Mesecu i tako se završava.
Ne mogu da se otmem utisku da veoma držite do svog maternjeg jezika. Vaša a capella opera Svadba koja je osvojila svet, iako je kanadska, izvodi se na srpskom jeziku. Zašto vam je to važno?
To nije sentimentalno, nego prirodno, najbolje se peva. Poruka se uvek razume, naš jezik je bogat, divan, i svi ga razumeju na muziku koju sam komponovala. Čak sam citirala svoju babu i njenu rečenicu: Kad sam bila, ja sam bila. Stalno je to ponavljala. I ja sam to kroz sve vremenske oblike provukla i to se peva i na srpskom i na svim drugim jezicima. Jednostavno, to je leglo na moju muziku, prirodno.
Koliko vam je pomoglo iskustvo koje ste stekli u dramskom studiju Zore Bokšan?
Ne verujem da bih se ikada bavila operom da nisam bila deo tog studija. To mi je otvorilo neka druga vrata. U svet pozorišta sam došla iz teatra, a ne iz muzičkih krugova. Davno sam naučila na primer šta je tajming, i zato se ne pitam da li je nešto moguće ili ne. Jednostavno, razumem život na sceni.
Vi ste tipičan primer da jedna multietnička i multikulturna zemlja kao što je Kanada neguje i podržava vaš identitet. Da li ste se ikada tamo osećali strancem?
Nikada. Taj socijalni mozaik Kanade nije da budete asimilirani, nego da donesete i prikažete ono najbolje što imate. Ja nikada ne želim da podvučem svoje poreklo iz bilo kog razloga. To što ja koristim srpski jezik ide iz umetničke potrebe i zbog lepote koja dolazi iz našeg jezika i zbog toga je to deo mene i mog identiteta i moje genetike. Srećna sam što se to prihvata. To što sam sada, na primer, koristila bleh-muziku, to je uradio i Felini, to je adekvatno za cirkus.
Kod nas savremeno stvaralaštvo jedva drži nos iznad vode. Ko je podržao vašu produkciju?
Država Kanada na prvom mestu. Onda provincija Kvebek, pa grad Montreal, i privatne donacije. To je deo kulture ove zemlje koja drži do toga da svako istakne deo svog identiteta i to konkretno podržavaju. Oni se time ponose. Bez stvaralaštva ne možemo da napredujemo, ovo što mi sada radimo pravimo trasu za budućnost. To nije luksuz, to je realnost. Kultura je ta koja vodi svet ka boljitku. To je napredak, stvaralaštvo. Umetnost i mašta u svakodnevnom životu su najvažnije, one pokreću svet.
Šta je ono najvrednije što ste naučili od svojih profesora? A šta danas kažete svojim studentima?
Od svog profesora Dušana Radića sam naučila da svi mi dolazimo odnekud. A od Zorana Erića da dolazimo odnekud, ali da ne moramo da idemo istim putem. I to mi je vodilja u životu i to govorim studentima. Da nikada ne treba sumnjati ni u najluđe ideje koje vam padnu na pamet, ako je to nešto što treba da bude deo vas. Diskretno osluškujem svoje studente i podstičem ih da budu hrabri i maštoviti i da nađu svoj put, da nikoga ne imitiraju. Treba verovati u sebe i u ljude kojima ste okruženi. Uspeh ove opere je, na primer, velikim delom zbog toga što sam znala da radim sa ljudima kojima verujem. Od apstrakcije smo stigli do konkretnog i opet izdigli u apstraktno.
Nakon Montreala, kuda putuju vaši Klovnovi?
Prvo u Ostravu, u Češku, mada je različita produkcija, jednostavnija, iako moja muzika ostaje ista. Jer produkcija je skupa, na sceni je 28 umetnika i svaki ima različit kostim. Četiri solista, hor od osam članova, šest instrumentalista – truba, horna, trombon i tuba, plus udaraljke, plus akrobate… Skupo je, ne može se sve. Važno je da se otisnu u svet.
