Pred junske izbore za Evropski parlament, nativistička desnica na putu je da širom kontinenta ostvari veliki proboj, posebno u ključnim zemljama. Iako se šovinistički talas proteže od Portugalije do Skandinavije, glavni zamah daju mu uglavnom desničarske partije u pet najvažnijih članica EU koje su nacionalističku politiku odbacile pre više od 70 godina.
U Italiji je od 2022. na premijerskom mestu Đorđa Meloni, političarka s neofašističkim bekgraundom, koja i dalje uživa visoku popularnost. U Holandiji je partija radikalnog ksenofoba Gerta Vildersa prošlog novembra osvojila najviše glasova na izborima i njen rejting ne opada, mada zasad ne uspeva da obezbedi potrebnu podršku drugih partija za formiranje vlade.
U Francuskoj je Nacionalno okupljanje (RN) Marin le Pen stranka s najvećom podrškom i pozitivnim rejtingom od blizu 30 odsto. U Belgiji u anketama vodi flamanska partija krajnje desnice Flamanski interes (VB), a podrška nastavlja da joj raste. A u Nemačkoj se Alternativa za Nemačku (AfD) uzdigla do statusa druge najpopularnije stranke. Od zemalja osnivača EU samo još maleni Luksemburg može da se pohvali snažnim strankama centra.
Istina, neke od ovih partija gotovo i da ne prikrivaju svoje rasističke agende, dok drugima polazi za rukom da izgrade reputaciju uvažavanih konzervativnih snaga. Meloni vodi prozapadnu spoljnu politiku i u svakodnevnom vođenju unutrašnje politike se čini pragmatičnom. Njena strategija demonstriranja umerenosti pokazuje se tako uspešnom da je Le Penova sada otvoreno oponaša. Nasuprot tome, otkako joj je popularnost u porastu AfD postaje sve ekstremnija.
Tačno je da nativisti poput Đorđe Meloni ponekad deluju kao da su po dolasku na vlast postali umereniji. Ali umesto da prihvataju vrednosti sistema, oni ih zapravo suptilno menjaju
Pa ipak, kada joj je nedavno postavljeno pitanje koji su to zajednički činioci koji daju vetar u leđa desničarskim snagama širom Evrope, Meloni je odgovorila bez uvijanja: „Očigledno je da evropski odgovori na očekivanja građana nisu delotvorni.“ Ali da li je stvarno tako? Generalno posmatrano, imigracija, sve teže sastavljanje kraja s krajem i rastuća nejednakost ono su što birače gura ka ekstremima; ali ti problemi su poslednjih godina manje izraženi nego ranije. Broj tražilaca azila trenutno je znatno manji od proseka za prošlu deceniju, a evropske zemlje su milione ukrajinskih izbeglica prihvatile bez mnogo kontroverzi.
Ni ekonomski faktori ne objašnjavaju aktuelne rezultate istraživanja javnog mnjenja. Inflacija jeste umanjila kupovnu moć, posebno u Italiji i Nemačkoj, ali je EU nakon finansijske krize 2008. prolazila kroz mnogo teži period. Sadašnji nivo zaposlenosti je na višedecenijskom maksimumu u većini članica EU, uključujući i zemlje osnivače, a čak je i nejednakost do izvesne mere ublažena. U Francuskoj je Džini koeficijent (kojim se meri nejednakost prihoda) u opadanju još od 2010, a slični trendovi se mogu registrovati i u većini drugih najvažnijih članica Unije.
Razloga za ekonomsko i političko nezadovoljstvo će uvek biti. U Holandiji je deo birača zabrinut da će imigranti opteretiti sistem socijalne zaštite i dodatno otežati dobijanje smeštaja u socijalnim stanovima kojih ionako nema dovoljno. Italiju odavno muče problemi ekonomske stagnacije i niskog rasta, dok Nemačka sve više počinje da izgleda kao bolesnik svetske ekonomije.
Popularnost većine stranaka krajnje desnice – nezavisno od toga da li su proruski orijentisane ili ne – upadljivo je počela da raste nakon što je Putin pokrenuo invaziju na Ukrajinu
Stoga mora biti da su neki drugi faktori ti koji širom Evrope nacionalističku desnicu čine privlačnijim biračima. Jedan ključ za čitanje ove situacije jeste da je popularnost većine stranaka krajnje desnice – nezavisno od toga da li su proruski orijentisane ili ne – upadljivo počela da raste nakon što je Vladimir Putin pokrenuo sveobuhvatnu invaziju na Ukrajinu. Moguće je da je taj događaj bio okidač za reakciju koja nije ograničena samo na neposredni osećaj nesigurnosti, jer su se Evropljani iznenada suočili s potencijalnom demontažom kompletnog posthladnoratovskog političkog poretka.
Evropska politička ustrojstva oduvek su svoj legitimitet crpla ne samo iz moći ili institucija, već i iz zajedničkih vrednosti. U najmanju ruku od Bečkog kongresa (1814-1815) naovamo, „ujedinjujuća snaga“ u evropskoj politici, kako je to video Henri Kisindžer, bila je zajednička vera u ideale sistema koji je u datom trenutku bio na snazi. Tako je politički poredak Meternihove Evrope počivao na monarsima koji su se slagali oko toga da treba raditi na suzbijanju buržoaskih ideala. Nasuprot tome, u postversajskoj Evropi – koja je stupila na scenu 1919. godine – nikada nije uspostavljeno veliko ideološko jedinstvo ili stvoren zajednički osećaj identiteta, što se onda završilo apsolutnom katastrofom u vidu novog svetskog rata.
Posle Drugog svetskog rata ujedinjujuća sila se u (zapadnu) Evropu vratila u formi Hladnog rata, kada je cilj bio da se minimalizuje sovjetski uticaj i radi na kontinuiranoj, mada sporoj, ekonomskoj integraciji. Nakon pada Berlinskog zida 1989, kreiranje ujedinjene, a politički i ekonomski liberalne Evrope postalo je zajednička misija. Evropljani su čak poverovali da bi mogli da utiču na ostatak sveta posredstvom „briselskog efekta“ – regulatornog mehanizma koji bi, u interesu obezbeđivanja jednostavnosti ekonomske interakcije, i druge naveo da se prilagode standardima sistema koji se koristi u Uniji. Generalna strategija EU reflektovala je vrednosti ugrađene u njene temelje, s uverenjem da će te vrednosti biti prihvaćene i među građanima kad shvate da im one donose stabilnost i prosperitet.
Sada, međutim, Putinov rat u Ukrajini, potresi na Bliskom istoku i mogućnost povratka Donalda Trampa u Belu kuću potkopavaju stubove evropske stabilnosti. Sluteći da je na pomolu velika promena, birači se okreću partijama koje se tradicionalno nisu poistovećivale sa sistemom. Strahovanja da se poredak uspostavljen nakon 1989. urušava navodi birače da se upitaju: „Da li smo zbilja na pravoj strani istorije, kao što su nam govorili? Da li su nas lagali?“
Recentne geopolitičke promene su tako erodirale percipiranu legitimnost evropskog sistema. Ruski nasrtaj na Ukrajinu jasno je pokazao da je Evropa suverena samo do izvesne mere, kao i da se toliko hvaljeni „briselski efekt“ ne vidi na primeru globalne tranzicije ka nultoj emisiji stakleničkih gasova. Druge velike zemlje ignorišu insistiranje Evrope na sopstvenoj liderskoj poziciji u borbi protiv klimatskih promena, svesne da ona nema neophodni tehnološki kapacitet da predvodnik na tom polju stvarno i bude. A migracija što se tiče, EU stalno iznova doživljava neuspehe u nastojanjima da uobliči zajednički pristup oko toga kako se po ovom pitanju odnositi prema zemljama iz kojih migranti pristižu.
Tačno je da nativisti poput Melonijeve ponekad deluju kao da su po dolasku na vlast postali umereniji. Ali umesto da prihvataju vrednosti sistema, oni ih zapravo suptilno menjaju. Predstavljajući se kao neupitno urbana i artikulisana, te naklonjena Ukrajini, Meloni diskretno svaku državnu poziciju popunjava lojalistima. Povrh toga, zalaže se za ustavnu reformu koja – s obzirom na to šta se njom predlaže – izgleda kao pokušaj da se prigrabi što više vlasti (jer bi njenim sprovođenjem bila znatno sužena ovlašćenja kako predsednika, tako i parlamenta), te sklapa savezništva s mračnim figurama poput francuskog ksenofoba Erika Zemura ili lidera španske krajnje desnice Santijaga Abaskala. U dobrim je odnosima i sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom, mada se kritički odnosi prema njegovim proruskim inklinacijama. Model Melonijeve počinje da liči na šablon koji nacionalistička desnica treba da sledi kako bi došla na vlast i EU promenila iznutra. Ali ako u srcu evropskog zaokreta ka krajnjoj desnici leži geopolitička nesigurnost, oni koji se strankama ove orijentacije suprotstavljaju moraju biti svesni da je EU nemoguće braniti zalaganjem za status quo. Moraće da ponude dokaze da očuvanje bezbednosti i suvereniteta zahteva još veću političku integraciju.
Copyright: Project Syndicate, 2024.
