Simonas Kairis, u to vreme litvanski ministar kulture, 2022. je zaključio da izvođenje Krcka Orašića, klasičnog baleta ruskog kompozitora Petra Iliča Čajkovskog, više nije prikladan način obeležavanja Božića. Litvanija je čvrsto stala uz Ukrajinu, pa je Kairis, uveren kako se ruska kultura ne može odvojiti od ruskog imperijalizma, pozvao na uspostavljanje „mentalnog karantina“ – prakse poznate i kao „kulturna dekolonizacija“.
Krajem prošle godine, Šarunbas Birutis, novi litvanski ministar kulture, obznanio je da voli muziku Čajkovskog i da ne vidi razlog za njenu zabranu. Deo Litvanaca se s tim slaže, uključujući još jednog bivšeg ministra kulture koji je rekao: „Borili smo se protiv sovjetske vlasti kako bismo stekli slobodu da ne zabranjujemo stvari“.
Debata u vezi s izvođenjem Krcka Oraščića u Litvaniji nalik je sličnoj, ali obično mnogo napetijoj debati u Ukrajini. Gradsko veće Kijeva 2023. je odlučilo da ruska muzika, pozorišni komadi, knjige i dela likovne umetnosti više ne budu izvođena ili prikazivana u javnosti. Statue Puškina, jednog od najvećih ruskih pesnika, uklonjene su s javnih mesta.
Zabranjivanje ruske umetnosti neće učiniti mnogo za univerzalni humanizam u Ukrajini. Ali Ukrajinci trenutno imaju preče brige: moraju da se bore da sačuvaju svoju jezičku i kulturnu posebnost, kao i vlastitu državu
Patriotska potreba da se zabranjuju dela umetnika iz neprijateljske zemlje, naravno, nije nova pojava. Tokom Prvog svetskog rata neki Britanci su želeli zabranu izvođenja dela nemačkih kompozitora u koncertnim dvoranama, a pojavio se čak i predlog da klaviri proizvedeni u Nemačkoj budu zamenjeni onima napravljenim u Britaniji.
Kad njihov suverenitet bude obezbeđen, Ukrajinci neće imati razloga da zaziru od Puškinove poezije ili muzike Čajkovskog: predsednik Volodimir Zelenski Foto: Profimedia
Kada je izbio Drugi svetski rat, muzika je u Britaniji igrala znatno drugačiju ulogu. Proslavljena britanska pijanistkinja Majra Hes je tokom Blica (kampanje intenzivnog nacističkog bombardovanja Britanije od septembra 1940. do maja 1941, prim.) izvodila čuvene dnevne koncerte u Londonu. Hes, koja je bila Jevrejka, nije videla nikakav problem u tome da izvodi dela velikih germanskih kompozitora. Za nju, kao i za Londonce koji su u velikom broju dolazili da je slušaju, Mocart, Betoven i Bah pripadali su čitavom svetu, ne samo Nemačkoj.
U nacističkoj Nemačkoj je ista ta muzika izvođena zvaničnim prigodama, poput rođendana Adolfa Hitlera, kako bi se demonstirala superiornost nemačke kulture. Vilhelm Furtvengler, najčuveniji nemački dirigent te ere, ne bi se usprotivio egzaltiranom viđenju statusa nemačke muzike, ali nije bio ni nacista. Po njegovom viđenju, velika muzika uzdizala je ljude iznad politike i ratne propagande, i to je bio razlog zbog koga nije želeo da napusti domovinu, niti da prestane s nastupima pred domaćom publikom.
Ni nacisti nisu zabranjivali svu „neprijateljsku kulturu“. Šekspirovi komadi izvođeni su u Nemačkoj tokom čitavog trajanja Drugog svetskog rata, mada Mletački trgovac jeste pravio izvesne probleme: lik Šajloka, jevrejskog zelenaša, mogao je da izazove previše simpatija.
Ni nacisti nisu zabranjivali svu „neprijateljsku kulturu“. Šekspirovi komadi izvođeni su u Nemačkoj tokom čitavog trajanja Drugog svetskog rata, mada Mletački trgovac jeste pravio izvesne probleme: lik Šajloka, jevrejskog zelenaša, mogao je da izazove previše simpatija
Jedan od ciljeva ratne propagande je da demonizuje neprijatelje i prikaže ih kao nešto što ne pripada ljudskoj vrsti. Kao u Nemačkoj, holivudski filmovi su i u Japanu bili veoma popularni – do decembra 1941. Nakon napada na Perl Harbor, japanska propaganda Amerikance je počela da prikazuje kao „đavole i zveri“, a njihovi đavolski i zverski kulturni proizvodi brzo su povučeni iz opticaja.
Može li ikako zabranjivanje umetnosti nastale u nekoj drugoj zemlji da bude dobra ideja? U principu, ne. Čajkovski ne može biti odgovoran za agresorski rat ruskog predsednika Vladimira Putina. Uskraćivati publici mogućnost da uživa u velikim umetničkim delima za rezultat će imati sužavanje vidika i provincijalizaciju. Umetnici poput Betovena, Šekspira i Tolstoja prevazilaze sve granice.
Pa ipak, možda bi Ukrajincima do neke mere moglo da se progleda kroz prste. Britanija tokom Drugog svetskog rata nije bila izložena opasnosti uspostavljanja nemačke kulturne dominacije, još manje riziku da bude prisilno asimilovana. Nasuprot tome, Putinova vizija uspostavljanja šireg „Ruskog sveta“, u kome su zemlje na periferiji tog sveta potčinjene Kremlju, a njihova kultura svedena na izvođenje folklornih igara na zvaničnim događajima, predstavlja fundamentalnu pretnju po opstanak Ukrajine kao nezavisne nacionalne države.
Elite u ukrajinskim gradovima doskora su govorile ruski, ne ukrajinski. Ruski je maternji jezik čak i predsednika Volodimira Zelenskog. Daleko od toga da bude jedini Rus koji veruje kako su Ukrajinci samo jedna od manjina unutar šireg Ruskog sveta, Putin svoju „specijalnu vojnu operaciju“ u Ukrajini promoviše kao nastojanje da se „ruski narod ujedini“. Estonci, Letonci, Litvanci i Poljaci imaju razloga da se pribojavaju mogućnosti da se nađu u nasilničkom stisku Majke Rusije. Na kraju krajeva, tako nešto se već dogodilo u prošlosti.
Novi litvanski ministar kulture voli Čajkovskog i da ne vidi razlog za zabranu njegove muzike. Deo Litvanaca se s tim slaže, uključujući još jednog bivšeg ministra kulture koji je rekao: „Borili smo se protiv sovjetske vlasti kako bismo stekli slobodu da ne zabranjujemo stvari“
Pominjanje kulturne dekolonizacije sugeriše paralelu između Ukrajine i bivših evropskih klonija u Aziji i Africi, gde je deo lokalnih elita zbilja prihvatio britansku ili francusku kulturu. Ali bolje poređenje bila bi Koreja pod kontrolom Japanskog carstva od 1910. do 1945. Tokom tog perioda Korejci nisu toliko bili kolonijalni podanici, koliko prezreni građani drugog reda. U kasnijim fazama japanske imperijalne vladavine bili su primoravani da uzimaju japanska imena i obrazuju se na japanskom.
Pošto je Japan u Drugom svetskom ratu poražen, a oni umalo nisu ostali bez nacionalnog identiteta, Korejci su i sami suzili svoje kulturne horizonte zabranjujući sve što ima veze s tom zemljom. Tek su devedesetih godina japanski filmovi, stripovi, pop muzika i književnost ponovo počeli da stižu u Južnu Koreju, a ni tad nisu uvek bivali blagonaklono dočekivani.
Onima od nas koji veruju u načelo univerzalnog humanizma ovakva vrsta kulturnog šovinizma može se učiniti provincijalnom, ako ne i zilotskom. Ali bilo je vreme kad su se Korejci borili da prežive kao narod. Kultura je bila stvar od egzistencijalnog značaja.
Isto danas važi i za Ukrajinu. Zabranjivanje ruske muzike, umetnosti i literature, uprkos dubokim istorijskim vezama s tim kulturnim nasleđem, neće učiniti mnogo za univerzalni humanizam u Ukrajini. Ali Ukrajinci trenutno imaju preče brige: moraju da se bore da sačuvaju svoju jezičku i kulturnu posebnost, kao i vlastitu državu. Jednom kad njihov suverenitet bude obezbeđen, ni oni, kao ni Litvanci, neće imati nikakvog razloga da se pribojavaju Puškinove poezije ili muzike Čajkovskog.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
