Marta prošle godine turski sud utamničio je gradonačelnika Istanbula Ekrema Imamoglua do suđenja po optužbama za korupciju. Iako je režim predsednika Redžepa Tajipa Erdogana negirao bilo kakvu političku motivaciju, insistirajući da je pravosuđe nezavisno, mnogi su u ovom slučaju prepoznali klasičan primer demokratskog nazadovanja: hapšenje popularnog lidera opozicije koje se predstavlja kao sprovođenje zakona. Taj potez izazvao je proteste širom zemlje u obimu kakav nije viđen više od decenije.
Korišćenje pravnih institucija i procedura za određivanje ko može da se kandiduje, da javno istupa i da se politički organizuje postalo je omiljena metoda ograničavanja političke konkurencije uz zadržavanje fasade demokratskog ustrojstva. Progon Imamoglua, koji je kandidata za gradonačelnika Istanbula vladajuće Partije pravde i razvoja (AKP) pobedio na izborima prvo 2019. (kao i na ponovljenom glasanju koje je naložio sud), a onda i 2024, bio je samo početak. Otad su i drugi gradonačelnici iz Republikanske narodne partije (CPH) bivali uhapšeni u okviru kampanje za slabljenje i rasturanje opozicije.
Imamoglu je na meti jer je nekonfliktni centrista fokusiran na to da bude na usluzi građanima, i neko ko na izborima pobeđuje bez pribegavanja identitetskoj politici na koju se Erdogan oslanja kako bi zadržao podršku biračke baze
Sejanje neizvesnosti primenom sudskog i administrativnog pritiska ne zavisi samo od sudskog progona. Neposredno pre hapšenja Imamoglua, Univerzitet u Istanbulu poništio je njegovu fakultetsku diplomu zbog navodnih nepravilnosti, čime mu je onemogućeno da se kandiduje za predsednika. To se dogodilo samo nekoliko dana pre nego što je CHP trebalo da Imamoglua izglasa za svog predsedničkog kandidata na izborima 2028. Cilj je jasan: suziti izborno polje onemogućavanjem kandidature jedinog kredibilnog izazivača. Savet Evrope je s pravom ovaj potez osudio kao „napad na demokratiju“.
Pritvor unosi dodatnu neizvesnost. U principu, svrha pritvora je zaštita sudskih postupaka; u praksi, međutim, on je način da se politički protivnik skrajne na neograničeno vreme, posebno jer istrage i suđenja sve češće traju godinama. Tužilac koji nadgleda ovaj slučaj navodne korupcije kasnije je za Imamoglua zatražio kaznu zatvora dužu od 2.000 godina, što je demonstracija sile čiji je cilj da Imamogluov izlazak iz politike prikaže kao neizbežan. Bez obzira na to da li će sud prihvatiti ove zahteve, sam proces će verovatno iscrpiti pažnju, novac i kapacitete opozicije, istovremeno od kandidature odvraćajući i druge izazivače.
Imamoglu je na meti jer je nekonfliktni centrista fokusiran na to da bude na usluzi građanima, i neko ko na izborima pobeđuje bez pribegavanja identitetskoj politici na koju se Erdogan oslanja kako bi zadržao podršku biračke baze. Period koji je proveo na mestu gradonačelnika Istanbula dodatno je učvrstio takav imidž Imamoglua. Funkcije na lokalnom nivou vlasti liderima opozicije često obezbeđuju veću vidljivost, administrativno iskustvo i učinak koji pokazuje da postoji i drugi način da se vlada. Zato su gradovi često prva linija fronta u borbi za očuvanje demokratije.
Ovaj obrazac seže daleko od Istanbula. Potkraj 2024. tursko Ministarstvo unutrašnjih poslova s vlasti je smenilo izabrane gradonačelnike u provincijama s većinskim kurdskim stanovništvom, poput Mardina i Batmana, zamenivši ih poverenicima koje je imenovala država. Poruka biračima je jasna: možete da glasate, ali država zadržava pravo da koriguje izbor koji ste napravili.
U Turskoj je ućutkivanje političara bilo praćeno cenzurisanjem interneta. U vreme protesta nakon hapšenja Imamoglua vlasti su pooštrile kontrolu nad društvenim mrežama, usporavajući aplikacije za razmenu poruka i nalažući blokade sadržaja kako bi se opoziciji onemogućilo organizovanje. Kada se voljom vlasti digitalni javni trg zatvori, prestaje svaka nada da je poštena politička konkurencija moguća.
Venecuela nudi opominjujuću paralelu. U januaru 2024. Vrhovni sud Venecuele potvrdio je zabranu obavljanja javnih funkcija izrečenu Mariji Korini Mačado, liderki opozicije, sada i dobitnici Nobelove nagrade za mir. Ta diskvalifikacija bila je čin poništavanja demokratije sudskim putem, čime su birači potpuno isključeni iz jednačine.
Politička logika ista je u obe zemlje: očuvati dovoljno formalne legalnosti kako bi se moglo tvrditi da je reč o vladavini utemeljenoj na pravilima, dok se institucije zapravo koriste za onemogućavanje istinske smene vlasti. Preko 800 političkih zatvorenika ostalo je utamničeno u Venecueli i nakon što je američki predsednik Donald Tramp s vlasti uklonio Nikolasa Madura a čavistički režim ostavio na vlasti. Put ka još gorem autoritarizmu popločan je selektivnim sudskim progonom, administrativnim isključivanjem i zadržavanjem u pritvoru do suđenja – tehnikama koje određuju političke ishode pre nego što je ijedan glasački listić ubačen u kutiju.
Zapadne zemlje zarad stabilnosti često tolerišu nazadovanje demokratije u državama koje su im strateški važni partneri. Turska je NATO saveznik, s važnom ulogom u regionalnoj bezbednosti, dok je Venecuela energetska sila. U oba slučaja, perspektiva ostvarivanja kratkoročnih dobitaka podstiče strane lidere da umanjuju značaj erozije demokratskih sloboda.
Korišćenje pravnih institucija i procedura za određivanje ko može da se kandiduje, da javno istupa i da se politički organizuje postalo je omiljena metoda ograničavanja političke konkurencije uz zadržavanje fasade demokratskog ustrojstva
Ali kada su vlastodršci u stanju da rivale neutrališu pravnim putem, javne institucije gube kredibilitet, a politika se svodi na strategije preživljavanja onih na vlasti. To je personalizacija, a ne stabilnost. Posvećenost preuzetim političkim obavezama manje je predvidljiva jer počiva na bezbednosti režima, a ne na državnim organima koji snose odgovornost za svoje postupanje. Zemlja u kojoj je vladavina prava urušena ne može da bude stub istočnog krila NATO. Ona je stalni izvor trvenja, a mogla bi da postane i izvor nestabilnosti.
Utamničenje Imamoglua ne tiče se samo jednog političara. Ovaj slučaj predstavlja upozorenje. Neka demokratska zemlja može da zadrži spoljašnji oblik čak i kada se njeni lideri služe sudovima kako bi manipulisali političkim ishodima. Dok se birači u takvim zemljama bore da izaberu svoje kandidate bez uplitanja pravne mašinerije države, strani lideri na takve režime moraju da vrše pritisak kako bi dopustili održavanje izbora koji bi bili i slobodni i pošteni.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
